Vođa ostao bez snage

VAN plenarnog sastanka Londonske konferencije i kuloarskih susreta, nekoliko drugih događaja isticali su se svojom neobičnošću.
Jedan od njih je način na koji je premijer Panić javno tretirao Miloševića. Imao se utisak da je to činio sa estradnim zadovoljstvom i efektom. Bukvalno je nasrtao na njega kad god je imao svedoke ili publiku. Možda ga je tako žučno napadao i vređao i kad su bili nasamo, ali smo mi ostali, koji smo prisustvovali takvim scenama političkog linča, bili u uverenju da ga je naše slučajno prisustvo posebno inspirisalo na risovske skokove.
Jedna od takvih scena odvijala se u hotelskoj sobi (da li Miloševićevoj ili Ćosićevoj, tačno se ne sećam) pred sam početak Londonske konferencije. Bilo nas je možda desetak okupljenih oko Miloševića, Ćosića i Panića, kada je Panić ispalio prve plotune. Odmah je prikucao Miloševića za stub odgovornosti za sva zla koja su nas snašla: rasturanje SFRJ, ratove u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH, sankcije, izolaciju, pretnje vojnom intervencijom, nestabilnu situaciju u zemlji, pad proizvodnje i standarda. Zahtevao je od njega, tonom koji ne trpi pogovor ili odlaganje, da prizna svoju najveću odgovornost i krivicu i da napusti vlast. Nazivao ga je pogrdnim imenima, upoređujući ga sa zločincem. Drugim rečima, tražio je kavgu i izazivao ga, očigledno u nameri da se s njim definitivno politički razračuna i natera ga na ostavku još pre otvaranja Konferencije.
Ćosić je povremeno upadao u Panićev monolog, naglašavajući biranim rečima naš veoma težak položaj prema zapadnim silama, što je predstavljalo jedan oblik pritiska na Miloševića da se odgovornije suoči sa nastalom situacijom. Dragoljub Mićunović, koji se našao u sobi, slušao je Panića s neskrivenim likovanjem. Profesor Svetozar Stojanović je svoje zadovoljstvo nezavidnim Miloševićevim položajem prikriveno ispoljavao.
MI, ostali, bili smo šokirani onemelošću i bespomoćnošću Miloševića da se aktivno suprotstavi Panićevom rastrzavanju. Delovao je utučeno i mlohavo. Poznavajući ga kao čoveka veoma snažne volje i upornog borca za svoje ubeđenje, izgledao je obeshrabreno i rezignirano. Nismo u sebi odobravali što Panić uoči Konferencije unosi svađu i nejedinstvo u delegaciju, a još manje Miloševićevo uzdržavanje da Panića odmah postavi na njegovo pravo mesto: iznajmljenog saveznog premijera za namenski posao. Bili smo zbunjeni i razočarani onim što smo slušali i videli. Neverovatnom mi se činila pomisao da se Milošević povlači bez borbe i da se Panić pomalja kao pobednik.
Tako nejedinstvena i međusobno nepoverljiva, sa napunjenim jedrima Panića, primetnim zadovoljstvom Ćosića i naoko satrvenim Miloševićem, delegacija je otišla na plenarni sastanak Konferencije. Ni danas ne mogu da objasnim zašto se Milošević od Panićevih ubojitih napada branio pasivnošću i ćutanjem.

Otpor raste

Da je u kasnijim godinama pokazivao više mudrosti i lukavstva u drugim teškim i složenim situacijama, bio bih sklon zaključku da je takvu odbranu namerno izabrao. Verovao bih da je mesto i vreme konačnog obračuna s Panićem imao u glavi i da ga je odložio za kasnije. To bi odgovaralo okolnostima u kojima se našao u Londonu. Ali na takav zaključak ni danas nisam spreman, jer je Milošević u Londonu bio prepustio Paniću suviše mnogo prostora da bi mogao računati s njegovim kasnijim brzim i lakim vraćanjem. Bliži sam zaključku da je Milošević tada bio pretrpeo moralni slom, da je skoro bio postao politički mrtvac i da, sa jednim veštijim i manje estradnim protivnikom, možda ne bi više imao prilike za novi dvoboj.
U prilog ovom zaključku bio je i događaj koji se pri kraju Konferencije odigrao u radnoj prostoriji naše delegacije. Iako su formulacije o BiH bile jednostrane i teške, delegacija je jači otpor ispoljila tek kod pokušaja da se pitanje Kosova i Metohije, kroz glavna ili sporedna vrata, ubaci u dokumenta Konferencije. Raznoglasje delegacije o tome tokom rada Konferencije nije išlo u prilog našem načelnom stavu da je to unutrašnje pitanje Srbije i da ne može biti predmet razmatranja na Konferenciji.

Kao u čekaonici

POLITIČKI diletantizam Panića i obaveze koje je, najverovatnije, bio preuzeo prema organizatorima Konferencije, pretvorili su ga u vatrenog zastupnika da su i Kosovo i Metohija u nadležnosti Konferencije. Delovao je razorno i suprotno našem poznatom stavu o tome. Opšte raspoloženje Konferencije u vezi s tim pitanjem nije mnogo izmenila kratka intervencija Miloševića koji je Konferenciji osporio pravo da se bavi tim unutrašnjim pitanjem Srbije. Lakrdijaški dar Panića nije ga izdao ni u toj situaciji: negirajući pravo Miloševiću da govori bez njegove saglasnosti kao šefa delegacije, što on formalno nije bio, Panić je, u suštini, skrenuo pažnju sa glavnog na sporedno pitanje i time umanjio realnu vrednost Miloševićevog blokiranja razmatranja pitanja Kosova i Metohije. Koristeći se tim adutom, organizatori Konferencije su progurali izradu dokumenta o Kosovu i Metohiji, iako on, “da se Vlasi ne dosete”, ne bi bio smatran zvaničnim delom dokumenata Konferencije.
Međutim, sama izrada dokumenta i dobijanje saglasnosti naše delegacije nije išlo nimalo lako. Rusi su pokušavali da formulacije budu za nas što manje obavezujuće, dok su organizatori Konferencije, SAD i Velika Britanija, posebno, želeli da nam što više odgovornosti i obaveza stave na pleća. Ceo proces usaglašavanja se odvijao mimo nas, koji smo čekali na ishod u našoj radnoj prostoriji. U njoj nisu bili samo članovi delegacije, već i niz drugih Jugoslovena bliskih vrhu delegacije.
Iako je bilo povremenih izlazaka i ulazaka, u prostoriji se stalno nalazilo dvadesetak ljudi. Sedelo se na stolicama kao u maloj sali nekog pozorišta, pričalo, nagađalo o kraju Konferencije, povremeno bi sevnule kratkovečne iskrice polemike. Čekale su se vesti od onih koji su radili na završnim verzijama finalnih dokumenata. Sudeći po čestim i sve nervoznijim posetama zvaničnih glasonoša i posrednika (Panića, Olića, Kozirjeva), najveći problem za tekstopisce je predstavljao dokumenat o Kosovu i Metohiji.
Nastaviće se