S vođom podruku

MILOŠEVIĆ nije bio lak za prihvatanje politike koja i drugima pruža korisne izglede, jer je veličina njegove tolerancije bila mala. Formiran je u netolerantnom i samoupravnom komunističkom okruženju, a njegov kruti mentalitet i arogantna inteligencija teško su se otvarali za istinski dijalog i borbu mišljenja kao putu ka najboljem rešenju problema. Ali on nije bio nepromenljiv, za šta je već bilo praktičnih potvrda.
Među prvima je u poslednjoj deceniji SFRJ okrenuo leđa socijalističkom samoupravljanju i javno pledirao za tržišnu ekonomiju. Nacionalnim interesima Srbije i Srba u celini dao je prednost nad ideološkim konsideracijama. Iako pod prinudom novih kretanja u centralnoj i istočnoj Evropi, napustio je jednopartijski i uveo višepartijski sistem i pluralizam sredstava informisanja. U razgovorima i pregovorima sa stranim sagovornicima nastupao je pragmatski, a ne dogmatski. Iskreno je želeo da sa SAD imamo normalne i po mogućstvu prijateljske odnose.
Možda se za sve to može reći da je bilo više u početnoj nego u razvijenoj formi, ali se ne može osporiti da je Milošević ipak bio čovek procesa, ma koliko kontroverznog, a ne ortodoksnog konzervatizma. S njim se moglo ići napred, ali samo podruku, nikako sa bačenom rukavicom. Njegovu potrebu za sigurnim tlom pod nogama nije trebalo ugrožavati, već ga sa takvim tlom pomerati napred.

Sloveni gube

MOŽDA je Miloševićeva emocionalna struktura bila složenija i važnija od njegovog ideološkog nasleđa. Odgovarajućim psihološkim prilazom i pokazivanjem razumevanja za emocionalnu stranu njegove ličnosti, moglo se nekad više postići od ideološkog sukobljavanja. Kao primer za to može poslužiti uklanjanje petokrake zvezde sa državne zastave, vojničkih kapa sa javnih mesta. U razgovoru koji smo s njim imali u vezi s tim, u malom avionu kojim smo se vraćali iz Haga u jesen 1991. godine, ustanovili smo da je Milošević za nju bio vezan više emocionalno nego ideološki ili politički.
Branio se od naših argumenata za napuštanje petokrake tvrdnjom da smo sa njom kao simbolom oslobodili zemlju u Drugom svetskom ratu i da zbog toga njeno zadržavanje ima za našeg prosečnog čoveka emotivnu istorijsku vrednost. Međutim, kada sam primetio i naglasio da sile Osovine nisu pobeđene samo s petokrakom zvezdom već i sa drugim simbolima na kapama armija svih savezničkih sila, od SAD do Kine, i da petokraka zvezda ne predstavlja deo naše tradicije, već je uvezena iz inostranstva, on se, doduše teška srca, ali odlučno i konačno, složio da se petokraka odstrani, što je ubrzo svuda u Srbiji učinjeno. Petokraka se u Crnoj Gori zadržala mnogo duže, naročito na kapama policije, ali to, paradoksalno, nije privlačilo nikakvu pažnju zapadnih zemalja i njihovih medija.
Ekonomske sankcije koje je Savet bezbednosti UN, pod uticajem SAD, uveo protiv SRJ delovale su nestvarno na jugoslovenske građane. Nije se moglo naći opravdanje za takav neprijateljski akt. Sačuvani deo SFRJ je bio predmet stalnih spoljnih pritisaka, ocrnjivanja i gušenja, a njeni otcepljeni delovi su bili nagrađivani i pošteđeni od svih prigovora i kritika. Posledice sankcija se nisu odmah osećale, trebalo je da prođe pola godine da one dobiju prvo praktično ruho.
Milošević i najuži krug oko njega potcenjivali su ih u javnim nastupima, nastojeći da umire javnost. Nisam siguran da su i privatno drukčije mislili. Verovali su da ih se druge, posebno susedne zemlje, neće mnogo pridržavati i da one, u svakom slučaju, neće dugo trajati. U debati u Skupštini Srbije o našem međunarodnom položaju i sankcijama, jedinoj u kojoj je učestvovao, Milošević je dao oduška takvom viđenju. Stavio je do znanja da i od mene očekuje da nastupim na tim linijama. Za razliku od njega, moj relativni optimizam u pogledu trajanja sankcija zasnivao se na njihovoj organskoj povezanosti sa ratom u BiH i procenjivanju, odnosno priželjkivanju, da će se on okončati tokom leta 1992. godine.

Ratne sekire

MOJE slovenofilsko osećanje teško i bolno je primalo činjenicu da su u BiH tri najbliža slovenska naroda u krvi do guše, dok njihovi istorijski protivnici trljaju ruke od zadovoljstva što će ih taj bratoubilački rat trajno otuđiti i možda zauvek okrenuti od zajedničke južnoslovenske ideje. Nisam verovao da tri naroda to neće prozreti i pokopati ratne sekire. U najsmelijim snovidnim razmišljanjima priželjkivao sam da će Muslimani uvideti da je i za njih najbolje da žive u miru sa Srbima i da BiH ostane u Jugoslaviji, a ne da se kao mala i nestabilna nezavisna država stavlja na tacnu pohotljivim stranim interesima.
Polazeći od zavisnosti sankcija od rata u BiH i verovanja da će se on završiti do jeseni iste godine, izjavio sam u Skupštini Srbije da sankcije neće dugo trajati. Opozicioni političari i listovi su tu izjavu bezbroj puta podvrgavali podsmehu, koristeći je kao glavno oružje u napadu na politiku vlade.
U stvari, oni su je bili istrgli iz konteksta, ispuštajući da pomenu da su sankcije uvedene zbog rata u BiH i da će s njegovim krajem, za šta smo se aktivno zalagali, i one prestati.
Za produžavanje rata ne mogu se okriviti ni Srbi u BiH ni SRJ, već muslimanska strana, koja je želela međunarodnu vojnu intervenciju, i vlada SAD koja je produžavanjem rata sticala uslove za reafirmaciju svog primata nad Evropom i planirano vojno prisustvo na Balkanu. Podrškom Kutlijerovom planu o kantonalnom uređenju nezavisne BiH, bosanski Srbi i SRJ su pokazali dovoljno spremnosti na kompromis, odnosno da im otcepljenje RS od BiH i ostajanje u Jugoslaviji, iako poželjan, nije bio najvažniji cilj.

NARUDŽBENICA 
Knjiga može da se kupi u svim ”Nolitovim” knjižarama ili da se poruči na e-mail: kizalter@eunet.yu telefonom 011-308-72-78.

Nastaviće se