Duboki ožiljci ratne drame

SVE što nam se kao narodu događa nosi ili negde u sebi može da nosi neskrivenu senku drame iz prvog svetskog rata. Takvo traumatično iskustvo koje je trusno uzdrmalo celu naciju pamti se i genima a ne samo legendama.
Milan Nedić, nekada oficir kroz koga su protutnjala iskušenja Prvog svetskog rata, u samoj stvari, u Drugom, potpuno poražen onim što nam se dogodilo na putu kroz Albaniju, kao u groznici, može se reći psihotično ne želi da se bilo šta ih tog stradanja ponovi i on, u Hitlerovom okrilju, traži mogući, makar delimičan ili polovičan ili bilo kakav spas za svoj narod.

Eho legende

Problemi izdaje, izgledaju mu u toj duhovnoj pometnji i pamćenju drugorazredni. U podrumima zgrada ministarstava, koja je on osnovao i danas leže gomile nepročitanih dokumenata izjava koje su njegovi službenici sakupili od izbeglih Srba prognanih iz Hrvatske. Te izjave svedoče o nečuvenim oblicima stradanja našeg naroda od strane onih koji se usuđuju da nas sada tuže, ohrabreni time što to mi na vreme nismo protivu njih učinili.
Naravno, on je činio zlo delovima svog naroda, ali je mislio ili se na neki način nadao da će žrtve tim njegovim “kolaboracionizmom” biti umanjene. Njegove krivice postoje ali i naopaki nauk iskustva iz Prvog svetskog rata, koje snažno negde iznutra senči ovu nekad ovenčanu slavom, oficirsku srpsku glavu.
Draža Mihajlović je bio drugi vid tih istih iskušenja. Ćutati, čekati, primiriti se, obmanuti saveznike, koji su nas u tim ratnim prethodnim zbivanjima obmanjivali i zloupotrebljavali, pa kad dođe vreme, pojaviti se, očuvan, na sceni i iskoristiti stara stradanja i slavu oomoću njih stečenu. Ni on iskustvo Prvog svetskog rata u osnovi nije, naravno, na drugi način, hteo da ponovi. Senka Prvog rata u svakoj vlati trave oko njegovog štaba na Ravnoj gori mogla je, kao čitljivi neki zvuk da se čuje za vreme rata i da odjekuje dugo posle njega. Njegova vojska, koja krade bogu dane, tokom tolikog okupacijskog vremena, bila je patologizirana, često pijana, gibaničarska, raskomadana armada, koja se ovenčala kamama i nekontrolisanim, bratoubilačkim mnogim zločinima.
Čak je i partizanerija srpskog porekla nosila u svojim negacijama svega što je bilo, u tom sukobu sa tradicijom, u toj težnji da sve bude drugačije i novo, da se odreknemo običaja koji čuvaju naciju, mogla biti negativni, negatorski eho legendi o Prvom svetskom ratu. Zlo prethodno iskustvo pretvarano je ishitreno u novo, svejedno koliko rizično i koliko nacionalno samoubilačko.
I sada, kad nas svi tuže i svi ucenjuju, kad smo neprestano u položaju da se od nekog branimo i mnogima izvinjavamo, kad nam oduzimaju deo po deo nacionalne teritorije i proteruju sa sopstvenih imanja i čine prognanicima, senke stradanja iz Prvog svetskog rata starkaju vatre negde u potkrovlju istorijske naše svesti.
Da tog iskustva nije bilo sve bi se drugačije odvijalo. Istorija bi išla sasvim drugim putevima a mi osamostaljeni i sami sa sobom, imali sve uslove da budemo uzor za sve narode okolo a ne da se sa njima nerasudno mešamo i sda da stignemo dotle kad se ugledamo na Sloveniju, kkoju smo uljuljkivali, izmislili i osmislili u Jugoslovenskom naručju, da nam sada deli lekcije iz evropskih i kosovskih naših istorijskih težnji i nedaća ili da nam njihovi nedoučeni učitelji kroje zakone u Titovo vreme, nama koji smo čak i devetnaestom veku imali pravnike svetskog značaja i formata. Sve je to posledica Prvog svetskog rata i Albanske Golgote. Ili se tako može istorijski da progledava ako imamo malo intuicije i hrabrosti da zagledamo činjenice i još više osetimo one neuhvatljive damare u svima nama deobeiziranim i frustriranim na političkim javnim scenama i razbojištima.
Dobrica Ćosić, posle celog svog ideološkog, političkog iskustva, posle dela koje je oslikalo ceo narod tokom surovog stradlničkog proscenijuma rasprostrtog kroz dvadeseti vek, koje se evo širi sve dalje, ima hrabrosti i potrebu da nam vrati u iskustvo i da nam podstakne kritičku misao ne bi smo li jednom našli pravi put u svim ovim lavirintima sveta i vremena.
Čak i da ne stanemo iza njegovih ideja i misli, mi se iz mitske svesti koju je stvorilo njegovo delo više ne možemo otrgnuti, ali se možemo jednom, ovako silovito od njega podstaknuti, oko neke saborne tačke, ovako tragično razjedinjeni, okupiti i osvestiti iz istorijskih lomova i bunila u koje smo tokom celog tog minulog veka bacani. To je jedini mogući način da pokušamo da se trgnemo, pronađemo zajedničke tačke i istorijske oslonce i sa više izvesnosti zaputimo, po mogućstvu ujedinjeni, kroz ovaj fluidni svet i vreme.
Osvrćući se na raspravu Vuka Draškovića sa Dobricom Ćosić, Stojadinović kaže:
“Samo neznanje ili fanatizam koji odbacuje znanje inspirisali su optužnicu Dobrice Ćosića protiv onih koji su vodili Srbiju u Prvom svetskom ratu”, tako svoju polemiku sa Ćosićem počinje doskorašnji ministar inostranih poslova u ovoj zemlji Vuk Drašković. U rečima “neznanje i fanatizam” koje posebno izdvaja i akcentuje rečica “samo”, vidan je jasan i snažan naboj čoveka koji onoga drugog ne podnosi i hoće odjednom i svim silama da ga diskvalifikuje. To nisu reči razbora, pribranosti, nego reči čoveka koji galami, viče, nemože da se obuzda, neće samo da omalovaži nego i poništi. Za njega je onaj sa kojim se ne slaže “neprijatelj”, neko s one strane nišana.

Teške uvrede

DraŠkoviĆ odmah zatim veli da je Dobrica Ćosić pisac “koga neki raspamećeni Srbi” nazivaju “ocem nacije”. Opet reč iz nedara nekog unutrašnjeg paroksizma, s nabojem iste one psihotične pređašnje potrebe za likvidacijom. Onaj ko je “raspamećen” nema šta da traži ne samo na javnoj nego ni na životnoj sceni. Taj je brat, bratu, za “Lazu Lazarević”.
Za razgovor je potrebna mera tolerancije, mira, spremnosti da se nađeš u koži onog drugog, da razumeš alternative, vidiš razloge a ne da buncaš reči koje seku kao na panju. A ovde, u slučaju Dobrice Ćosića, potrebno je imati mere. Ti koji ga smatraju “ocem nacije” ne čine možda to zato što je on, u jednom trenutku, bio političar nego valjda zbog toga što je naslikao svoj narod u svim najtežim istorijskim trenucima kroz koji je taj narod prošao i ginuo u celom 20. veku, i pre i posle. Mnogo je onih koji tako misle i teško je i neoprezno, i neprilično sve te ljude odrediti epitetom “raspamećeni”. Da su to rekli za Vuka Draškovića, imate li dovoljno snage u sebi da to priznate, ti isti ljudi ne bi bili u pravu.

SRPSKA EPOPEJA
ĆOSIĆ je pisao epopeju Vremena smrti i Vremena vlasti da sve to vrati, da načini legendarijum u kome se to iskustvo čuva i ima moć da traje i na svoj način preživljava i preispituje. Značaj ovoga dela premaša književne domašaje ove umetnosti i penje se tamo gde se grade mitovi koji nas čine narodom. Pišući svoje delo on se oslobađao svoje mladalačke prošlosti i ideoloških zabluda. Tim delom on je sticao osobenost i samostalnost za svoju ljudsku i društvenu nažalost jednako stradalačku poziciju.

MARTOVSKI SUNOVRAT
ČAK je i u onom dvadesetsedmomartovskom sunovratu, koji je obuzeo ceo narod, kad smo srušili kneza Pavla i njegov samospasilački trojni pakt, vidno je zlo iskustvo Prvog svetskog rata. I u kneževom pokušaju da se paktom spase od ratnih iskušenja, pa i u narodnom “Bolje rat nego pakt”, svaki put na drugi suprotan način, oseća se snažno prisustvo velike drame stradanja naroda na putu kroz Albaniju.

* * * * *

NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Živojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1 914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritičke ocene o Solunskom frontu. Ćosić je, između ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, rukovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno različito tumačen i interpretiran, naišao je na burne reakcije među istoričarima, političarima i našim čitaocima... „Novosti“ tim povodom žele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio žrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedničkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoričare, političare, pisce, intelektualce, čitaoce - da zajedno pređemo taj dugi put, i da vidimo šta smo učinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put.

SUTRA: RADOSLAV VOJVODIĆ
TRAGIČNI RASKOLI