Talenat je sudbina

KADA je početkom tridesetih zvuk počeo da uzima maha, Čaplin bi mogao da istrpi svoju poznatu sumnju u film tona, nekakve tehnike, da umesto njegovog lica, mimike i pokreta dođe reč. Nije ipak gubio veru u film u kome su govor, pokreti i lice najautentičniji izraz uma i duše, mada mu je na srcu bio nemi film, kojim je stvorio više no iko u istoriji te umetnosti. Nastavio je dostojanstveno, ne gubeći ništa od svoje stvaralačke integralnosti. On uviđa da je ta nova tehnika realnost, potencijalna mogućnost, snaga.
Kultni Grifit tako nije mislio, potpuno je ignorisao “nadobudne novotarije” i, začudo, film je definitivno napustio! Strohajn je tako postupio sa režijom, kao King Vidor i Šternberg, asovi Holivuda.
Čaplin 1931. godine snima “Svetlosti velegrada”, a pet godina kasnije dolaze “Moderna vremena”. On radi na zvučnim filmovima, ali gotovo ništa ne menja u estetici svoga nemog filma. U duhu i materiji je toga doba i života, ali je skeptičan, pa i strog u proceni njihovih misli i težnji. Razume ideje mladih autora, ali je vrlo podozriv u njihovu angažovanost, jednom rečju, u film u kome prevlast imaju retorika i propaganda! Takvom produkcijom se relativizuju i motiv i siže, a naročito se gubi individualnost, autorov kreativni subjekt. A jedini uslov čoveka stvaraoca i društva jeste sloboda!
Iako Čaplin nikada nije proveravao i kritikovao društvene i državne institucije, kada, pri svrgnutoj zavesi, vidimo Čarlija kako se baškari u naručju statue. No, bila je to virtuelna, simbolična priča, ali je Čaplin i u zvučnim filmovima kritički tumačio savremenu društvenu realnost.
“Svetlosti velegrada” su zbir jednočinki, ali čvrste izražajne i misaone celine, jasnih pobuda i okolnosti koje uzrokuju odnose čoveka i društva. Njegova ironija, njegov smeh su reski, satirični, njihova odrešitost izražava se postupcima i moralom pojedinca. Objektivno posredstvom ličnog! Jer, milioner kome Čarli spasava život biva čovek samo kada je prijatan, a kada se istrezni, tj. kada postaje svestan svog društvenog položaja, on izbacuje skitnicu Čarlija (Breht je ovaj predmet uzeo za svoj pozorišni komad “Gospodin Puntila i njegov sluga Mati”, naglašavajući Čaplinovu kritiku društva koje od ljudi stvara nedodirljive podmukle milionere.
U “Modernim vremenima” Čaplin je konkretniji. Pričom i stilom pokazuje da oseća atmosferu i mentalitet vremena i društvene opsesije...
Pastir tera u tor masu ovaca, čemu je pandan, simetrije radi, impresivna slika stotine nezaposlenih radnika koji kuljaju na vrata fabrike u nadi da će ugrabiti mesto koje bi im moglo omogućiti rad, u doba kada je bez posla milion ljudi. Ali, on se ne prilagođava, drži do svog identiteta jedinke da bi ostvario “moderne mašine za doručak”, čijim prizorima ukazuje na proces tadašnje proizvodnje, koji guši čovekovu ličnost, njegov integritet. Jedni kritičari stvaralaštvo smatraju odanošću, drugi dužnošću. Kod Čaplina je to obostrano - stvara i zato što voli, ne samo što ga to obavezuje. Ljubav je ne samo u onome što stvori nego i u pobudi da to čini. On ugrađuje celog sebe, jer zna da dejstvuje ukupnošću. To mogu ne oni koji su daroviti ili oni koji imaju znanje nego oni koji raspolažu i jednim i drugim.
U slučaju Čaplina, talenat je sudbina, koja je njegovim delom, prestala da bude samo njegova. Hteti i moći za jedne je pitanje volje i umeća, a za druge - nadahnuće. Za Čaplina - oboje! Ali, ono što ga čini genijem jeste njegova svest da su dar i znanje sredstvo - cilj je svet oko njega!
KRAJ