Ostavka vojvode Radomira Putnika

4. decembar 1915. godine
U KALEU, na konferenciji predstavnika generalštabova Francuske i Velike Britanije, donosi se odluka da se konačno napusti Balkan i propast Srbije primi kao svršen čin.
Na pritisak javnog mnjenja u savezničkim zemljama, osobito u Francuskoj, uz jako nezadovoljstvo Rusije odlukama u Kaleu, izvrši se promena u vladama i generalštabovima Francuske i Velike Britanije, pa se, na odlučno zauzimanje predsednika francuske vlade Aristida Brijana i uz podršku Lojda Džordža i nekih britanskih ministara, održi nova konferencija predstavnika savezničkih generalštabova, 5, 6. i 7. decembra 1915. godine u Šantiju. Uz energično protivljenje Britanije, Francuska i Rusija se složiše da se ne napusti Balkan i Solun i spase srpska vojska koja se povukla u Albaniju.
I Italija se izjasnila da se ne napusti Balkan, ali da se sačuvaju njeni teritorijalni interesi na istočnoj obali Jadrana, koje joj je obezbeđivao Londonski pakt. Srbija se opet uzaludno založi za snažnu savezničku armiju na Balkanu, uverena, zajedno sa ruskim generalštabom, da se na balkanskom ratištu mogu slomiti Austrougarska i Nemačka.

Poslednja bitka

Posle ovih odluka, Lojd Džordž, britanski ministar za municiju, u Donjem domu izjavljuje:
- Odveć dockan pošli ovde, odveć dockan stigli onde, odveć dockan se rešili, odveć dockan se spremili! U ovom času za stopama savezničkih trupa kaska podrugljiva avet “Odveć dockan” i ako ne ubrzamo svoje korake, prokletstvo će pasti na svetu stvar, za koju je proliveno toliko mnogo junačke krvi.
U zaštitnici srpske vojske koja se povlači u Albaniju i Crnu Goru, poslednju bitku na srpskoj državnoj teritoriji, a sa Bugarima i Arnautima, vodila je četa robijaša kojom je komandovao Bogdan Dragović. Borili su se junački i mnogi izginuli. Uspinjući se uz Prokletije kroz snežnu vejavicu, gladujući i smrzavajući se, Bogdan Dragović posumnja da su sloboda i otadžbina isto, ali mu ljudsko bratstvo postade značajnije od svega.
Srpska vlada i Vrhovna komanda pre trupa stigoše u Skadar i ni tu, ni u medovskoj luci ne zatekoše obećanu savezničku pomoć. Sačekaše ih vesti da saveznici napuštaju Balkan. Nikola Pašić se jako zabrinu, ali ni sada ne izgubi nadu u pobedu nad Austrougarskom.
6. decembra 1915. godine
Pašićeva poruka poslanicima Kraljevine Srbije u Petrogradu, Parizu, Londonu i Rimu:
“Sa raznih strana čuju se ozbiljni glasovi da savezničke vlade s obzirom na stvorenu situaciju na Balkanu, nameravaju da povuku svoje trupe sa Balkanskog poluostrva, kao drugostepenog ratišta... Uzimajući u obzir da su se ti glasovi pojavili u najkritičnijem trenutku naše otadžbine, u jeku herojskog otpora, muke i lišavanja koje podnosi ceo srpski narod, obraćamo se našim saveznicima i najpokornije ih molimo da nam u najkraćem roku odgovore direktno i otvoreno na sledeća pitanja:
Da li oni zaista nameravaju da napuste balkansko ratište i ostave Srbiju na milost i nemilost sudbini, da bi ona sa vojskom koja se sada probija kroz albanske planine i gudure, lutala po Albaniji i gledala da se spase kako zna i ume?
Da li su naši saveznici zaista odustali od svog obećanja da će poslati svoje trupe u pomoć Srbiji i da li naši saveznici nameravaju da brzo i iskreno pomognu da se reorganizuje srpska vojska u Crnoj Gori i Albaniji?”
Zapis Milorada Pavlovića:
“... Kako se išlo i kako se stizalo, to se ne može ispričati... Ljudi su stali kao aveti: isušeni i izgladneli izgledali su kao mumije; sa lipsalih konja skidali su ostatak mesa sa kostiju i time se zalagali... Deset dana čekalo se na hleb; za tih deset dana vodile su se čarke na položajima i gladovalo se... Iz konjske balege vadila su se zrna žita i kukuruza i njima se zalagalo... Vojnici su očajno vikali: hleba, hleba! A vojvoda Mišić je Vrhovnoj komandi ponavljao taj uzvik: hleba, hleba!...
Ide se kozjim stazama preko ponora pokrivenih smetom i gorostasnih planina, po vejavici, neprijatelj je za leđima, pred sobom, sa svih strana. Vojnik je na svakoj okuci padao i opet se dizao, presretan od arbanaških bandi i gonjen glađu i iznurenošću izdisao u albanskim planinama. Kad jedan malakše i padne, svi za njim zastaju; zatim ga ostavljaju i niko se na nj ne osvrne. Oči jednih stalno su pripijene uz stenu pored koje se veru i noktima za go kamen pridržavaju, a drugih oči blude u provalu, koja ispod njih zjapi i u kojoj se u agoniji koprcaju oni koji su se spotakli ili okliznuli.
Ide se mileći i puzeći, ide se uz strminu i niz provalu, kroz led i smet i kamenjar, penje se u oblake i survava u ponore, a ne vidi se kraj. Nigde mesta za odmorište; a gde se nađe kakav krov - sve je prepuno i toliko zagađeno, sa svake strane vreba Arnautin. Svaki je korak skopčan sa opasnostima. Tek što si pored vatre zaseo da odahneš, puške pripucaju...
U dnu provale na svakih dvadeset ili pedeset metara izvaljen konj ili goveče... Mraz stegao, led i poledica, sve klizi. Svaki korak je opasan, a svaki novi još opasniji. Svi su nervozni, svi zlobni, ljutiti, ogorčeni, najintimniji prijatelji posmatraju se kao gladne zveri i niko ni za koga nema meke, nežne reči. Zaslepljeni su svi jednom jedinom mišlju: hleb i prenoćište. U očekivanju hleba, sati su dugi, dan se otegao u beskraj...”
Srbi zaboravljaju da navijaju svoje časovnike: više im nisu potrebni. Čini to samo još poneko: onaj ko ima nadu. Ali takvih je sve manje. Srbima stade vreme. I razlike koje postoje između dana i noći počeše da gube značaj.
Na Žljebu mošti Stefana Prvovenčanog ni vojnici ni kaluđeri više ne mogu da nose u kovčegu: sa poleđene kozje staze konji i ljudi strmoglavljuju se u ponor. Svečeve kosti vojnici hoće da sruče u vreću i nose je na smenu, a kaluđeri na to skrnavljenje ne pristaju, pa kunu bogohulne vojnike i prete im strašnom Božjom i svečevom kaznom. Bora Pub viče vojnicima:
- Bacite, ljudi, te kokale u ambis da vidimo čime će da nas kazne! Nama ionako nema spasa, a sad možemo da saznamo ima li i Boga. Ne verujem da ga ima, al’ je prilika da se i te sumnje rešimo.
Dušanka ga moli da ćuti i ne meša se u tuđe brige. On je grubo odgurnu:
- I tu veru hoću da vidim kao laž. Hoću! Bacite ga, braćo! Bacite, da vidimo šta još može da nam učini Bog. Ako nam ništa ne učini, ostaće nam strah samo od ljudi.

Mošti sveca

GUŠAJUĆI se s kaluđerima, vojnici sručuju svečeve kosti u vreću i nose je praćeni lelekanjem kaluđera i Borinim cerekanjem.
Posle osam dana nošenja u beloj stražarskoj kućici preko albanskog bespuća, vrleti i klisura, po snegu i ledu, vejavicama i nebeskim tišinama, vojnici i kroz zasede pronesoše vojvodu Putnika i donesoše ga u Skadar. Od prestolonaslednika Aleksandra i njegove okoline, viših oficira i političara, intriganata, osvetnika, zlobnika, onih što su svagda pametni posle svršenog čina - sačeka ga tvrdnja da je nesposoban za dužnost koju je vršio i optužba za stradanje i katastrofu srpske vojske u Crnoj Gori i Albaniji.
Za takav poraz i takvu nesreću mora da postoji krivac i on se oduvek odabira među onima koji veliku krivicu, pred narodom i istorijom, mogu da nose. Vojvoda Putnik zna i taj ljudski zakon i, bez ikakvog suprotstavljanja, bez reči razjašnjenja, prepusti se njegovoj kazni. Pismeno zamoli vrhovnog komandanta Aleksandra da ga razreši dužnosti načelnika Vrhovne komande iz zdravstvenih razloga. Vrhovni komandant mu spremno, istog dana, pismeno ispuni zahtev. Niko, ni kćerke, ne ču od njega reč žaljenja na najveći i poslednji bol od ljudi na ovoj ništavoj grudvici u nebeskom beskraju.

TUGA PESNIKA
NA Čakorskoj vrleti, u snegu do pojasa, na zastanku pored vatre, sretoše se pesnici Milutin Bojić i Stanislav Vinaver i jedan drugom tiho ispričaše kako je u bežaniji, na nekom konačištu, umro bolesni pesnik Velimir Rajić i kako se, u očajanju zbog poraza Srbije, u reci Toplici utopio pisac Milutin Uskoković.

IZ RATNE BELEŽNICE KRALjA PETRA PRVOG KARAĐORĐEVIĆA
JA ŽELIM DA POGINEM U ALBANIJI

KRALj Petar, u Fletiju, sedeći uz vatru, zapisuje u svoju sveščicu:
“Jaka poledica i ladno... Vrlo hrđav put, većinom idem peške, trećinu puta na konju... Uzbrdice i nizbrdice po kozjim stazama, da te Bog sačuva. Video vojvodu Putnika. Prenoćište bez prozora, sa mangalima. Nisam mogao zaspati. Steže reuma, probada s leve strane... Od 20 sati morao sam izići iz ove niche a’ chien da uđu ranjenici i žene s decom. Napolju, pored vatre, proveo sam noć, a ona je bila najhladnija što smo je imali... Ujutru polazim pešice... Velike uzbrdice i nizbrdice. Kralj ne sme da puca u sebe. On može samo da pogine. Ja želim da poginem. Ako nisam uspeo na Kosovu, uspeću u Albaniji...”
Kralja Petra vojnici više ne pozdravljaju. Ne osećaju da pred njim treba stati mirno i pozdraviti ga vojnički. U otadžbini im bio čiča Pera, a u Albaniji im je samo drug u stradanju kojem se ne vidi kraj.
Nastaviće se