Ceo narod bio vojska

TRAGEDIJA koja je zadesila srpsku vojsku i narod 1915. godine ne pada na njene vođe, već na zapadne vlade Antante, koje su - zbog nemarnog ili smišljenog sebičnog ponašanja - dopustile da puna dva meseca srpska vojska, nakon napuštanja svoje državne teritorije, umire od gladi u albanskim močvarama, usred zime 1916. godine. Tu bi i ona našla svoj strašni kraj da ruski car Nikolaj Drugi Romanov nije, posle apela regenta Aleksandra, uputio ultimativna upozorenja predsedniku Francuske Poenkareu i britanskom suverenu Džordžu Petom, da će Rusija istupiti iz rata, ako hrabra srpska vojska odmah ne bude spasena.

Umanjena uloga

Tek tada su Francuska, Italija i Velika Britanija sakupile dovoljno brodova da prevezu ostatak srpske vojske iz Albanije na grčko ostrvo Krf. Nažalost, usled pretrpljenih patnji u albanskom primorju i prethodnih napora u odbrani zemlje, mnogi srpski ratnici su teško oboleli, više hiljada ih je umrlo na Krfu, gde i danas počivaju njihove kosti. Na Krf je stiglo oko 150.000 srpskih vojnika i 15.000 izbeglica.
Francuski komandanti zatražili su da se još neoporavljeni srpski ratnici na Krfu, što pre, po delovima, prebacuju na Solunski front, koji je bio u začetku. Želeli su da iskoriste srpske vojnike da na tom, hiljadama kilometara udaljenom ratištu od fronta u Francuskoj, vezuju što jače naprijateljske snage.
Svi ozbiljni istoričari su priznali da je srpska vojska na Solunskom frontu, od dolaska u Solun u julu 1916, imala ključnu ulogu u toku preostale tri ratne godine i da je na kraju, 1918. godine, bravuroznim probojem bugarsko-nemačkog fronta u Moglenskim planinama na granici Srbije i Grčke, i energičnom ofanzivom na sever, oslobodila svoju zemlju.
Predsednik britanske vlade Dejvid Lojd Džordž, u svojim ratnim memoarima zapisao je da je srpska vojska otvorila ”sporedne vratnice savezničke pobede” na kraju Prvog svetskog rata.
Po završetku svetske kataklizme, velike sile su brzo zaboravile značajnu ulogu Srbije. Na Mirovnoj konferenciji nečasno su se ponele, kako u pogledu ocene uloge srpske vojske u četvoroipogodišnjem ratu, tako i u dodeli ratnih reparacija za pretrpljenu ratnu štetu srpskog naroda. Da pogledamo najmarkantnije brojke.
* Srbija je u toku rata mobilisala 711.343 vojna obveznika sve tri klase, zatim deo muškog stanovništva koje je bilo prestarelo za vojnu službu, kao i mladiće ispod 18 godina.Praktično, celo stanovništvo je angažovano za odbranu zemlje od okrutnog zavojevača. Najstariji muškarci, koji nisu mogli da služe u operativnim jedinicama, čuvali su mostove, železničke pruge i važne vojne objekate.
* U operativnim jedinicama nalazilo se 462.865 vojnika, uključujući i rezervno ljudstvo. Prema Drinskom frontu bilo je angažovano 282.005, prema jugoistočnom frontu i Novim oblastima (Makedoniji) 443.682 i 55.000 u drugim jedinicama i odredima, što je iznosilo 651.855 lica svih uzrasta.
* Srbija je angažovala više od 24 odsto svog stanovništva, Nemačka 15 odsto, Francuska 13, Italija 13, Austrougarska 10, Bugarska 10, Rusija 10, Engleska osam odsto.
* Ukupni vojni gubici Srbije iznosili su 369.000 boraca, dok su civilni gubici bili 651.885 lica svih uzrasta.
* Srpska delegacija na Mirovnoj konferenciji u Parizu iznela je da je Srbija u toku rata pretrpela gubitke od 1.247.000 duša, što je daleko premašivalo pojedinačne gubitke svih drugih država učesnica u ratu. Vojni gubici Srbije su prikazani ovako: u borbi je poginulo 52.099 boraca; tokom rata zarobljena su i propala u logorima 306.603 borca; prilikom evakuacije u bolnicama je ostalo ranjeno 106.603 ranjenika i bolesnika.
Neposredno pred povlačenje na Jadransko primorje, na Kosovu je sabrano u organizovanim jedinicama oko 300.000 boraca. Kada je vojsci saopštena odluka o napuštanju Kosova i povlačenju preko Crne Gore i Albanije na primorje, znatan broj vojnika, izgubivši veru u iskrenost savezničkih obećanja, napustio je svoje jedinice i vratio se u svoja sela, gde su ih neprijateljske trupe hvatale i u svojim biltenima prikazale kao vojnike zarobljene u borbi.

Nagrađen zločin

MNOGI od srpskih boraca, zaostalih u zemlji ili zarobljenih u borbi, okupacione vojske prebacile su u zarobljeničke logore u svojim državama. U 300 logora u Austrougarskoj bilo je 94.338 srpskih vojnika i podoficira i oko 600 oficira. U tim logorima u toku rata umrlo je više od 50.000 zarobljenika i interniranih srpskih civila.
U logorima u Nemačkoj bilo je 37.387 srpskih ratnika.
U zarobljeničkim logorima u Bugarskoj tačan broj nikad nije ustanovljen, jer Bugari nisu hteli da daju pouzdane podatke, čak ni američkom Crvenom krstu. Bugari su prijavili da su imali u svojim logorima svega 21.000 srpskih zarobljenika, a po završetku rata iz ove države vratilo se 32.000 naših zarobljenika, dok broj umrlih u tamošnjim logorima nikad nije utvrđen.
U Turskoj je bilo oko 5.000 srpskih zarobljenika, koji su prebačeni iz Austrougarske u Tursku za rad u tamošnjim rudnicima i na izgradnju Bagdadske železničke pruge.
Određujući na Međunarodnoj konferenciji ratnu štetu, velike sile su pokazale ne samo sebičnost, već i neprijateljski odnos prema Srbiji. Srpska delegacija je istakla zahtev na 18 milijardi franaka ratne štete. Na Savetu velikih ta suma je najpre smanjena na šest milijardi, pa je zatim skresana na samo 500 miliona franaka. Tek na zalaganje francuskog delegata u komisiji za ratne reparacije, taj sramni iznos povećan je na tri milijarde franaka.
Računica je bila ovakva: od te tri milijarde franaka, Srbija je trebalo da plati deo austrijskog duga srazmerno veličini teritorija koje su ušle u sastav nove jugoslovenske države. Dakle, da plati i deo štete koje su počinile austrougarske trupe, sastavljene od Hrvata i Slovenaca, koje su učestvovale u okupaciji Srbije i zločinima nad srpskim narodom!

SAVEZNICI OBMANULI SRBE
NIKOLA Pašić, regent Aleksandar i vojvode Putnik i Stepanović nisu doneli odluku o povlačenju preko Albanije radi kolektivnog samoubistva. Odlučili su se na taj riskantan put tek kada su videli da od obećane vojne pomoći Antante preko Soluna nema ništa. Krenuli su ka Jadranskom primorju jer su im vlade Francuske i Velike Britanije obećale da će im tamo pripremiti sve što je potrebno za brz odmor i oporavak i novo naoružavanje srpske vojske kako bi u najkraćem roku bila sposobna da, u zajednici sa savezničkim trupama i Crnogorcima, stupi u borbu za proterivanje neprijatelja iz okupirane zemlje.
Tek po dolasku u Skadar, srpska vlada i Vrhovna komanda uverile su se da su vlade Francuske i Velike Britanije još jednom obmanule Srbe. U Primorju nije zatečeno ništa od onoga što su im te vlade obećale.

SVE SRPSKO UNIŠTITI!
U NAREDBI komandanta austrougarske Pete armije generala Ritera fon Franka (11. jula 1914.) koju je uputio svojim trupama samo dva dana pred početak napada Austrougarske na Srbiju, kaže se:
”Vojnici, vama je milostivi car poverio da upadnete u Srbiju i da zauzmete ovu zemlju pustolova i razbojnika, vaša dužnost je da imovinu, sve muškarce i žene ove nesrećne zemlje uništite. Svakog onog ko bi i najmanje milosrđa spram ovih zlikovaca imao i ukazao im pomoć, ja ću najstrože kazniti i zato imate moju naredbu koju morate bezuslovno izvršiti”.

VOJVODA RADOMIR PUTNIK, TVORAC SRPSKE RATNE DOKTRINE
NIJE IZGUBIO NIJEDNU BITKU

VOJVODA Putnik rukovodio je odbrambenim operacijama srpske vojske za vreme trojne invazije na Srbiju 1915. godine i potpisao naredbu o povlačenju vojske u susret saveznicima na jadranskoj obali. Putnik je tvorac svih srpskih ratnih planova u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. On je rukovodio njihovim izvršenjem, nije nijednu bitku izgubio u tim ratovima čime je nadmašio i samog Napoleona. Putnik je tvorac srpske ratne doktrine. U ratnoj veštini obučio je sve srpske oficire, uključujući i vojvode Stepanovića, Mišića i Bojovića. Upravo zbog toga uživao je nepodeljenu ljubav i poštovanje u celoj vojsci i narodu.
Tek po dolasku u Skadar, budući teško oboleo, zamolio je predsednika vlade Pašića i regenta Aleksandra da mu odobre bolovanje i odlazak na petomesečno lečenje. Vrhovni komandant regent Aleksandar prihvatio je Putnikovu molbu i uputio mu lično pismo sa izrazima ”svoje blagodarnosti za napore i istrajnost sa kojom je do sada vršio poverene mu poslove kao načelnik Štaba Vrhovne komande”, dodavši da će vladi preporučiti da mu se odobre potrebna novčana sredstva za lečenje i lekarska pratnja.
Prema tome, ne stoji tvrdnja da je vojvoda Putnik otpušten iz službe po dolasku u Skadar. Vojvoda Putnik je na kraju razgovora sa regentom Aleksandrom preporučio da se učini sve što je potrebno da se vojska iz Jadranskog primorja prebaci u Solun.
(KRAJ)