Francuzi nude izlaz

U vreme nabacivanja omče sankcija i izolacije oko našeg vrata i njenog kasnijeg pritezanja, Francuska je bila jedina zapadna zemlja, ako se izuzme pravoslavna i prijateljska Grčka, koja je nastojala da održava direktan politički kontakt sa nama, pre svega s Miloševićem, i da tim putem stiče vlastite informacije o situaciji i utiče na tok događaja. Na poziv Miterana, Milošević je dvaput posetio Pariz, ja sam jednom posetio ministra Dimu, a izaslanici Miterana, obično generalni sekretari Ke d’Orseja, imali su običaj da, uz kratku najavu, skoknu do Beograda.
Jednu takvu posetu preventivne prirode učinio je iznenada generalni sekretar Žak Blot, tačno uoči usvajanja rezolucije Saveta bezbednosti br. 757. o uvođenju sveobuhvatnih ekonomskih i drugih sankcija. Dramatično je predstavio situaciju u vezi sa ratom u BiH i raspoloženjem u Savetu bezbednosti UN. Upozorio je da se lavina sankcija, kad jednom krene, ne može lako zaustaviti i stalno će se povećavati. Apelovao je da R. Karadžić odmah prekine s gađanjem Sarajeva i naglasio da je stadijum opravdavanja završen. Podvukao je da jedino povlačenje nekog spektakularnog poteza može sprečiti dramatične posledice. Žalio se da je Francuska ostala usamljena na Zapadu, jer Grčka i Španija ćute, a anglosaksonska linija, podržana Nemačkom, postaje opšta politika. Izrazio je sumnju da će se Rusija ili Kina suprotstaviti.

Briga prijatelja

MILOŠEVIĆ je uzvratio da radi na prestanku rata u BiH i da je Jugoslavija osudila bombardovanje Sarajeva, ali da mi nismo gospodari bosanskih Srba. Zamolio je da Francuska pomogne da se kriza u BiH razmatra objektivnije. Upozorio je da će sve pretnje sankcijama biti kontraproduktivne i da ne mogu da nas u isto vreme vređaju i traže saradnju sa nama. U kakofoniji ponavljanih upozorenja Blota o neizbežnom nailasku sankcija, Milošević je na trenutke gubio borbenost i inventivnost i delovao rezignirano, što je izbijalo iz konstatacija: “Nemamo izlaza” i “Ako verujete da snosimo odgovornost, ne treba da nas branite”, ali je na inicijativu Blota, koji je razgovor stalno oživljavao novim pitanjima, vraćao veru u postojanje izlaza i razgovor nastavljao konstruktivnim odgovorima.
Druga pitanja, pokrenuta u razgovoru, kao što je ponuda Francuske da organizuje susret Miloševića sa Tuđmanom i, eventualno, trojni sastanak sa Izetbegovićem, bili su u senci razmene mišljenja o sankcijama. Milošević je, osećajući minu, kategorički naglasio da sa Tuđmanom ne želi da razgovara o BiH bez prisustva Izetbegovića. Ideja o dvojnom ili trojnom sastanku u Francuskoj nije odmakla dalje od opštih napomena.
Zahuktali valjak neprijateljstva anglosaksonskog Zapada i Nemačke prema Miloševiću i bosanskim Srbima nije izazivao veliku zabrinutost samo naše strane, nego i zemalja kao što su Francuska, Rusija i Grčka, koje nisu želele da uticaj anglosaksonskog zapada suviše ojača i da mi previše oslabimo.
Nepun mesec dana posle posete Blota, Beograd je posetio njegov naslednik u Ke d’Orseju. Pozvavši se na rezolucije Saveta bezbednosti br. 752. i 757, izvršio je na Miloševića novi veliki pritisak da pruži opipljivi doprinos smanjenju sve opasnije zategnutosti. Podvukao je da se Jugoslavija nalazi u veoma ozbiljnoj situaciji i da ne zna šta će se dogoditi sutra, jer Anglosaksonci već razmišljaju o sredstvima za punu primenu sankcija. Francuska je jedino uspela da spreči da se u rezoluciji Saveta bezbednosti dovede u pitanje status Jugoslavije. Mehanizme pokrenute protiv Jugoslavije teško je kontrolisati.
I sam svestan težine situacije i razbesnelosti američke politike prema bosanskim Srbima i njemu lično, Milošević je u razgovoru bio konstruktivan do granice političke izdržljivosti. Podsetio je da smo osudili gađanje Sarajeva i Mostara, podržao je demilitarizaciju sarajevskog aerodroma, pledirao da sve tri strane povuku teško naoružanje i ponovio da poštujemo teritorijalni integritet BiH. Istakao je da je razumeo poruku Francuske, da uvažavamo realnost i da ćemo sve učiniti da se situacija promeni nabolje.


Besna Amerika

Razbuktavanje bratoubilaštva u BiH nije značilo i potpun prekid političkih kontakata između najviših predstavnika zavađenih naroda. Otprilike mesec dana posle održavanja tajnog susreta između R. Karadžića i Mate Bobana u Gracu, Austrija, 6. maja 1992, saznao sam, u hodu, od Karadžića da su se Srbi i Hrvati sporazumom postignutim na tom sastanku teritorijalno razdelili. Naglasio je da taj sporazum nije učinjen na štetu Muslimana i da je spreman da sporazum iste prirode napravi i sa Izetbegovićem. Kada sam izrazio nevericu da će bosanski Hrvati, kao stari Latini, ispuniti svoj deo sporazuma i upozorio da oni mogu Srbima okrenuti leđa ako im to sutra bude odgovaralo, Karadžić je bio kategoričan da je sukob sa bosanskim Hrvatima konačno rešio i da preostaje da na sličan način reši i sukob sa Muslimanima. Neubeđen viškom njegovog samopouzdanja, primetio sam da je trebalo više da igra na kartu teritorijalne gramzivosti bosanskih Hrvata i da M. Bobanu kao nagradu obeća ustupanje još dva srpska sreza kada ispuni svoje obaveze iz sporazuma. Međutim, Karadžić je bio apsolutno siguran u valjanost sporazuma sa Bobanom i nije nikome dozvoljavao da u to posumnja. Lakovernost, ta urođena osobina srpskog čoveka, nije ni njega zaobišla.
Događaji su se odvijali vrtoglavom brzinom. Stav Zapada, koji su ubrzo usvojile i mnoge islamske zemlje, da je Jugoslavija najodgovornija, ako ne i jedini krivac za sve oružane sukobe i druge nesreće na tlu prethodne SFRJ, proizvodio je ognjeni obruč propagande oko nas. “Njujork Tajms” je Miloševića galantno nazvao kasapinom Balkana. Hrvatskim, muslimanskim i, kasnije, albanskim lobističkim grupama u SAD i zapadnoj Evropi vetar neograničene snage je duvao u jedra. Prolazilo je, kao alva, sve loše što se moglo pronaći ili izmisliti protiv Jugoslavije i Srba. Od vremena Huna nijedan narod nije bio tako manijački ocrnjivan i napadan kao tada srpski narod.
Paklena mašina jedine supersile i njenih saveznika raznosila je istinu u paramparčad i umesto nje lansirala je istinu koja odgovara njihovim užim i širim strategijskim interesima na Balkanu i u Evropi. Standardi koji su važili za druge narode u bivšoj SFRJ nisu važili za Srbe. Oni su se, zbog zaraznog primera slobodoljubivosti i pravdoljubivosti, morali “baciti na kolena”. Novi ministar spoljnih poslova Nemačke Klaus Kinkel, kome je njegov prethodnik Hans Ditrih Genšer ostavio dobar temelj u jugoslovenskom pitanju, je ovaj povik dvaput kajzerovski izgovorio, smetnuvši za trenutak s uma da ne predstavlja viljemovsku Nemačku niti Treći rajh, već demokratsku i miroljubivu Saveznu Republiku Nemačku.

NARUDŽBENICA
Knjiga „Rat koji se mogao izbeći“ može da se kupi u svim ”Nolitovim” knjižarama ili da se poruči na e-mail: kizalter@eunet.yu telefonom 011-308-72-78.
Nastaviće se