Mirina lažna lista

TOKOM četiri godine zajedničkog rada, moji odnosi sa Miloševićem bili su strogo poslovni. Nismo se porodično družili niti smo se uzajamno pozivali na ručkove ili večere, kao što je to bila praksa sa nekim drugim saradnicima. Izvesna udaljenost je, izgleda, odgovarala obojici. Na to je uticala i činjenica da nisam bio član nijedne političke stranke, niti sam pokazivao želju da postanem član vladajuće Socijalističke partije Srbije (SPS).
Čak i kada je od mene bilo zatraženo da učestvujem na listi SPS u dvema izbornim kampanjama, što sam, iako bez oduševljenja, prihvatao, jer je bilo u skladu sa mojim učešćem u socijalističkoj vladi, nisam izražavao želju da pristupim SPS. Da je to zbunjivalo čelnike SPS i samog Miloševića zaključio sam i po tome što mi je, posle mog napuštanja vlade Milana Panića, dok sam se nalazio na kraćem odmoru na crnogorskoj obali, učinjena neformalna ponuda da postanem član SPS.
Članu Izvršnog odbora, mlađanom Goranu Perčeviću, koji mi je poziv uputio, odgovorio sam da je SPS za mene samo najmanje loša politička partija i da bih mogao da budem njen član samo ako ona potpuno i javno prekine svaku pupčanu vrpcu sa narodnooslobodilačkom borbom i Savezom komunista Jugoslavije, i zvanično izjavi da se nastavlja na Srpsku socijaldemokratsku stranku iz 1918, koju je Komunistička partija Jugoslavije, posle neiskrene fuzije sa njom, rastočila, a njene prvake poslala u Staljinove gulage. Posle toga nije bilo novih poziva ili sugestija da pristupim SPS. Ne znam šta je Milošević mislio o mom odgovoru, ali je i dalje računao sa mojom podrškom SPS u izbornim okršajima.

Podela Srba

Tako sam na redovnim opštim parlamentarnim i lokalnim izborima maja 1993, bio poslanički kandidat SPS u Beogradu, gde sam za glavnu protivnicu imao gospođu Dafinu Milanović, kontroverznu “instant” bankarku. Pobedio sam je politički, a ona mene finansijski, jer sam manju porodičnu deviznu ušteđevinu izgubio u njenoj piramidnoj banci.
Moja uloga u izbornoj strategiji SPS bila je još značajnija na narednim parlamentarnim izborima održanim u decembru iste godine, kada sam bio prvi na listi kandidata za izbornu jedinicu Beograd. Da se na tome ne završava moja povećana uloga, saznao sam pet minuta pre otvaranja završnog predizbornog skupa SPS u Domu omladine, kada mi je generalni sekretar partije, Milomir Minić, saopštio da Milošević od mene očekuje da budem glavni govornik na skupu. Bio sam nemalo iznenađen da to budem ja, nečlan SPS, i da mi je to povereno samo koji minut pre početka skupa. U stisci vremena, koja nije dopuštala nikakav luksuz odbijanja, morao sam prihvatiti ukazanu mi počast i improvizovati kraći govor.
Ne bi ga vredelo spominjati da u njemu nisam oponirao supruzi Miloševića, iako bez pominjanja njenog imena i stava, da SPS Srbe ne deli i ne razlikuje po dolinama, planinama i rekama, već ih smatra jednako vrednim i na isti način podržava njihovu legitimnu borbu za zaštitu nacionalnih prava, koja im se sada osporavaju u nekim bivšim jugoslovenskim republikama. Aluzija je bila jasna na nekoliko javno izraženih stavova Miloševićeve supruge kratko vreme pre toga da su ravničarski, tj. moravski Srbi boljih kvaliteta od prekodrinskih i dinarskih Srba, i da oni treba da imaju veći uticaj na formulisanje i vođenje srpske nacionalne politike.
U stvari, ti stavovi su bili početak njenog javnog suprotstavljanja rukovodiocima Republike Srpske i postepenog ali sigurnog, i na kraju odlučujućeg, njenog uticanja na Miloševića da se i sam okrene protiv njih i više posveti samoj Srbiji. Ne sumnjam da je njegova supruga, na bazi mog odgovora i nekih drugih pojedinosti koje joj se nisu dopadale, već tada bila izgradila čvrst animozitet prema meni. Na to je svakako uticalo i moje kratko odbijanje poziva da dođem na prijem povodom prve godišnjice njene političke partije Ujedinjena jugoslovenska levica.

Odgovor

Ranije sam pomenuo moju izjavu novinarima u Pragu, avgusta 1991. godine, da su Srbi najviše stradali pod komunističkim Titovim režimom, na šta je ona, preko supruga, munjevito i resko reagovala. Imajući sve to u vidu, nije me začudilo što je nešto kasnije, u jednom od napisa koje je inspirisala u časopisu “Duga”, i mene stavila na listu štediša, koji su, saznavši za bankrot banke Dafine Milanović, uspeli da preko veza izvuku svoj novac sa kamatama. U mom slučaju, radilo se o običnoj laži, jer nisam povukao ulog nego sam ga izgubio, što sam nešto kasnije potvrdio na državnoj TV, odgovarajući na konkretno novinarsko pitanje. Na početku pohoda svoje političke partije na ključna politička, ekonomska i finansijska mesta u Srbiji, Miloševićeva supruga je pokušala da me kompromituje na najprimitivniji način, izmišljajući.
Nekoliko godina kasnije, saznao sam da se ona, posle odlaska Milana Panića sa čela Savezne vlade, protivila mom povratku na položaj saveznog ministra za inostrane poslove, pretpostavljajući mi svog kuma i ličnog prijatelja Milana Milutinovića, tadašnjeg ambasadora u Atini, ali je čvrsto protivljenje predsednika Ćosića tada omelo njenu akciju. No, ona nije prestala da na tome radi, kako sam kasnije saznao, i bila je vrlo nezadovoljna što svoj naum nije ostvarila već naredne 1994. godine, nego je morala da čeka do leta 1995. godine, kada sam bio munjevito smenjen i zamenjen već veoma nestrpljivim Milanom Milutinovićem.

NE BRINI...
NEZAVISNO od valjanosti i utemeljenosti naših argumenata i kritika, bio sam svetan da je odluka SB o stvaranju Haškog tribunala prinudna norma donesena pod famoznom Glavom 7. Povelje UN i da nisu dovoljni nepriznavanje suda i rat pravnim argumentima protiv odluke SB. Nasuprot takvom stavu Ministarstva kojem sam bio na čelu, u političkim vrhovima Srbije i SRJ formiranje Suda je primljeno s potcenjivanjem i bez ozbiljnije analize mogućih posledica naših protivljenja u vremenu koje dolazi.
Sam Milošević je, na više mojih upozorenja da je pojava Suda ozbiljna stvar i da ne smemo ignorisati njegovo postojanje i buduće delovanje, odmahivao rukom omalovažavajući gestom, govoreći: “Ne treba da te to mnogo zabrinjava.”
(Nastaviće se)