“Mali prijatelj”

I KAD je usamljen, Čaplin nije sam. S drugima je, i njima je upućen. On se nikad ne gubi iz sredine u kojoj je nastao i u kojoj živi. Ako, pak ustukne, znajte da je to samo šeretski potez slabijeg dok ne smisli odbranu. Kad mu to dojadi, prestaje da beži, pa kao u “Modernim vremenima” staje na čelo štrajkača i prkosi policajcima. On se, dakle, oseća delom zajednice, pa tako u združenom prkosu, vidi put pobune i izlaz iz nevolje.
To nije njegova metamorfoza, nego samo novi oblik otpora - utoliko celishodniji, ukoliko je kolektivniji i utoliko prirodniji koliko je nasilje nad čovekom jače. On je striktno u naravi i ćudi narodskog. Brzoplete je to navelo da mu zamere kako je “rob publike”. On je, razume se, publiku uvek osluškivao, ali ju je slušao samo onda kada je sam smatrao da treba da je, u interesu njenom, sluša.
Čarli je svuda i uvek deo života. On je kao narodna legenda, folklor. “Za mene znaju tamo gde nisu čuli za Isusa Hrista”. To je rekao on, ali tu istinu znamo svi.
Kažu mu da je izrazom običan, isti. Odista, nije se mnogo trudio da prati razvoj filma kao jezika - bolje reći, pratio ga je, ali je smatrao da su jezik kojim je on govorio, njegova reč, njegove ideje i njegova osećanja, najprirodniji, najadekvatniji. Uostalom, on film nikad nije shvatio formalistički, kao metod, nego kao suštinu. Ideja, pa - forma! A one su međusobno uslovljene. Nije podlegao prolaznosti stilskih izraza i pomodnosti oblika. Bitno je da je njegov jezik svakome razumljiv. Tako je moralo da bude, jer je govorio jednostavno, bićem slike, a ne njenim formalnim odnosom i iskazom.
Dugo je govorio ćuteći (nemi film), ali kada se mogla čuti i reč, za njega je ona bila samo nužno zlo. Uostalom, njegov je cilj: govoriti ono što tangira ljude, a to je sam život, koji se gleda.
Bitna dramaturška osobina Čaplinovih filmova je - improvizacija. Ali, ne bez plana, spontana, na “brzu ruku”, već osmišljena građom i vizijom usmerena. Sve je u živom humornom raspoloženju. Čovek i predmet su stvarni, ali to je samo inicijal njegove ironične igre kojom realnu sliku produhovljuje preobražavajući je u višu, dublju panoramu života. Kontrast je srž Čaplinove komediografije.
Plan improvizovanog scenarija (mizanscen), montaža i ritam su kod Čaplina striktno po uzusima arhitekture koja podrazumeva nemi film. Siže koji zahteva uži prostor, Čarli igra licem, mimikom, grimasom, za razliku od filma na širem ambijentu čija se zbivanja tumače manje licem, već znatno više pokretima, gestom, akrobatikom. Čarli glumi i pokretima ruku, nogu, šeširom, štapom, cipelama...
GovoreĆi o Čaplinovim uspesima, Radoš Novaković u svojoj istoriji filma (prvoj u nas, 1962) kaže da je i u Evropi odmah po Drugom svetskom ratu Čaplin postao slavan. “Mali prijatelj”, kako su ga iz milošte zvali, imao je neverovatnu popularnost: pravili su lutke sa likom Čaplina, igračke kao on. Dizajneri su obogaćivali časopise sa stripovima i crtanim filmovima s njim kao glavnom ličnošću. Organizovali su konkurse imitatora Čaplina, u koncertnim salama plesao se “Čaplinov korak”. Pred bioskopima pisalo je “Danas sam ovde” s njegovim prstom na polucilindru. U to vreme njegove filmove gledalo je više od 300 miliona ljudi.
I drugi su snimali “slepstik-komedije” (komedije “udarcem štapa”), ali niko za njih više ne zna, jer nisu imali koren u životu, prisniju vezu sa životom i viziju ideala sveta, ljudi. Film je za Čaplina komunikacija sa čovekom.
Socijalna i humana, Čaplinova umetnost je uvek i pre svega - slobodarska. Najosetljiviji je kada ga sputavaju, pa će, da bi postupao kako misli, prkosno izvoditi pogibeljne igre “rolšuama” nad ponorom u “Modernim vremenima”. Sloboda je za njega što i let za pticu. Otuda on instinktivno teži za beskrajem. Čaplinovo takvo poimanje slobode je u osnovi njegovog dela.
Nastaviće se