Mali na lomači velikog rata

NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Živojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritičke ocene o Solunskom frontu.
Ćosić je, između ostalog, rekao:
- Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, rakovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali...
Takav stav, potpuno različito tumačen i interpretiran, naišao je na burne reakcije među istoričarima, političarima i našim čitaocima...
„Novosti“ tim povodom žele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio žrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedničkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek.
Pozivamo istoričare, političare, pisce, intelektualce, čitaoce - da zajedno pređemo taj dugi put, i da vidimo šta smo učinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put. Objavljujemo akcente iz knjige profesora Živojinovića.

* * * * *

Nema sumnje da držanje zemalja Antante tokom Prvog svetskog rata prema balkanskom ratištu, sagledano u celini, predstavlja izvanredan primer mešavine različitih motiva i činilaca.
Solunska operacija predstavlja, takođe, izvanredan primer kako su zainteresovane velike sile (Francuska, Velika Britanija, Rusija), iako su imale različite ciljeve i suprotstavljena gledišta, nastavile da u njoj učestvuju. Po mišljenju njihovih odgovornih političkih, diplomatskih i vojnih ličnosti, kao i javnog mnjenja, Solunska operacija nije imala identičnu svrsishodnost, težinu i važnost. Oni su, štaviše, često na nju gledali potpuno različitim očima. Solunska operacija, takođe, svedoči i o tome da su i jedni i drugi pokazivali prema njoj, u početku, primetnu uzdržanost, koja se kasnije pretvorila u podršku ili odbojnost. Ipak, saradnja, ma koliko bila iznuđena i uzdržana, nije se prekidala do kraja rata.
Takvo držanje i promena stava bili su donekle prirodni s obzirom na interese, potrebe, mogućnosti pojedine zemlje, opravdanost ili stratešku vrednost vojne operacije na jugu Balkanskog poluostrva. Zahtevi određenog ratišta imperijalnih sila, ponekad suprotstavljenih interesa, često su nalagali promenu stava, što je uslovljavalo vođenje ofanzivnih ili defanzivnih operacija, a nekad i njihov prekid.

Strah i nemir

Strategija, fizička spremnost zemlje i percepcije velikih sila o jednoj vojnoj ili pomorskoj operaciji mogu biti, a često su i bile, potpuno različite. Ponekad su zajedničko nastupanje i saradnju nalagale trenutne potrebe jedne ili druge sile, iako su njihovi interesi i shvatanje važnosti operacije bili različiti, ili čak suprotstavljeni. Kada su se okolnosti i potrebe promenile, one su nalagale promenu prvobitnog stava, pa i njihovog potpunog preispitivanja ili napuštanja.
Drugim rečima, ratna drama i stalne promene okolnosti nalagale su velikim silama da povremeno preispituju sopstvene stavove i ponude nove inicijative o načinu kako i gde voditi vojne operacije.
Promena situacije i načina razmišljanja velikih sila često su izazivali potrese, nevericu, nesporazume, uzdržanost, otvorenu kritiku, pa i nepoverenje, ali i strah i nemir među malim zemljama, njihovim saveznicima. To je takođe, izazivalo i druge posledice, mahom nepovoljne, najčešće su povećavale uzdržanost i oklevanje neutralnih država, kao i radost i odobravanje na protivničkoj strani. U takvim okolnostima, ustupci, kompromisi i pozivi na žrtvu postajali su neminovni, zapravo jedini način da se suprotstavljeni stavovi i gledišta koliko toliko usklade.
Da bi se to postiglo, stalno su se vodili pregovori i zaključivali dogovori između državnika, diplomata i vojnika. Njihovi sporazumi i kompromisi, najčešće kratkotrajni, izazivali su često odbijanje i otpor na raznim stranama - u Londonu, Parizu, Petrogradu, Rimu, Atini, Krfu. U tim kompromisima zanemarivali su se, a često i žrtvovali, životni interesi malih država, kakva je bila Srbija.
Politička, diplomatska i vojna pozadina Solunskog fronta i balkanske politike velikih sila u toku Prvog svetskog rata predstavljaju najpotpuniju ilustraciju i potvrdu suprotstavljenih interesa, ciljeva, želja, mogućnosti, strategijskih shvatanja, imperijalnih težnji, ličnih rivaliteta, sukoba između političara i vojnika kako između sebe (Francuska, Britanija), tako i njihovog držanja prema malim zemljama (Srbija, Grčka, Bugarska).
Proučavanje političke, diplomatske i vojničke pozadine Solunske operacije otkriva razlike u njihovim gledištima prema prioritetima, koncepcijama ratnih dejstava, pristupu neutralnim zemljama, neodlučnost u pojedinim trenucima. U tom pogledu posebno mesto zauzima podeljenost gledišta između vojnika i civila, kao i između „zapadnjaka“ i „istočnjaka“, tj. onih koji su verovali da će se rat okončati odlučnom pobedom nad zapadnom ili istočnom ratištu. Takve podele postojale su među političarima, diplomatima i generalima obe velike sile. One su trajale do kraja rata.
Sve velike sile i male zemlje objedinjavala je želja da poraze svoje protivnike i otklone pretnje i opasnosti po svoje državne teritorije ili imperijalne posede i interese u Evropi, i šire. Jedino udruženim snagama, saradnjom i dogovorom, makar i po cenu ustupaka, sile Antante su mogle da poraze svoje neprijatelje. Njihovi državnici i političari su to brzo shvatili, iako im je ponekad bilo teško da to otvoreno priznaju. Zbog toga su pojedini zajednički frontovi i ratišta, kakav je bio i Solunski, mogli da se održe tokom rata uprkos stalnim nesporazumima i suprotstavljenim htenjima. Odgovornima za vođenje rata i sudbinu država postalo je jasno da tamo gde diplomatija nije uspevala da reši sporove, priliku da to postigne dobilo je oružje.
Pretenzija ove knjige je da pred čitaoce iznese sve navedene slabosti i nedoslednosti u uočavanju značaja i sprovođenja zajedničke politike na Balkanu, ali i mnoge druge nedorečenosti i protivrečnosti koje su dolazile do izražaja u držanju velikih sila. To je potrebnije utoliko pre što se o vojničkoj strani savezničke operacije na Balkanu pisalo mnogo. Monografije, biografije, rasprave, dnevnici, memoari učesnika i posmatrača zbivanja, kao i objavljena službena građa, prikazali su skoro sve pojedinosti te savezničke vojne operacije. Zna se za pobede i poraze, napredovanja i odstupanja, krvave sudare i lokalne bitke.
Ono što nedostaje da se slika upotpuni i razume je prikaz svega onog što se zbivalo u pozadini, što je ostalo skriveno u ratnim savetima, vrhovnim komandama, ministarskim sednicama, skupštinskim zasedanjima i odborima, često održanim iza zatvorenih vrata, prepisci odgovornih i drugim. To su, zapravo, bila mesta u kojima su se donosile presudne odluke, rešavale dileme, vodile žučne polemičke rasprave, iznosili suprotstavljeni argumenti, razmenjivale optužbe i potezale pretnje. Tak nakon upoznavanja sa njima mogu se razumeti pokreti trupa, planiranje ili odlaganje ofanziva, izbor komandanata i njihove naredbe, odluke političara i generala kako u Londonu, Parizu, Petrogradu, Rimu, tako i u Solunu, Atini, Vodeni, Bitolju i drugde.
Nekoliko rečenica o Srbiji, njenim saveznicima i neprijateljima u ratu. U srpskoj i jugoslovenskoj istoriografiji o Solunskoj epopeji pisalo se mnogo, često nedovoljno kritično, kao trijumfalnom uspehu koji je doveo do ostanka Srbije u savezničkoj koaliciji, kao važnom činiocu u njenoj pobedi. Neki su tvrdili da je trijumf u ratu otvorio put ka stvaranju zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Operacije vojske i stradanje naroda opisivani su do najsitnijih pojedinosti, a neke ličnosti su stekle oreol koji se približavao legendi. Brojne dokumentarne knjige građe, monografije, memoari, biografije pojedinih komandanata, s razlogom ili ne, ispunili su police u mnogim bibliotekama. Ratne teme bile su dugo, to su i danas, privlačne kako za čitaoce tako i za istraživače. O arbanaškoj odiseji i zbivanjima na Solunskom frontu držana su predavanja, organizovani naučni skupovi, vođene rasprave. Rat je našao mesto u literaturi, poeziji i prozi, bio motiv za filmske i pozorišne stvaraoce. Mnogi su pokušavali da zavire u nepoznato, da iznesu svoja viđenja događaja, opišu pojedina zbivanja i ličnosti, ocene njihov udeo u konačnoj pobedi.

Novo svetlo

Ipak, malo ko je uspeo da dublje sagleda i prouči pozadinu mnogih odluka i ispita motive i razloge koji su odgovorne državnike, političare, vladare, vojnike i druge naveli da ih donesu, sprovedu ili ne sprovedu u život. Još, manje su istraživači uspeli da objasne ko su Srbima bili istinski saveznici u ratu, opišu njihovo držanje i namere, da utvrde da li su bili istinski zainteresovani za Balkan, šta su želeli da postignu i po koju cenu. Takođe nije objašnjeno držanje neutralnih, savezničkih ili neprijateljskih država, koje su se nalazile u susedstvu.
Bliže poznavanje stavova, namera i ciljeva saveznika Srbije, neutralnih i neprijateljskih država, pre svega susednih, može da pomogne da se potpunije sagledaju okolnosti u kojima se Srbija našla i prilika sa kojima se suočavala tokom trajanja rata. Okolnosti i prilike, menjale su se kako su neutralne zemlje (Italija, Grčka, Rumunija) ulazile u rat na strani Saveznika. Jedino je Bugarska ostala do kraja rata saveznik Centralnih sila, Nemačke i Austro-Ugarske.
Sve one nastojale su da naplate svoje učešće u ratu ili lojalnost svojim partnerima,zahtevajući, i dobijajući, određena teritorijalna proširenja. Njih je tražila i Srbija u nastojanju da se ujedini sa Srbima, Hrvatima i Slovencima iz Habzburške monarhije. Zapadne sile izašle su u susret zahtevima Italije, Rumunije i Bugarske, ali su odlučno odbacile zahteve svoje ratne saveznice - Srbije.

NA DVA FRONTA
Da li je Srbija tražila previše - ostaje pitanje o kome se može raspravljati ali po mišljenju njenih saveznika, to je očito bio slučaj. Oni nisu bili spremni da podrže rasturanje Habzburške monarhije do pred kraj rata. Štaviše, Srbija je morala da se brani kako od neprijatelja na frontu, tako i od svojih Saveznika koji su njene teritorije nudili kao nagradu Bugarskoj za neutralnost ili ulazak u rat na njihovoj strani.
To je bila situacija u kojoj se nije nalazila nijedna druga zaraćena država. Pitanje odbrane, s jedne, i teritorijalnih zahteva, s druge strane, stalno je lebdelo u vazduhu, postalo svakodnevna realnost sa kojom su se svi suočavali. Ona je bila, istovremeno, povod za zabrinutost, ali i izvor nadanja i podsticaj za dalju borbu.
(Nastaviće se)