Stigli tamo gde smo bili

GODINE 1918. Srbi su imali dva puta. Jedan je bio restauracija Srbije, a drugi stvaranje zajedničke države sa istorodnom braćom, što je podrazumevalo rušenje Austrougarske. Nije malo onih koji smatraju da je stvaranje zajedničke države bila tragična greška i zabluda srpske političke elite na kraju Prvog svetskog rata. Pritom se ističe da je Srbija tada mogla da bira, pa se kao argument pominje Londonski ugovor. Međutim, taj ugovor nije bio ni zaključen, ni ponuđen Srbiji, ali se svakako ticao prekompozicije jugoslovenskog prostora, pa samim tim i Srbije, kao pobednice u ratu.
Realan izbor Srbija je imala u restauraciji sopstvene države, ali i crnogorske nezavisne države, koja je bila kapitulirala, a sa kojom je Srbija imala diplomatske odnose do pred sam kraj Prvog svetskog rata. Na takvu mogućnost, koja se spominjala u diplomatskim krugovima i stranoj štampi, dizala se, međutim, čitava politička elita. Najglasniji su bili propagatori jugoslovenskog ujedinjenja u svetu, koje su, osim Srbije, finansirale i neke druge zemlje.
Gotovo da nije bilo glasa u korist restauracije srpske države. Jugoslovenstvo je bilo dominantna ideja. Revolucionarni talas zahvatio je tada sve zemlje Austrougarske monarhije, a na kraju 1918, rušenjem nekoliko carstava, poništena su i osvajanja Mehmeda Drugog Osvajača i Eugena Savojskog. Na ruševinama starih carstava nastale su nove države - velika Rumunija, nova Albanija, uvećana Grčka, umanjena Bugarska i država Južnih Slovena. Stvorena je nova realnost Balkana, koja je u propagandi predstavljana sintagmom “Balkan balkanskim narodima”.
Ključni problem države Južnih Slovena bio je u načinu i proceduri njenog stvaranja, odnosno nesposobnosti da se na vreme uoče, razmotre i razreše ključna pitanja karaktera države, posebno da se utvrdi šta je čije i ko šta u nju unosi. Nisu bila rešena ni druga pitanja, koja će kasnije biti otvarana i koja će destabilizovati novu državu. I prva, i druga Jugoslavija, i poslednja, umanjena, na čijem je čelu, istina kratko, bio i uvaženi akademik Ćosić, nastale su u ratnim, odnosno posleratnim neregularnim uslovima.
Mnoga rešenja bila su doneta na improvizovan način, dogovorom uskog kruga ljudi. Ako je prva Jugoslavija smatrana za proširenu Srbiju, sa srpskom dominacijom u svim sferama života, druga je skrojena tako da Srbija bude umanjena, a njena uloga, kroz parole o ravnopravnosti, bratstvu i jedinstvu prikazana kao tekovina borbe za koju se, upravo, borio srpski narod, podnoseći najveće žrtve.
Usmerenom i usiljenom propagandom, terorom prema političkim protivnicima, napravljena je nivelacija na svim planovima, oprost genocida nad Srbima i njegov zaborav. Svi narodi i sve narodnosti “rame uz rame” borili su se protiv okupatora, svi su stradali u ratu i svi su doprineli oslobođenju Jugoslavije. Iako to nije bilo tačno, politički je bilo korisno.
Prva Jugoslavija bila je monarhistička, druga socijalistička, prva unitarna, druga federalna, pa opet nije dala rezultata. O prvoj se govorilo i pisalo da je, u stvari, uvećana Kraljevina Srbija sa novim unutrašnjim odnosima. Titova Jugoslavija, pak, nasledila je samo međunarodni kontinuitet predratne Jugoslavije, dok je na unutrašnjem planu, nasilnim prodorom Titovih partizana, potmognutih saveznicima, napravljen nasilni diskontinuitet. Umanjena pak Jugoslavija, SRJ, bila je sastavljena samo od srpskog naroda, pa se i ona raspala. Ako se kaže da je strani faktor odigrao ključnu ulogu u razbijanju Miloševićeve Jugoslavije, onda se taj faktor mora uzeti u obzir i prilikom stvaranja i rušenja prethodnih Jugoslavija.
Iz ovoga proizlazi da osnovni problem sve tri jugoslovenske države ipak nije njihovo stvaranje, koje je uvek padalo u neredovnim prilikama, nego njihovo očuvanje, odnosno integracija. Nažalost, srpski narod, posebno njegova politička elita, aljkava i korumpirana uprava, nisu izgleda bili u stanju da naprave ni modernu, ni stabilnu, ni efikasnu državu u čitavom 20. veku.
Rumuni, iako su u svojoj državi imali oko 27 odsto manjinskog stanovništva, uspeli su da je očuvaju od 1918. do danas. To je pošlo za rukom i Bugarima, i Grcima. Srbi nisu uspeli da sačuvaju ni onu svoju državu napravljenu od korena istog naroda.

Nedorasla elita

Problemi sa uređenjem Jugoslavije posle 1918. razvejali su iluziju da je srpski narod u njoj ostvario zamisao o svom ujedinjenju. Ona nije bila garancija palim srpskim žrtvama, kao ni ulozima i snazi srpskih pobeda u velikom ratu. Pokazalo se da su isprazna srpska retorika, političke rasprave i podmetanja bili mnogo manje efikasni od pasivnosti i stalnih zahteva i ustupaka koji su išli u korist onih koji su u ratu bili na suprotnoj strani.
Zahvaljujući srpskoj aljkavosti i nesposobnosti, odsustvu nacionalne solidarnosti i nedostatku vizija ljudi koji su vodili zemlju, pravo političkog građanstva dobile su ideje inspirisane antisrpstvom, a prikazivane kao borba protiv velikosrpskog hegemonizma. To se posebno odnosi na komunističko preuređenje Jugoslavije, potonulo u surovim međusobnim obračunima. Tako su Srbi na račun svoje države i nacije rešavali tuđa pitanja i probleme. Danas je ne samo srušena Jugoslavija nego i Srbija, a srpski narod izbeglički, dezintegrisan više od bilo kog naroda na Balkanu.
Suštinski problem dve Jugoslavije - Kraljevine i Titove - bili su srpsko-hrvatski odnosi. Živeći u zajedničkoj državi, Srbi i Hrvati su imali svetle trenutke međusobnog prožimanja i saradnje, ali i užasne periode omraze, koja je kulminirala sistematskim uništavanjem Srba u Drugom svetskom ratu i genocidom od strane ustaške države, koji je prikrivan i minimiziran. Proterivanje Srba sa njihovih ognjišta u Hrvatskoj, sponzorisano i tolerisano od Zapada, nastavljeno je devedesetih godina prošlog veka.
Snagom oružja i spletom unutrašnjih i spoljnih okolnosti, Srbi su se na kraju Prvog svetskog rata opredelili za veliku državu sa osećanjem da su oslobodili Srbe van Srbije, pomogli oslobođenje Hrvata, Slovenaca i ostale braće koji su bili u sastavu srušene Austrougarske. Budući da su jedini, ne računajući malu Crnu Goru, imali sopstvenu državu i dinastiju, sa osećanjem pobednika i oslobodilaca, posle 1918. želeli su snažnu i centralizovanu državu, koja je samo kao takva mogla da se suprotstavi apetitima malih i velikih suseda i poraženih evropskih država.

Bez cilja

Hrvati iz potlačenog položaja u Austrougarskoj i neprijateljskog tabora u ratu, ušli su u zajedničku državu, priznali su dinastiju Karađorđevića, ali ne i srpsku dominaciju, poglede i praksu ustrojstva nove države. Njihova elita nastojala je da sačuva federalistički koncept lutajući između podrške zajedničkoj državi i akcija za njeno razbijanje. Na tom putu nisu birali saveznike od Moskve i Berlina, od komunista do fašista.
Kad je počela da se ruši Titova Jugoslavija, Srbi su najpre branili tu državu, a onda Srbe u njoj. Na tom poslu ne samo da nisu imali uspeha nego su, bez međunarodne podrške, jasnog cilja i neprirodnog surogata nacionalizma i poraženog komunizma, ispali glavni krivci za raspad zemlje. Hrvati su rušili Jugoslaviju i branili Hrvatsku. Cenu su platili Srbi u Hrvatskoj.
Danas smo došli u situaciju da je sve što je srpski narod vekovima stvarao na ideji svoje nacionalne i državne samobitnosti, olako proćerdano u provizorijumima tri Jugoslavije. Ispada da je Srbima 20. vek, koji se može označiti kao jugoslovenski, poništio prethodni 19, koji se može okvalifikovati kao srpski. Na kraju 20. stoleća vratili smo se tamo gde smo bili u devetnaestom. Napravili smo pun krug.     

NEZADOVOLJNI
BANOVINA Hrvatska, uspostavljena 1939. godine, imala je veću autonomiju i od hrvatskih teritorija u Habzburškom carstvu i od Republike Hrvatske u komunističkoj Jugoslaviji do 1974. godine. Pri svemu tome, njene vođe koje su se zalagale za federalizaciju Jugoslavije nisu razmišljale o davanju autonomije brojnoj srpskoj i muslimanskoj manjini na svojoj teritoriji.

* * * * *

NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Živojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1 914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritičke ocene o Solunskom frontu. Ćosić je, između ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, rukovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno različito tumačen i interpretiran, naišao je na burne reakcije među istoričarima, političarima i našim čitaocima... „Novosti“ tim povodom žele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio žrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedničkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoričare, političare, pisce, intelektualce, čitaoce - da zajedno pređemo taj dugi put, i da vidimo šta smo učinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put.