Mišić ostao usamljen

ISTORIJSKA analiza do sada vođenih ratova inje uspela u potpunosti da povuče jasnu granicu između ”politike” i ”strategije” i nije jasno i nedvosmisleno potvrdila dokle je ”odbrana u funkciji politike”, a kad ”politika prelazi u funkciju odbrane”. Mnogi vojni teoretičari (Klauzevic, Žofr, Žomini, Mišić i ostali) koji su se bavili strategijom i vojnom naukom odnosno veštinom, pokušavali su da dopru do suštine u kojoj su se politika i strategija pretapale jedna u drugu a opet često, nepredvidivošću ratnih operacija, izdvajale se kao zasebne celine.
Ne može se reći da Francuzi nisu izvukli nikakve pouke iz rata 1870/1871. Vojnici su u teoriji pokušali da povuku granice između politike i strategije opštom postavkom da politika (vlada) postavlja ciljeve rata obezbeđujući ga u materijalnom smislu, a da ih strategija (generalštab u miru i vrhovna komanda u ratu) ostvaruje. Prema francuskom shvatanju, načelnik generalštaba podnosi svoje planove na odobrenje i usvajanje vladi, a u Nemačkoj, na primer, kruni.

Sa dva hleba

Razlike u gledištima s jedne i s druge strane Rajne simbolišu nazivi dela koja se bave tim pitanjam u to vreme: Nemci govore o ”strategiji i politici”, a Francuzi obratno, o ”politici i strategiji”.
U Srbiji, 1876. godine, Vlada (politika) je bila ubeđena da treba pokrenuti vojničku ofanzivu prema Bosni, glavnom spornom predmetu sa Turskom u to vreme, ali je morala da popusti pred zdravorazumskom strategijom Vojnog saveta čije je načelo bilo da ofanzivu treba pokrenuti prema Nišu i ”savladati neprijatelja na glavnom pravcu napada, posle čega se postižu svi ostali ciljevi”.
Ne ulazeći u analizu i kritiku ova dva gledišta, dovoljno je konstatovati da je srpska vlada pravilno postupila prepuštajući da Generalštab (struka) preuzme strategijsko vođstvo rata, bez obzira na svoja uverenja. Suprotno tome, Srpsko-bugarski rat 1885. godine predstavlja tipičan primer iz koga se može videti kuda vode događaji kada se u nepripremljenom ratu politika i strategija nađu zajedno u rukama vladaoca.
Kasnije su srpski vojni teoretičari (posebno vojvode Radomir Putnik i Živojin Mišić) prihvatili nemačka gledišta o odnosima politike i strategije, gotovo u isto tako radikalnom obliku: ”Politika ima rešavajući uticaj do objave rata, a posle se potčinjava vojničkim obzirima. Kada se protivnik savlada ili kada postaje jasno da se ide u poraz, onda politika ponovo dobija prvenstvo”. Pored navedenog, vojvoda Živojin Mišić, kao profesor strategije na Višoj školi Vojne akademije, u svom kapitalnom delu ”Strategija” ističe da politika dolazi u drugi red (podvukao sam Mišić) čim počnu neprijateljstva.
Međutim, u toku ratova 1912-1918. srpska strategija je bila u pravom smislu reči sredstvo politike i njoj potčinjena. Kad god je dolazilo do sukoba politike i strategije, odnosno između vojnih i političkih interesa, preovlađivali su politički. Posle Kumanova (poznati sukob Mišića i prestolonaslednika), politika je naglo uputila glavninu Treće armije kroz Albaniju, na Jadransko more (da bi se velike sile stavile pred svršen čin?!) bez najosnovnijih priprema koje je tražila strategija, svega dva hleba na vojnika.

Tuđi interesi

UoČi Drugog balkanskog rata, kada je bugarska armija defilovala i paradirala pred srpskim frontom (sa očiglednom namerom da napadne), da bi predupredila mučki udar koji se očekivao, srpska strategija, je poštujući vojne razloge, predlagala i zahtevala da se otpočne sa vojnom operacijom pre nego što se suprotna strana ”prikupi”, ali je vlada (”politika”) postavila zahtev generalštabu da se pošto-poto inincijativa napada prepusti Bugarima, bez obzira na vojne posledice.
U čitavoj vojnoj istoriji do Prvog svetskog rata, najpozitivniji primer usklađivanja strategije i politike, koja je dovela do rata, dali su Prusi 1866. i 1870, a Srbi 1912. godine. U Srbiji je uoči 1912. godine sav narod bio složan i jedinstven po pitanju oslobodilačkog rata s Turcima, a Putnik i njegovi saradnici su znalački i realno pripremili, organizovali i izveli vojničku operaciju za ostvarenje ciljeva državne politike.
Kada je u pitanju Prvi svetski rat, pored isticanja slavne uloge srpske vojske, verovatno da ne bi povredili autoritet saveznika, prećutane su mnoge istorijske činjenice koje je vojvoda Živojin Mišić izrekao 1915. godine pred povlačenje preko Albanije, našavši se između obećanja i realnog stanja. Mišić je tada rekao:
- Savezništvo u srpskim ratovima ne postoji! To su tuđi interesi koje srpski vojnici plaćaju najvišom cenom! Zahvaljujući ”saveznicima”, Srbi su u svim ratovima bili više patnici nego ratnici, više nesrećnici nego borci, više pod teretom briga nego oružja i više osramoćeni nego priznati!
Poznato je da vojvoda Živojin Mišić (strategija) izneo svoje neslaganje o povlačenju srpske vojske preko Albanije Pašiću i prestolonasledniku Aleksandru (politika) koje oni nisu prihvatili. Naime, Mišić je predlagao dve varijante vojnih operacija. Prva: ”Oslanjajući se na pogodne položaje, pružiti odlučujući otpor neprijatelju” i druga: ”Preći na nov način ratovanja, odnosno, na osnovu stanja trupa i situacije na zemljištu, mišljenja sam da pređemo na gerilski način ratovanja i napustimo dosadašnji raspored trupa”.

Četiri pokušaja

U četiri navrata Mišić je pokušao da ostvari svoju zamisao:
- Borimo se za Otadžbinu bez garancije?! Garancija su ovi mučenici koji brane kuće. Politički je, vojnički i nacionalni razlog da branimo svaku stopu, a mi se povlačimo od Save i Dunava bez bitke! Ove planine se isprečile kao da bi same htele reći: ”Dosta! Stanite!” Zašto da se ne okušamo? Ne tražimo pobedu, nego da stanemo, a tad će i neprijatelj stati. Dajmo dokaza da smo iskrvavljeni do srca kad sahranjujemo Otadžbinu! Najzad, neka ova borba bude poslednji plotun junaku koga u grob polažemo!”
Uz Mišića je, u početku, stao samo vojvoda Stepa Stepanović, ubeđujući ostale komandante, na poznatoj sednici Veća komandanata u Peći 17. novembra 1915. godine, da je bolje da se ”svi oni, pre nego što unište oružje, i pre nego što svojim rukama zadave Srbiju, podave u Jadranskom moru”!
Ideje vojvode Mišića nisu prihvaćene. Ostala je dilema da li je politika porazila strategiju iz razloga što je više vodila računa o tome šta će reći saveznici nego učiniti neprijatelj ili su u pitanju drugi interesi koje srpska vojna misao nije protumačila, jer je praktično bila zatravljena i umrtvljena u poslednjih 50 godina. U istoriji ratova, do sada, nigde nije zabeleženo da je vojska jedne zemlje napustila sopstvenu teritoriju da bi se nakon tri godine, oporavljajući se i dooružavajući se u tuđoj državi, pobedonosno vratila u svoju.

HITLEROVA GREŠKA
U PRVOM svetskom ratu nemački generali su se suviše uplitali u politiku napuštajući polje strategije, dok je u Drugom svetskom ratu Hitler napustio politiku preuzimajući strategiju na sebe pa čak i operatiku, proglasivši sebe komandantom vojske (Heer), da bi lično mogao voditi vojne operacije, čime se praktično potpuno izgubila usklađenost politike i strategije, što je za posledicu imalo poraz u oba rata.