Glava na tanjiru

JOVAN Krstitelj ležao je u mračnoj tamnici cara Iroda i u mislima pretresao svoju prošlost i rad. Nad njim, u raskošnim odajama, gostili su se Irodovi dvorjani.
Irod je - piše sveti Nikolaj Žički - slavio svoj rođendan. Jovan je proklinjao svoj. Zatvoreni Prorok nije se plašio tamničkog mraka, plašio se tame koja je, svojim crnim plaštom, obavijala njegove misli. Jovan je počinjao stotine misli, ali nijednu do kraja nije domislio, jer su se one brzo gubile u mraku crnjem od tamničkog.
Najviše ga je morila misao o Isusu, sinu Marijinom. Da li je on onaj Mesija koga narod čeka? Da li se on, Jovan, nije prevario kad je na Hrista ukazao kao na Bogom obećanog i prorocima prorečenog Spasitelja sveta. Da nije obmanuo svet? Gle, kad dođe Mesija, tada će se zacariti pravda na zemlji, govorili su proroci. Međutim, sin Marijin je došao, pa se ipak pravda nije zacarila, no nepravda i dalje likuje. Gle, i on, tobožnji Preteča i prorok, žrtva je te grozne nepravde. Znači, Mesija nije došao? Jeste - nije, jeste - nije, pogađao se Jovan sam sa sobom i sa mislima svojim sve dok se iz grudi njegovih nije prolomio očajni uzvik: “Pravde, više pravde!”
A kao eho na ovaj njegov uzvik orilo se iz gornjih odaja Irodovog dvora: “Slasti, više slasti!”
Rimska gospoda jela su i pila, i povraćala, i opet jela i pila. Do njihovih ušiju nije dopirao glas sužnja iz tamnice. Gozba u Irodovom dvoru pretvorila se u pravu orgiju. Svojom igrom, lepotom i gracijom Saloma, kćer Irodijadina iz prvog braka, zanela je i opila sve prisutne. Iroda više no ostale: “Išti šta hoćeš, i daću ti!”, rekao joj je opijeni Irod po završenoj igri.
Saloma se nasmejala, približila svojoj majci i upitala je: “Šta da ištem?”
Majka je značajno pogledala kćer: “Saloma, Saloma, dete moje, pazi, sada se rešava i moja i tvoja sudbina. Ti je imaš u rukama i kako je rešiš, onakva će biti. Ne išti, kćeri, ni mirisa, ni nektara, ni meda, jer će ti to sve strašni Prorok zagorčati, kao što je meni zagorčao. Ne išti ni robinja, ni evnuha, ne išti vazdušnih dvorova ni prekomorskih ćilimova, ne išti, Saloma, ni lepih mladića jevrejskih, ni plemenitih vitezova rimskih, jer će to sve biti zatrovano oštrim jezikom strašnog Proroka. Saloma, drago dete moje, išti, na prvom mestu glavu prorokovu, i sve će ti se ostalo dati. Glava Prorokova više vredi no pola carstva Irodova. Ja znam tvoju krv, kćeri. Tvoja krv je od moje krvi, a moja krv ne voli Prorokovu pravdu.”
I majka i kćer poznaše se i razumeše se. I sudbina stade između njih i otkri im tajne njihove krvi. Slasti, više slasti! - govorila je krv njihova, koja im je i u oči bila pojurila.
A Prorok je u to vreme kao pustinjski lav, zatvoren u kavezu, jurio tamo-amo po svojoj tamnoj krleci, osluškujući ne bi li čuo hod pravde, i pogledajući ne bi li je video. I ne čujući je i ne videći, on je vikao: “Pravdo, dođi!”
Utom se tamnička vrata otvoriše, i Jovan vide ljude kako prilaze ka njemu. U rukama jednog od njih bio je prazan tanjir i Jovan najpre pomisli da mu on donosi pravdu na tanjiru, no začudi se kad vide da je tanjir prazan. Šta će tome čoveku taj prazan tanjir? U gornjim odajama nastao je tajac. Irodijada je čekala s nestrpljenjem. Irod je tupo kružio pogledom po gostima. Saloma je stajala na stepenicama i očekivala povratak dželata. Oko nje bila je povorka robova i lakeja.
Posle male pauze dželat se vrati i predade joj tanjir sa crnom, suvom glavom Prorokovom usred kruga usirene krvi. Saloma veselo pojuri prema majci i predade joj neobični dar.

MONOGRAFIJA
Feljton je napravljen prema knjizi ”Sveti Jovan Krstitelj i Preteča Gospodnji” (Izdavači ”Svetigora” i Kompanija ”Novosti”) i može se naći na kioscima u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj po popularnoj ceni od 360 dinara.
(Nastaviće se)