Čarli je progovorio

SLEDEĆI film „Puška o ramenu“ (1918) smatra se, vrhuncem Čaplinovog stvaralaštva u „nemom“ razdoblju. Satirične promisli briljantnog duha o suludosti rata. Ne samo kao čin, već kao fenomen poremećenih stanja čovekove psihe, instinkta, strasti i ubijanja...
Jedan ratnik na zapadnom frontu nostalgično sluša patriotsku pesmu na gramofonu i u zanosu rodoljublja ne zapaža da se njegov rov puni vodom. Iznenađen, pa i uzrujan, pali cigaretu, uzima bocu pića, ali mu je „otvaraju“ kuršumi neprijateljske vojske koji sevaju iznad glava. Zadrema, čak spava pod vodom udišući vazduh kroz gramofonsku trubu. Kad se kako-tako „osilio“, kreće, ali ne videvši da stupa na tle protivnika, maskira se kao drvo i uspeva da zarobi Kajzera i Kronprica. Bila je to gatka, san, a budan je i raduje se pozivu vojnicima na zbor, jer je stigla pošta. Trči u stroj, ali za njega nema ništa. Tužan, naslanja se na rame jednog koji pomno čita reči svojih. Čarli sluša, smeši se, brine, raduje, tuguje zbog toga što nema pisma za njega. Vojnik spazi da Čarli prisluškuje i udaljuje se, jer pismo je njegovo...
To je najviši mogući stepen Čaplinove komediografske inspiracije i njegovog stila ironične projekcije i efektne satire militarizma. Nesuvislost i nečovečnost rata izlaže podsmehu sugestivnije nego bilo ko drugi kakvom dramom. Videvši „Pušku o ramenu“, Bernard Šo je rekao: „Čaplin je jedini genije filma“. Ideja i aktuelnost ovog sadržaja podstakli su Čaplina da ih primeni u igranom filmu „Veliki diktator“.
Uspesi Čaplinu nisu doneli samo slavu već i novac te je mogao da se više posveti unapređenju produkcije i kreativnosti. Ranije je snimao u proseku 15 filmova, a pred prvi svetski rat i od 1918. do 1920. godine stvorio je samo četiri.
Seriju „Pasji život“, „Hodočasnik“ i „Puška o ramenu“ završava filmom „Pastirska idila“ u kome je Čarli sluga jednog bogatog puritanca koji ga zlostavlja. Beži i priključuje se jednoj baletskoj grupi u nadi da će tu naći samilost i ljubav, možda. (Ljubav je stalni Čaplinov motiv). Ali, to je samo njegova čežnja, san. Njihovo ponašanje i međusobni sukobi, podsećaju ga na bogatog čistunca pod strogim izveštačenim propisima anglikanaca, njihovih crkvenih dogmi.
Taj period Čaplinovog stvaranja nagradila je i odanost publike čija je gledalačka radoznalost, kao nikad ranije, punila njegovu kasu.
A posle je došao Holivud, u koji on nije imao poverenja, što je i pokazivao sve do kraja dvadestih kada je čuo zvuk filma i video novu tehniku. To ga je prilično animiralo, ali ne i lišilo njegovih sumnji.
Time Čarli nije prestao da i dalje bude mali, slabašni, dovitljivi, velikodušni, romantični maštar, vešt i lukav, naročito kad oseti da je protivnik jači. Dobrodušan i sentimentalan, ali ne po cenu dostojanstva. Sam je ali ne i samotan. Dronjav, neuredan, skita ali sve vreme je džentlmen, pogotovu kad mimoilaze policajci, pokondireni, bogataši i licemeri. Nesrećnik, ali čiste duše i gordog ponosa. Klasični skitnica sa cilindrom, lakovanim cipelama, monoklom - s jednim ciljem: da mane pretvara u vrline!
On će to raditi i kada pred kamerama progovori, malo u „Modernim vremenima“, a sasvim u „Velikom diktatoru“.
Socijalno i humanitarno biće njegove umetnosti je slobodarsko. Njegov Čarli se s drugima oseća jačim, ali ne misli da bi to moralo da bude cena poništenja njegove individualnosti. Pokašto je sam, da bi time naglasio svoju integralnost. Granice su iskušenje, opasnost prirodnoj čovekovoj težnji za novim, nasluženim i slobodnim.
Baš u to vreme učestvuje u manifestacijama na „Sajmu slobode“. Čuven je njegov govor za vreme koga se, u žaru slobodarstva, spotakao i pao ispred Ruzvelta.
Francuski list „Bajonet“ objavljuje karikaturu, na kojoj je i Kajzer Viljem, ispod čijeg crteža stoji legenda: „Nemojte se ljutiti na Čaplina, vaš ponos ne bi trebalo da bude povređen - on nikada neće nasmejati toliko ljudi koliko ste ih vi naterali da plaču...“
(Nastaviće se)