Sreća u Londonu

Sa svojih putovanja Jovanović se vratio u Beč potkraj 1882. i odmah iznajmio skroman kvartir blizu Akademije za 20 forinti mesečno. Imao je veliku želju da pokaže svom profesoru koliko je ozbiljno shvatio njegove reči. Prionuo je na posao radeći dve slike - jednu sa već pomenutom temom mačevanja ili učenja mačevanju, dok je druga bila složenija i imala je zadatak da prikaže postanak narodne pesme, alegorijsku kompoziciju sa mnogo figura, od čega je Jovanović ipak na kraju odabrao samo motiv slepog guslara okruženog ratnicima koji slušaju pesmu o junačkim podvizima svojih predaka. Naposletku, odlučio se da Mileru pokaže sliku “Mačevanja”, i nije pogrešio. “Gledajući je, okrenuo se meni kao da hoće nešto da mi rekne, ali se zaustavio i udesio naočare da opet pogleda skicu. Tada sam jedini put video Elkamilera kako su mu se usta sa zadovoljnim osmehom otvorila kada reče: To nije rđavo. To baš nikako nije rđavo.” (zabeležio je Paja Jovanović).
“Zadovoljan osmeh” starog profesora bio je signal Jovanoviću da je ovog puta kod njega konačno prošao. Sreća je i ovog puta u njegovom životu odigrala glavnu ulogu. Uoči letnjeg raspusta 1883, kod Milera je došao njegov stari poznanik Tom Valis, sin uglednog engleskog galeriste i slikara prerafaelita Henrija Valisa (1830-1916). Mlađi Valis je sa ocem držao galeriju “French” u Londonu, u elitnom Pal Malu (inače, galerija “French” je bila specijalizovana za promociju i prodaju evropskih slikara orijentalista, i nekako sticajem okolnosti počela da radi u Pal Malu upravo po Jovanovićevom dolasku u London 1884. godine).
Svrha Valisovog dolaska kod Milera bila je jasna, održati kontakte sa starim profesorom i među mladićima otkriti nove talente, tzv. zlatne koke. Prešavši pogledom preko studentskih radova, Valis je zastao baš na slici našeg slikara i odmah poručio Mileru da “Mačevanje” nosi sa sobom, a da autora pozove k njemu na “poslovni razgovor”. Epilog tog razgovora bio je ugovor koji je Paja Jovanović sklopio sa galerijom “French” na deset godina, po kojem je galerija obezbedila slikaru smeštaj i sve uslove rada, dok je pravo prodaje svake Jovanovićeve nove slike imala samo galerija. Sled događaja pokazaće da Valis u proceni nije nimalo pogrešio.
Dolazak u Englesku predstavlja potpuno novo poglavlje u životu Paje Jovanovića. Preduzimljivi galerista Valis odmah je mladom slikaru otvorio bankovni račun, obezbedio mu prostran i udoban atelje sa baštom, poslugu i sve uslove za nesmetan rad. On je trebalo samo da slika i da gotova dela dostavi galeriji. Pored toga, jezičku barijeru je morao u hodu da savlada.
O Jovanovićevim poliglotskim sposobnostima posvedočiće, između ostalih, i umetnikov prijatelj Mita Živković, koji će oko 1890. zapisati sledeće: “Paja je neobične sposobnosti da uči strane jezike; on govori, pored srpskog, nemački, francuski, mađarski, engleski; razume talijanski, ruski, arapski, arnautski i španski.”
Nastup mladog srpskog slikara iz Austrougarske u galeriji “French” londonska štampa je ispratila pohvalama i sa neskrivenim simpatijama. Tako se među prvima javio kritičar lista “Morning Post”, ističući u broju od 31. marta 1884. da se pojavio jedan mladi umetnik, novo ime “koje će sigurno uskoro biti čuveno”. Za njim će se javljati i drugi hroničari u listovima poput “The Pictoral World”, “The Academy” i “Bell’s Weekly Messenger”. Takav odziv u javnosti ni sam Jovanović nije mogao da sluti, pa je svoj meteorski uspeh doživljavao i sa izvesnom dozom neugodnosti, jer je znao kako je teško svojim radom probiti se u evropskim metropolama. To, s druge strane, nije smetalo njegovom galeristi Valisu da ga obasipa daljim porudžbinama. Posle vidnog uspeha sa “Mačevanjem” i “Guslarom”, Jovanović niže svoje uspehe narednim slikama koje stvara - “Izdajica” (ili, kako su je engleski listovi nazvali, “Traitor tracked”), zatim “Igra trik-trak”, “Igra hangarima” “Arnautin na straži”, itd.
(Nastaviće se)