Čarli ne umire

NIKAD nisam mislio da Čarli može da umre” - rekao je Pedi Čajevski, znameniti scenarista. Pa, nije umro, jer je i smrt relativna. Ona za Čarli Čaplina nije kraj, nego je izmenjeni oblik života, neki novi početak. Smrt i on su se toliko isključivali, toliko antipodni bili, da ih je teško videti zajedno. Umro je u komi, u snu svesti, jer samo ga je tako, nebudnog mogla da uzme. Sve pa i umiranje, imalo je u tom geniju i drugačiji doživljaj i drugačiju filozofiju...
Kada je pred kraj imao moždani udar, rekao je da što čoveku ostaje manje godina života, to manje ima mogućnosti da ga zadese nesreće. I kad umire, on je ostao dosledan sebi, pa će reći: “Ima dana kada radije želim da umrem danas nego sutra. Ove reči mogle su da potvrde zapis Tomasa Mana, kada je u Holivudu, posle razgovora s njim, zabeležio: “Sve što je govorio, bilo je pravi biser pripovedanja, čak i o smrti, pri čemu je njegovo pričanje bilo jedna od njegovih sjajnih burleski”.
Ironija je način njegovog odnosa prema životu i stvaralaštvu, ali nju ne uslovljava samo njegov dar, već i hrabrost. Imao je odvažnost da svojim duhom i poetskom igrom ukazuje na slobode, pa i na slobodu od straha i smrti.
Negirati je osnov njegove etike, ne samo estetike... Odricati na način koji bi, uklanjajući privide, otkrivao suštinu. Sve što je u fokusu njegovog pogleda, i stvari i ljudi, nekom magičnom moći pretvaraju se u nešto drugo, pa i sama smrt... On guta pertle kao špagete, šešire kao pohovane šnicle, glođe eksere kao pileće kosti, pa je taj parodični i karikaturalni odnos prema stvarima zadržao i prema fatalnosti kraja...
Paradoks je samo prividan, svejedno što izgleda da je realan: smeje se dok drugi plaču, sanja dok mu cigla pada na glavu, veseli se kad je tužan: “Niko tako istinu kroz smeh nije govorio kao Čaplin” - pisao je Čerčil.
Njegov Čarli sa štapom od trske, širokim pantalonama, uskim kaputićem, velikim cipelama i olinjalim cilindrom - jedan je od najvećih simbola u umetnosti.
“Čarli je, kaže Čaplin, skitnica, džentlmen, pesnik, usamljenik, sanjar...” Tužan je, ali nikad ne gubi nadu. Zanesenjak i klošar čistog srca, on je Servantesov junak našeg doba. To je njegov način pobune, namerni vid njegovog protesta. Romantičan, taj revolt protiv stanja u vremenu i društvu, imao je najstvarnije rezonance.
Već svojim prvim filmovima kod “Kistona”, hteo je da prikaže realnost. Farsa je samo oblik tog prikaza. Svaki njegov geg je motivisan humanom idejom i duboko psihološki opravdan. Njegov film “Dečak” socijalne sadržine, naznačio je to opredeljenje, “Pasji život” je Čarlija skitnicu učinio besmrtnim, a “Potera za zlatom” genijalnom sintezom.
Kada vidi da zlata, za kojim je krenuo nema, tužan i gladan, on sam u praznj brvnari, zagleda u cipelu, nešto promišlja, ali za trenutak zastaje - da bi je potom stavio u lonac, skuvao, servirao na sto i počeo da je “presrećan” jede! Jedna od najblistavijih metafora socijalne nevolje i bede čoveka, ne samo u istoriji filma!
Lunjajući ulicom, s nogama koje zbog velikih cipela mora da baca u stranu (jer bi mu spale), Čaplin je izgradio najsublimniju poeziju ulice i malog gradskog čoveka u sukobu sa sudbinom. A prkosi joj gestom i manirom “gospodina”. Čarlijeva patnja je dostojanstvenija nego što je u mnogih sreća. Suprotstavlja se ponosom i nadom. Čak i kada je izgledalo da nevolju uzima kao zao dar Boga, kao sudbinu, on ne beži u izmaglicu metafizike nego je čvrsto na planeti zemlji .
Društveno svojstvo njegovog dela je imanentno. Ne samo od “Modernih vremena” kojim ja završio epohu nemog filma. “Veliki diktator” je samo neposredniji izraz te komponente, kada su aktuelne prilike sveta nalagale brži i neposredniji protest, kada Čarli makar drugačijeg imena, odela i dela, prestaje da bude dobroćudni ulični vagabund i sanjalica. Socijalno biće njegove umetnosti dobija time na efikasnosti. Fašizam je to nalagao. I u najromantičnijim danima, njegova buntovnost nije bila puka spontanost, izraz inata ili kakvog samarićanskog ponašanja. Koliko je humanistično, toliko je njegovo delo i duboko i društveno, što je u logici stvari, jer to jedno drugo podrazumeva.
Nastaviće se