Dugo oklevanje srpskih saveznika

NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Živojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front1 914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritičke ocene o Solunskom frontu.
Ćosić je, između ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, rakovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno različito tumačen i interpretiran, naišao je na burne reakcije među istoričarima, političarima i našim čitaocima... „Novosti“ tim povodom žele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio žrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedničkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoričare, političare, pisce, intelektualce, čitaoce - da zajedno pređemo taj dugi put, i da vidimo šta smo učinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put..

* * * * *

U ZAPADNOJ istoriografiji i memoarskoj literaturi, opširno se pisalo i raspravljalo o stvaranju Solunskog fronta krajem 1914. i početkom 1915. godine. Obe velike sile, Francuska i Velika Britanija imale su valjane razloge da preduzmu takav korak. Dve zemlje su nastojale da očuvaju svoj položaj i interese u istočnom Sredozemlju, kao i na Balkanu.
Francuska je nekoliko vekova predstavljala značajnu silu na tim prostorima. Njene vlade i poslovni krugovi su uložili veliki trud i sredstva da očuvaju od raspada Otomansku imperiju u kojoj su uživali mnoga prava i privilegije - zaštita katolika (misije, bolnice, obrazovne ustanove, sveta mesta), ekonomski i finansijski položaj (vlasništvo velikog dela otomanskog državnog duga, kontrola Otomanske banke, administracije monopola duvana, investicije u izgradnji puteva, luka, proizvodnja svilene bube, očuvanje i širenje francuskog jezika, kulture) i drugo.
Francuska vlada je uživala podršku mnogih organizacija i interesnih grupa u nastojanju da očuva francusku premoć na tim prostorima. Nakon izbijanja rata, a posebno nakon ulaska Turske u rat novembra 1914. godine, javno mnjenje i štampa zahtevali su od francuske vlade da preduzme neophodne mere kako bi se zaštitili navedeni francuski interesi i očuvao njen uticaj.

Otpor generala

Ni britanski interesi nisu bili ništa manji. Velika Britanija se smatrala jednom od zaštitnica Otomanskog carstva, vršila snažan uticaj na njegovu politiku i nastojala da očuva svoje imperijalne interese na tim prostorima (Suecki kanal, Kipar, Irak, Egipat, kontrola nad moreuzima). Iako su nemačke pretenzije na Bliskom istoku u početku smatrane kao čista fantazija (izgradnja bagdadske železnice), pokazalo se vremenom da je uticaj Berlina u Otomanskom carstvu postajao sve prisutniji.
Otuda nije bilo slučajno što je francuska vlada brzo reagovala na turski izazov. Aristid Brijan, ministar pravde, prvi je pokrenuo pitanje otvaranja novog ratišta na jugu Balkanskog poluostrva. On je sredinom novembra 1914. godine, predložio da vlade Francuske i Velike Britanije upute u Solun 400.000 vojnika sa ciljem da zaštite Srbiju od invazije Centralnih sila, privole neutralne zemlje (Grčka, Rumunija, Bugarska) da uđu u rat na strani Antante i pripreme vojnu ofanzivu protiv Austro-Ugarske. Brijonov predlog, sa kojim je bila upoznata i britanska vlada, otvorio je dugu i oštru polemiku između pristalica vojnih operacija na udaljenim evropskim ratištima. Prvi su podržavali takav korak, dok su se drugi zalagali za upotrebu svih raspoloživih snaga na zapadnom frontu, uvereni da se rat mogao dobiti na prostorima Francuske i Belgije.
Otpor pristalica zapadnog fronta takvim predlozima dolazio je iz redova vojske, ali i političara i bio je veoma snažan. Na njegovom čelu nalazio se general Žozef Žofr, komandant francuske armije. On je odlučno odbacio Brijanov predlog. Tvrdio je da pobeda u ratu može biti izvojevana jedino na zapadnom frontu i da zbog toga nije mogao da odvoji preko potrebne trupe za novo ratište na dalekom Balkanu. Suočena sa takvim stavom, francuska vlada je prihvatila Žofrovu odluku, iako nije odustala od Brijanovog plana.
Skoro istovremeno, sličan predlog je pripremio i podneo na razmatranje vladi general Luj Feliks Mari Fransoa Franše d’Epere, komandant Pete armije. D’Epere je smatrao uzaludnim i pogubnim po moral zemlje i armije bezuspešne napade na snažno utvrđene nemačke položaje na zapadnom frontu i tvrdio da se mnogo više moglo uraditi na prostoru koji je bio manje utvrđen i gde je iznenadni napad mogao doneti puni uspeh uz manje žrtve.
D’Epereov plan bio je dostavljen Poenkareu 1. decembra 1914. godine. Trenutak nije bio povoljan za raspravu o mogućnoj ofanzivi na Balkanu pošto su austro-ugarske armije dve nedelje ranije napale Srbiju i 2. decembra ušle u Beograd. Protivofanziva srpske armije bila je odlučna, a završetak Kolubarske bitke presudan za ishod neprijateljske invazije. Do 15. decembra 1914. godine, napadači su bili teško poraženi i proterani iz Srbije, a Beograd oslobođen.
Srpska pobeda otvarala je put u srce imperije Habzburga i pružala priliku velikim silama da brzom akcijom poraze njene armije i prisile je da zaključi primirje i izađe iz rata. U takvim okolnostima bili su neophodni vizija i odlučnost da se nastala prilika iskoristi. Nažalost, njih nije bilo u vojnim i političkim vrhovima ni u Parizu, ni u Londonu.

Izostao udar

S druge strane Lamanša, u Velikoj Britaniji, postojalo je, takođe, među nekolicinom uticajnih političara, raspoloženje da se prekine sa ogromnim i nepotrebnim prolivanjem krvi na zapadnom frontu i otvore nova ratišta. Među njima je bilo i balkansko. Najistaknutiji zastupnici takve politike bili: Dejvid Lojd Džordž, ministar finansija i Vinston Čerčil, član Ratnog saveta, Artur Balfur i Moris Henki, takođe, članovi istog tela. S druge strane, vojni krugovi, na čelu sa feldmaršalom lordom Kičenerom, ministrom rata, bili, kao i Žofr u Francuskoj, protiv takvog plana.
Nesporazumi i sukobi između civila i vojnika sprečili su ostvarenje namere za otvaranje ratišta na jugu Balkanskog poluostrva sve do jeseni 1915. godine. Kičener je u engleskoj javnosti uživao ugled “polubožanstva”, pa je u pitanjima rata njegova reč bila presudna. Svoj stav pravdao je nedostatkom iskusnih trupa i tvrdnjom da je njihovo prisustvo u Francuskoj bilo neophodno. Bio je privrženik doktrine zapadnog fronta.
U suštini, sa izuzetkom Lojda Džordža koji je imao širu viziju savezničke akcije na Balkanu, političari i generali ograničavali su taj korak na pružanje pomoći Srbiji i uvlačenje neutralnih država u rat. Balkansko ratište za njih nije bilo privlačno. Nepoznavanje prilika, terena i ljudi, kao i rasprostranjene predrasude, strah i odsustvo vizije, sputavali su njihova mišljenja i odluke. Zbog toga su propustili priliku da sačuvaju balkanske zemlje od propasti ili prelaska u tabor Centralnih sila (Bugarska), poraza (Srbija) i otpora (Grčka). Propast Dardanelske operacije u jesen 1915. godine, dovela je, nakon duge agonije i oklevanja, do iskrcavanja savezničkih snaga u Solunu. Tada je bilo kasno. Odsustvo odlučnosti i jasne vizije doveli su do teškog poraza savezničke politike na Balkanu.

PLAN D’EPEREA
D’Epereov plan je bio veoma ambiciozno zamišljen. On je predviđao upućivanje u Solun pet armijskih korpusa ukupne jačine 185.000 ljudi. Odatle bi trupe bile prebačene u Beograd, gde bi, zajedno sa srpskim divizijama, otpočele ofanzivu protiv Austro-Ugarske.

I DANAŠNJE ZAMLATE
“Profesor Živojinović kaže: ’Srbi su bili zamlate. Nemam drugu reč za pametne ljude kakvi su bili Slobodan Jovanović, Jovan Cvijić i drugi intelektualci onog doba. Oni su širili ideju koja se nije podudarala sa stvarnošću. Tvrdili su da su Srbi, Hrvati i Slovenci isti narod sa tri različita imena. Potpuno su zaboravili da su to različite kulture, istorijske tradicije, religije.’ Ovo je sušta istina i dobro je što je rečeno. Nažalost, naknadna pamet - nikakva pamet! Izginuli su milioni naših sunarodnih nizašta, uzalud. Politika Zapada prema Srbima je dosledno ubistvena, podmukla i verolomna. To što i danas naše zamlate to neće da vide, druga je stvar, piše Miroslav Đukić.

REAGOVANJA ČITALACA "NOVOSTI" NA STAVOVE ĆOSIĆA I ŽIVOJINOVIĆA
DOSTA SMO GINULI ZA DRUGE

* “Ćosiću, nije Solunski front bio samoubistvo - Jugoslavija je bila samoubistvo, a pogotovo ona komunjarska”, podseća Aurelius.
* “Mogli su Karađorđevići po završetku Prvog svetskog rata da objedine etničke teritorije srpskog naroda. To im je nudio i američki predsednik Vilson, a znamo šta su izabrali. Posle su nastali Jasenovci i druge golgote. Cenu politike koju su vodili srpski vladari, plaćamo i danas. Naš narod nastradao je i dalje strada od te 1914. godine, a ključna je bila Kraljevina SHS, pakao koji još traje”, tvrdi Slobodan.
* “Mi Srbi bili smo žrtveni jarci u tom ratu. Iskoristili su nas kao i mnogo puta pre toga. Izginuli smo za Slovence i Hrvate koji nas posle 90 godina najviše mrze. Srbi su jedan od retkih naroda koji iz veka u vek pada na popravni iz istorije”.
* “Sve je tačno što je Ćosić rekao. Upropastili su nas tadašnji političari, kralj, vojskovođe. Još je žalosnije što se mi time dičimo”, smatra Zoran Pupazić.

POLEMIKE
Sutra: VUK DRAŠKOVIĆ
TORPEDOVANJE ”LAĐE FRANCUSKE”