Magija komike

ČARLI, njegov junak je ličnost koja je nastala u datoj socijalnoj i istorijskoj konstelaciji. Svejedno na koji način, pledoajeom čovekoljubivim, ili prkosom štrajkačkim, on je izraz društvene izdifenciranosti i protivrečnosti sveta u kome je živeo, zapravo otelovljenje vladajućeg klasnog stanja našeg vremena. Uvek je sledio duh i ideal tog doba, te ako je “Veliki diktator” pobunjenička reakcija na nasilje hitlerizma “Gospoda Verdu” je osuda društva moderne ere koja stvara zločince, nasilnike, naciste. Kontinuitet je jasan, te je tako u Čaplinovom delu i umetnički izlučen...
“Ako se ne osvetite, ubrzo ćete poći putem kojim ja sada idem...” - kaže Verdu, koji je zbog zločina osuđen na smrt. Aluzija je jasna: Verdu je inkarnacija sredine iz koje potiče. “Patnje malog vojnika” (“Pušku o rame”), pak, najspontaniji je otpor čoveku koji čezne za mirom sred euforije militarizma i strasti rata. Luj Delik, francuski kritičar i teoretičar je rekao da je to najjača satira koja je ikad napravljena o ratnom bezumlju.
Francuzi su pisali: “Čaplin je Molijer današnjeg doba”. Čaplin posmatra svet i život onako kako se to obično čini - realno, ali reprodukujući ih on ih ne preslikava. Sirova, bukvalna stvarnost ga ne intrigira, nego je samo izazov da spozna njenu suštinu i prilike. Svakako na svoj, prikriveno podsmešljiv način.
Ironija je njegovo bitno metodološko i misaono tumačenje života, čoveka. Njegova metafora je sredstvo da prostu, prividnu realnost pretoči u višu, poetsku. Magijom svoje komike on se s podsmehom obraća svemu što je samoljubivo, predrasudno, zabludno. Ruga se izveštačenosti, taštini, uštogljenosti. Taj svet on ne ruši, ne ignoriše ga, stalno je između doslovne dnevnosti i njegove podsmešljive interpretacije, s ciljem da razvije svest i osećanje za prirodno i uzvišenije poimanje postojanja.
Čarli je žitelj, čovek ulice, tamo gde su uglavnom lutalice, beskućnici, klošari, nedužni, siroti. Zabavljao ih je smehom, bodrio i odavao im se naklonošću i razumevanjem njihove sudbine. Hrabrio ih, budio im nadu da se ne predaju. Shvatili su i osetili Čarlijevu filozofiju i dušu, njegov kritički, satirični i pogled na materiju života, protiv bogatih, bezočnih, nepravde.
Čarli se kinematografira, jedan je od prvih Čaplinovih filmova, nepretenciozan, mogao bi da bude predznak njegove misli i načela o umetnosti filma. Sala, čiji je junak, mali siroti, od onih koje ne zapamtite kada ga na ulici sretnete. On se tobož toplo i dobroćudno podsmeva i ruga navikama i ponašanju ljudi kakvih malo ima u ubogom londonskom kvartu. Čaplin slika njihova lica, postupke. Kamerman, nervozan i ljut, traži od Čaplina da prestane stalno njih da snima, nego da pojača režiju trka i atrakcija zabavljača. On ne shvata da je u središtu autorove ideje: čovek sred površnosti i ispraznosti duha određene sredine tadašnje civilizacije!
Ako ne poslušamo istoričare, pa taj film uzmemo kao kolokvijalni korak ka svojoj legendi, onda Čaplin već sledeće godine pravi film za koji su stručni ljudi upotrebili reč “majstorski”. To je film “Skitnice” (1915). Sam je spremio scenario, igrao i prvi put režirao. Nije komedija, već priča o ljubavi kao iskušenju bola.


Nastaviće se