Čovek sa štapom

 ČARLI Spenser Čaplin je rođen 16. aprila 1886. u Londonu, u kvartu gde su živeli mahom beskućnici, lutalice, sirotinja. Detinjstvo je proveo uz majku, koja je bila igračica varijetea... Imala je veliki dar zapažanja lica i naravi ljudi i imitirala ih. Stalno sa njom, Čaplin je nešto od toga uzimao za sebe, imitirao, i kao mali dobijao je i prve takve uloge.
Kao dečak igrao je epizode zabavljača, a kada se zamomčio postao je čak i član popularne grupe “Karno” koja se bavila uglavnom pantomimom. Učio je mimiku i vežbao sve vrste parterne akrobatike koja je za njegovu karijeru bila neizostavna. Počeo je i da tumači veće role, sanjajući o ljubavnim ulogama u kostimu džentlmena.
Prilikom gostovanja te grupe u Njujorku zapazio ga je na predstavama menadžer poznate producentske kuće “Kiston” i angažovao ga. Ubrzo su potpisali i ugovor te maštanja Čarlsa počinju da se ostvaruju. Već u prvom filmu, za koji jedni istoričari kažu da je njegov prvi “Za nasušni hleb” (2.11.1914.), a drugi da je to “Životarenje” (a možda je to isti film različitog imena) - on igra važnu ulogu. Režira ga A. P. Lerman, asistent čuvenog Maka Seneta, koji će tokom vremena otići u Čaplinovu senku. Međutim, on je od njega i Maksa Lindera naučio komediografsku azbuku što budući velikan nikad nije zaboravio.
Tada Čaplin postaje i “džentlmen”: sivi cilinder, redengot, monokl, lakovane cipele i brkovi, sve u stilu pravih džentlmena. Kostim posve u Senetovom stilu čiji je uticaj u početku, prirodno, koristio.
Ali, već u sledećem filmu “Dečije autorke u Veneciji” menja odeću: polucilinder, šlampave pantalone, velike (“tuđe”) cipele i štap koji će ne dugo potom postati simbol njegovog legendarnog lika “Male skitnice”. Promenio je kostim, jer je odlučio da promeni sebe, svoje shvatanje tog posla, njegove šire i dublje umetničke i socijalne funkcije. Ako je, lažno se predstavljajući, bio varalica, čim je stekao ugovor sa “Kistonom” - prestao je i njegov dalji uticaj. Preobražaj je suštinski.
Lenderovu koncepciju da komično nastaje na kontrastu zadovoljnog i elegantnog gospodina i sirotinje, Čaplin ne prihvata i, uprkos uzoru, postupa suprotno. Njegov Čarli mora da bude drugačiji, tip junaka bez nameštene elegancije i razmetljivog samozadovoljstva. Čarli je skroman, dobrodušan, simpatičan, siromah koga prate nevolje, zabrinut, ali se ne predaje, veruje u bolje, bori se i poziva da budemo jači u otporu i u veri. Čini to smehom, vedro, optimizmom, razgaljuje i raduje. Pruža šansu i krepi nadu, te je time bliskiji, neposredniji i istinitiji. On poraz ne priznaje pa gledaoci njegovu sudbinu uzimaju kao svoju. Na tome gradi svoju životnu i umetničku filozofiju.
Takvo poimanje smisla i funkcije filma kao najsocijalnije umetnosti, nisu imali Mak Senet ni Maks Linder, pa ni sam Grifit, rodonačelnik američke kinematogarfije. Dovženko, klasik sovjetskog filma, gledajući Čaplinova dela iz neme epohe, rekao je da je film najdruštvenija i proleterska umetnost.
Istoričari ni do danas nisu uspeli da izbroje filmove koje je snimio Čaplin. Kad su ga novinari pitali - da li on to, možda, zna? odgovorio im je :”Time vi treba da se bavite, a ja sam svoj posao uradio”.
Kod “Kistona” stvorio je 35 filmova: “Film “Životarenje” (snimljen 1914. pred Prvi svetski rat) nagovestio je njegov zvezdani hod. Ugovori su mu doneli višestruko veću cenu tako da je mogao manje da radi. Godine 1915. imao je 12 filmova čiji je apsolutni autor. Ishodi to, naravno, iz velikog iskustva produkcije i znanja Mak Seneta čija je sva proizvodnja počivala na metodologiji tradicionalne komedije “del arte”.
“Sve što sam tamo naučio ni za kadar nije manje od onog što sam potom stvorio”, kazao je Čaplin.
Umro je 25. decembra 1977. u Veveju (Švajcarska).
Nastaviće se