Srbi su bili topovsko meso

NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Živojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritičke ocene o Solunskom frontu.
Ćosić je, između ostalog, rekao:
- Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, rakovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali...
Takav stav, potpuno različito tumačen i interpretiran, naišao je na burne reakcije među istoričarima,      političarima i našim čitaocima...
„Novosti“ tim povodom žele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio žrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedničkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek.
Pozivamo istoričare, političare, pisce, intelektualce, čitaoce - da zajedno pređemo taj dugi put, i da vidimo šta smo učinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put.

* * * * *

SRBIJA je jedina među saveznicima, neutralnim i neprijateljskim državama, morala da veći deo rata vodi izvan zemlje, na tuđoj teritoriji. To je stvaralo posebne teškoće, činilo je zavisnom kako od dobre volje svojih saveznika da joj pruže neophodnu podršku tokom trajanja rata, tako i nemogućnosti da štiti svoju državnu teritoriju i ostvaruje svoje ratne ciljeve.
To je imalo nesagledive posledice. Za razliku od drugih zemalja, Srbija je bila lišena prirodnog izvora za popunjavanje svojih divizija, primetno oslabljenih i proređenih u prethodnim ratovima. To je prisiljavalo da njihovu dopunu traži među dobrovoljcima u SAD, Evropi, Australiji i drugde. To je Srbiju učinilo zavisnom od dobre volje svojih saveznika i neutralnih zemalja (SAD) da prikupljaju dobrovoljce i plaćaju troškove njihovog prevoza do Bizerte i Soluna.
Prikupljanje dobrovoljaca u SAD postalo je moguće tek nakon ulaska te zemlje u rat, u proleće 1917. godine, dok su pre toga oni ilegalno prelazili u Kanadu, odakle su britanskim brodovima prevoženi u Evropu. U početku, Britanija je odbijala zahteve da odredi brodove za prevoz, ali je kasnije promenila stav. Italija je, takođe, odbijala da dozvoli odlazak austrougarskih zarobljenika - Srba u Solun. Ni Rusija nije odobravala prebacivanje srpskih dobrovoljačkih jedinica iz Dobrudže u Solun. To je srpske divizije svelo na minimum u pogledu broja oficira i vojnika.
Istovremeno, saveznički ministri i generali naređivali su da upravo srpske divizije prve krenu u napad, zauzimaju utvrđene položaje i prave prolaz drugima. Jednom rečju, Srbi su postali topovsko meso. U tome nije bilo razlike u pogledima britanskih i francuskih generala i komandanata Istočne armije (Miln, Saraj, D'Epere). Bili su jednodušni u stavu da srpske divizije treba da snose najteži teret borbe!
Uzaludna su bila upozorenja prestolonaslednika Aleksandra, generala Petra Bojovića ili vojvode Živojina Mišića da su srpske trupe bile premorene stalnim pokretima i naprezanjima. Ukazivali su na mogućnost pobune i dezertiranja. Zahtevali su da se smanji širina fronta srpskih divizija i osigura saradnja drugih. Odgovoreno im je da onaj ko žudi da se približi ili vrati u domovinu mora da podnese najveći teret i gubitke. Saveznički komandanti umeli su vešto da iskoriste nostalgiju srpskog vojnika za otadžbinom.

Julska kriza

S OBZIROM na stanje i prilike u kojima se nalazila Srbija u ratu, valja podsetiti na još neke činjenice. Od prvih dana ”julske krize” Srbija nije uživala bezrezervnu podršku tri velike sile sa kojima se našla tokom rata u savezu. Sećanja na balkanske ratove još su bila sveža. O Srbiji i njenoj ulozi u njima nije se lepo govorilo i pisalo, smatrala se jednim od krivaca za balkansku krizu. Ishod ratova okrenuo je protiv nje mnoge uticajne političke ličnosti i javno mnjenje. ”Julska kriza” i njen ishod oživeli su takva raspoloženja.
Britanska vlada nije pokazivala veće interesovanje za sudbinu Srbije, pošto su njeni ministri smatrali da Balkan nije ulazio u njenu interesnu zonu. Vlada i kralj Džordž V smatrali su da zbog Srbije nije trebalo ulaziti u rat: bili su spremni da je ostave na cedilu. Francuska i Rusija su pokazale spremnost da stanu u odbranu Srbije. To je postalo probni kamen za očuvanje dugogodišnjeg saveza između dve zemlje. Međutim, kako je nemačka oružana moć ugrožavala obe zemlje, bile su prinuđene da se brane. Uprkos njihovoj dobroj volji, Srbija nije mogla da računa na njihovu vojnu pomoć. Uostalom, nije je ni očekivala.
Tokom prvih dana i nedelja rata, sve zemlje, velike i male, odredile su stav prema njemu. Rusija, Francuska i Britanija su ušle u rat, čime je Srbija stekla, makar samo prividno, moćne saveznike. SAD, Italija, Rumunija, Bugarska, Grčka i Turska proglasile su neutralnost. Neke od njih će ostati neutralne kraće (Turska), a neke duže vremena (Italija, Bugarska, Rumunija, SAD). Svaka od njih imala je čvrste razloge za to. Najčešće su u pitanju bila očekivanja određenih teritorijalnih dobiti. Iako članica Centralnih sila, Italija je, kao neutralna, pregovarala sa obe strane Antantom i svojim saveznicima kako bi dobila: Trentino, Istru i delove Dalmacije i Albanije. Ušla je nespremna u rat, pa time i za vojničko angažovanje na balkanskom ratištu.
Iako formalno saveznica, Italija je bila neprijateljski nastrojena prema Srbiji i njenim namerama da ujedini južne Slovene. Bila je svesna da bi to ugrozilo italijanske tekovine na Jadranskom moru, obećane joj Londonskim paktom 1915. Nevoljno je dočekala srpsku vojsku posle povlačenja preko Albanije i bila protiv njenog prvoženja na Krf. Jednom rečju, u pitanju je bio nepouzdan i nesiguran saveznik.
Iako je proglasila neutralnost, Bugarska je otvoreno naginjala Centralnim silama. Njeno držanje prema Srbiji motivisali su želja za pripajanjem teritorija u Makedoniji i osveta za poraz u Drugom balkanskom ratu. Bugarska je, takođe, pokazivala pretenzije prema grčkim krajevima i potajno gajila nadu da će dobiti Carigrad. Tokom razdoblja neutralnosti, Bugarska je pregovarala sa Antantom, zahtevajući od nje da prisili Srbiju da joj, kao nagradu za neutralnost, preda istočnu Makedoniju.

Na tuđem tlu

Iako saveznik Srbije u balkanskim ratovima, Grčka je proglasila neutralnost i zanemarila svoje ugovorne obaveze prema njoj. Kralj Konstantin je bio naklonjen Centralnim silama, posebno Nemačkoj. S druge strane, predsednik vlade Elefterios Venizelos je bio pristalica Antante, ali su ga vlada i vojni vrhovi uklonili sa položaja.
Grčka vlada i dvor bili su protiv savezničkog iskrcavanja u Solunu i pružanja utočišta Srbiji i njenoj vojsci na Krfu. Do uklanjanja kralja Konstantina sa prestola, u junu 1917, grčka vojska predstavljala je stalnu pretnju savezničkim trupama u severnoj Grčkoj. Njegovo uklanjanje sa prestola dovelo je Venizelosa na vlast, reorganizacije grčke armije i čišćenja Generalštaba i oficirskog kora od kraljevih pristalica.
Nekoliko reči o Srbiji, njenom položaju i odnosima sa susedima. Napadom Centralnih sila, Srbija je bila prinuđena da uđe u rat, iako za njega nije bila voljna, a još manje spremna. Njena vrhovna komanda nije imala drugih planova osim onih za odbranu zemlje od napadača. Njen vojni vrh dugo nije razmišljao o ratu na balkanskim prostorima. Vojnički poraz u jesen 1915. i odluka da istraje u ratu na strani Antante, prisilili su vojsku, vladu, političke stranke, vladara da napuste zemlju i nastave borbu na tuđem tlu, za koju su bili potpuno nespremni.

PRITISAK ANTANTE
ANTANTA je vršila snažan pritisak na Srbiju da prihvati bugarske zahteve, nudeći joj teritorijalna proširenja u budućnosti u Bosni i Hercegovini, delovima Vojvodine... Od oktobra 1915. kao saveznik Centralnih sila, Bugarska je učestvovala u ratu protiv Srbije i dobila značajne teritorije. Do kraja rata bila je važan vojni saveznik i partner Centralnih sila na balkanskom ratištu.

* * * * *

REAGOVANJA ČITALACA "NOVOSTI" NA STAVOVE DOBRICE ĆOSIĆA
UVEK NAM NEKO DRUGI KRIV

”ĆOSIĆA" treba prepričati u istorijskim udžbenicima da naša deca uče na greškama predaka. I za Drugi svetski rat treba pogledati istini u oči i reći da je Srbija izgubila ovaj rat, a tzv. narodnooslobodilačku borbu preimenovati u 'komunističku revoluciju', piše Bojan iz Londona.
”Sve je tačno. Dobrica je najveći srpski intelektualac, treba čitati njegove knjige i izvlačiti prave poruke za mlada pokolenja”, zaključuje Slobodan. Goran postavlja pitanje: ”Pa, gospodine Ćosiću, gde ste dosada bili vi i svi slični doktori. Naša srpska 'elita’ samo zna da priča kad sve prođe, a kad treba da planira kojim putem da ide narod - pravi greške. Nije samo kralj pogrešio, i vi ste pogrešili osamdesetih godina. Uvek je neko drugi kriv. Kad shvatimo da običan čovek može da pogreši, a rukovodilac ima pravo na to, ili vojnik može da dezertira, a oficir ne sme, tek tada ćemo da krenemo napred.”
”Ovo je opet neka komunistička farsa”, reaguje Stefan. ”Za stradanje devedesetih godina krivi su Pašić i Petar Prvi!" Kao da je ovo pisao bivši politički komesar, koji nema skrupula, koji je srpsku mladost slao u smrt na Solunskom frontu. Živelo bratstvo i jedinstvo, druže komesare!”
”Pozdravljam tekst Dobrice Ćosića kao pledoaje za još neispisano istorijsko poglavlje srpskog naroda, pod naslovom VREME ŽIVOTA. Posebno me interesuje šta u kontekstu svoje teze gospodin Ćosić misli o 27. martu 1941. godine”, piše Bodin Rakić.
”Dobrica Ćosić je veliki srpski pisac, čije sam knjige sa zadovoljstvom i poštovanjem pročitao, ali nisam baš siguran u njegovu tvrdnju da su naši dedovi pre 90 godina baš toliko pogrešili, ako je uopšte bilo izbora pred srpskim narodom. Danas vidimo da je možda moglo i drukčije”, naglašava Slobodan Marković.
(Nastaviće se)