Kad očajni konjanicistreljaju svoje konje

U Albaniji umre od gladi, zime i bolesti i pogibe od albanskih zaseda više od sto četrdeset hiljada srpskih vojnika i izbeglica.
A od četrdesetak hiljada regruta i dečaka, mobilisanih i povučenih pred neprijateljskom najezdom, do Drača i Valone dovuče se oko sedam hiljada.
Od polovine januara do aprila 1916, sa albanske obale Francuzi prevezoše na Krf sto pedeset hiljada srpskih vojnika, a sa Italijanima prebaciše u Italiju, Bizertu i Francusku oko dvadeset i pet hiljada austrougarskih zarobljenika i više od osamdeset hiljada srpskih izbeglica, žena i dece.
Na albanskoj obali ostadoše leševi, još dvadesetak hiljada živih konja srpske vojske, tridesetak izbegličkih pasa, jedno mače i konjički eskadron Moravske divizije.
Ostavši bez jahača i tereta, izgladneli konji, omamljeni zelenilom barske trave i trske, ispuniše močvarnu dolinu iza Drača i pojedoše sve što konji mogu da jedu. Onda u dželepima nastade čiftanje, tuča glavama i ujedanje oko preostalih busenova trave i korova. Neki su, namamljeni zelenom trskom u močvari, gazili ka njoj i tonuli u žitko, crno blato, većina nemo, a samo poneki sa kratkom, rzavom njiskom... Još gladniji gazili su po njima, gurajući im i glave u blato, jahali ih, besno im ugrizali vratove i tonuli utoliko brže ukoliko su se tonjenju opirali. A najgladniji, krvavih brnjica, pasli su grive i repove mrtvih i umirujućih, koji stajahu na prednjim nogama, braneći se mlako i žmureći.
U sutonima, na gustoj kiši i teškom vetru sa mora, konji su se zbijali u gomile da se zgreju i brane; oni koji su mogli, okretali su glave od mora, ka planinama i severu, odakle su došli. U pomrčini, s vremena na vreme, razdiran vetrom, čuo bi se dug vrisak, možda za zobi i livadom, a možda samo za jahačem. Vrisak konja osmelio bi ponekog srpskog psa da zalaje i zacvili na opustelim bivacima na obali, gde su ih ostavili oni što su se bezglavo ugurali u lađe i s njima pali u nebo. Ono mače i danju i noću pripijalo se uz staru kuju, maučući i gledajući u pučinu.
Ali francuski kapetani dve poslednje transportne lađe saopštiše da mogu da prime najviše tri i po hiljade konja, pa Komanda za evakuaciju srpske vojske izdade naređenje konjičkom eskadronu da izvrši odbir mlađih i zdravijih konja, a ostale da pobije kako ih neprijatelj ne bi zarobio i koristio se njima.
Komandant eskadrona naredi vojnicima da najpre izdvoje zdravije i mlađe konje za utovarivanje u lađe, a potom da poubijaju ostale. Pod nadzorom komandira vodova, konjanici se razmileše među konje, teško roneći kroz njihove staklaste i zamućene poglede, ne poznajući ni jednog, znajući sve: koga da ne spasu?

Utovar u lađe

I Adam Katić, ne odvajajući se od Uroša Babovića, pođe u polje konja i stade da ih spasava redom, ostavljajući jedino one koji nisu stajali na četiri noge. To brzo uoči komandir voda, zapreti mu i sabljom tukući izabrane konje jedva ih vrati na ponovni odbir. Adam Katić nastavi malo strože da odabira konje, ali lepe, ako su i sa dubokim ranama i pred lipsavanjem, odvajao je za spasavanje, mučeći se da ih progura pored komandira vodova koji su, nezadovoljni vojničkom samilošću, vršili ponovni odbir, revolverom ubijajući bogalje i sumnjive.
S mora je duvao tako snažan vetar, peskovita i muljna obala tako je šumela da se revolverski pucnji nisu ni čuli, a videlo se i izdaleka kako se ka pristaništu množe gomile ubijenih. O njihove noge i glave spoticali su se oni što su preživeli i ponovni odbir, lagano terani na pristanište, gde su ih vezivali čeličnim užadima i dizalicama spuštali u lađe.
Vojnici su radili sporo, mučeći se, dogovarajući se međusobno, kolebali se, jedan drugom poništavali presude, krećući se uglavnom po obodu nesaglednog dželepa. Sve to zbog sažaljenja prema svojoj najbržoj i najlepšoj stoci, sada jedinom dokazu da su oni nekad na ovoj zemlji imali kuće, bili nešto i mogli da stignu gde naume. Ali oficirima je nešto drugo otadžbina i zavičaj, pa su, nezadovoljni sporošću i izborom, najpre pretili neposlušnim vojnicima da će ih sa konjima-lipsaćima ostaviti Nemcima i Arnautima, pa su ih potom sabljama primorali da sude brže i strože, da gaze u bare i močvaru do pojasa, i uz grdne napore izvlače ukaljane konje, koji su im jedino po glavi i očima ličili na zdrave i još uvek sposobne za jahanje i ratovanje.
U suton, francuski kapetani utvrdiše da na pristaništu ima konja za pet lađa, pa zapretiše da će otploviti ako se broj odabranih konja još večeras ne smanji na polovinu. Tad vojnici i oficiri uza zidove arnautskih kuća i avlija stadoše da ubijaju konje, koje su omilovali konjaničko sažaljenje i seljačka tuga za ostavljenim zavičajem. A kada se u dračkom pristaništu čulo samo zatalasano more i vetar, meštani uz fenjerčiće počeše sa ubijenih, još toplih konja da deru kožu za opanke i druge potrebe.

Korak po korak

Ujutru kiša beše prestala i vetar je sa smršalih i smanjenih vojničkih glava odnosio šajkače. Komandant eskadrona postroji konjanike u pešački borbeni poredak i naredi im da nespasene konje ubijaju redom. Vojnici s puškama na gotovs jedva kretoše na konje i na oficirske komande stadoše da pucaju redom, u čela, među oči, široko otvorene, neke pune suza.
Konji su se stropoštavali pred svojim jahačima, poneki i preko svog onemoćalog ubice. Među njima bilo je i takvih koji su još mogli da plaču, sećajući se svoje čeljadi, svadbi i sabora, lakih čeza i brzih jahanja krivudavim sokacima.
Kad eskadron Moravske divizije ubi nekoliko hiljada konja, živi se odjednom uznemiriše i zbiše u gomile, zanjištaše i krenuše na svoje ubice. Vojnici su prestrašeno pucali, branili se i povlačili ka moru; ustreljeni konji padali su u bare krvi, njih su gazili još živi i primicali se svojim jahačima koji su se zbijali, namičući bajonete na puške i, uprkos revolverskim pucnjima oficira, uzmicali ka moru. Konji se nisu zaustavljali iako su nemilice ginuli, prisiljavajući ljude da ustuknu do vode. Tad prestadoše da pucaju.
Dolina konja prilazila im je korak po korak, sa uperenim bajonetima na puškama ljudi su uzmicali u more do pojasa, zapljuskivali ih zapenušeni talasi; onda su stali i unezvereno gledali konje; pa im tepali, molili oproštaj za sva gladovanja i žeđi, mamuzanja i udarce; neki kleknuše za milost zbog poslednjeg ubijanja u ime otadžbine. Konji su im se lagano primicali, i njih su zapljuskivali talasi, pa su stali na nekoliko koračaja i gledali ljude. Ustrašeno i molbeno ljudi su gledali konje, dok je preko njih huktao vetar i oblivala ih morska pena.
Sa severa, iz daljine, letele su čaplje, postajući aeroplani. Tri austrougarska aeroplana nadleteše Drač i lađe i na obali mora sukobljene i nepomične konje i ljude, pa stadoše da po njima rasipaju bombe. Eksplozije nadjačeše vetar i more; konje i ljude miri ista smrt; pomešaše se kosti i krv, leševi se nemoćno isprečiše talasima i ne okrvaviše morsku penu.
Živi su stajali sa spuštenim puškama i razrogačeno gledali u nebo, odakle je sada padala smrt. Neki se setiše da mogu bežati niz peščanu obalu, ali, iznemogli i gladni, nisu mogli da potrče; talasi su im istog trena odnosili tragove. Među onima koji su smogli snage da se spasavaju, bili su Adam Katić i Uroš Babović. A konji se ne pomakoše, možda po ugledu na ljude, većina konja podiže glave ka nebu i osta tako zagledana u visine do pogibije i dugo po odletanju aeroplana, koji su opet postali čaplje.
Preživeli ljudi, bez reči i komande, odmileše u lađe među odabrane konje, noseći ono mače; za njima se u lađu ušunja i nekoliko pasa. Tada u lađu uđe i Vukašin Katić, sede pored Adama Katića, ali se ne prepoznadoše. Onda motori zastrašujuće zabrundaše i lađe krenuše, noseći ih nekuda, ka kraju niskog neba.

NAJTEŽE UBIJANJE
Adam Katić, plačući glasno, ubi nekoliko konja, od očiju jednog vranca pokuša da pobegne, komandir voda ga stiže i, tukući ga sabljom, primora da nastavi ubijanje, otkad ratuje, njemu najteže.
KRAJ