Bajka ispod Rtnja

Poznato je i davno rečeno da svaki pisac, u svojim delima, piše i o svom životu, pažljivim čitanjem može se otkriti mnogo iz njegove biografije, iako doživljaje i postupke daje svojim književnim junacima. Biografske detalje naći ćemo često i u romanima Milice Jakovljević Mir Jam, u mnogim događajima i ličnostima mogu se prepoznati doživljaji iz njenog života, uspomene. Ovo je najuočljivije u jednoj od prvih knjiga koja se zove “Devojka zelenih očiju”.
Po završetku učiteljske škole otišla je u selo Krivi Vir, ispod planine Rtanj. U opisima prirode i okoline, oni koji poznaju taj kraj otkrili su da piše o Krivom Viru, pre nego što su saznali da je u ovom selu bila učiteljica od 1907. do 1914. Te godine je počeo Prvi svetski rat, i ona se vratila u Kragujevac da ratne godine provede sa porodicom. U selu čudnog imena, Krivi Vir, provela je veći deo mladosti, imala je dvadeset godina kad je stigla, a dvedeset sedam kad ga je, možda sa žaljenjem, napustila. U “Devojci zelenih očiju” piše o životu, radostima, tugama i nevoljama mlade seoske učiteljice koja se odvojila od porodice i živi usamljeno u selu. Ali, ne tuguje, poneta je željom da opismeni seljačiće, da njihove roditelje poduči zdravijem i boljem životu, da ih prosvećuje. Ne idealizuje mladu učiteljicu, ona je osoba koja se školovala i pripremala da radi ono što treba uraditi u dalekom selu, pa tako i postupa.

A poštara nema

UOČLJIVO je da je u ovu priču unela svoja sećanja i iskustva mlade seoske učiteljice. Recimo, u priči o jednom zimskom danu, kao da čitamo njen lični dnevnik. Bio je neki praznik. Iako je bilo hladno, seljaci su došli u crkvu, crkva je bila puna ljudi i njihovih molitvi, želja, nadanja. Posle liturgije okupili su se na mestu gde se u letnjim danima održava vašar. Svi su bili praznično radosni, nisu osećali hladnoću, bio je sunčan zimski dan, obasjan svetlošću. Domaćini su razgovarali o svojim poslovima, a mladi, zajapurenih obraza i usplamtelih pogleda, gledali su jedni druge, lako je bilo pogoditi ko koga “simpatiše”. Iznenada je počela mećava, skup se rasturio, ali se još dugo čuo smeh mladih koji se vraćaju kućama. Devojke, srećne što su videle svoje momke poveravale su se prijateljicama, momci su imali muške razgovore. Ona je bila sama, bez porodice i drugarica. Pošla je uzbrdicom prema školi, ali mećava je bila snažnija, usporavala joj je korake. Opustila se tek u svojoj sobici, uz vatru koja je grejala i veselim plamenom osvetljavala zidove.
Igra vatrenih plamičaka vratila je sećanje na detinjstvo, kuću punu dece okupljenu oko vatre koja plamti u velikom šporetu. Iznenada, čula je pseći lavež, znak da neko dolazi, ona je nestrpljivo čekala samo jednog gosta, poštara. Otvorila je vrata, vetar je zakovitlao sneg, pahuljice su ispunile sobu, a nije joj bilo hladno, radovala se. Prošao je neki seljak, sa poštovanjem je pozdravio, nije bio poštar.
Očekivanje poštara često pominje u ovim pričama. Mlada učiteljica je u gradu ostavila svoju “simpatiju”, studenta, koji joj piše nežna pisma, pisma su joj najveća radost. Ali, polako, pisma stižu sve ređe, kad stignu, u njima su nežne reči sve ređe i najzad, pisma prestaju da dolaze, a poštar, kome je sve jasno, prolazi pored njene kuće kao da je nešto skrivio. Kasnije, saznala je da se student oženio bogatom miraždžikom i njena ljubavna priča je tako završena.

Selo ideal

Da li je u njenom životu postojao student “simpatija”, da li je to priča o njoj? Pisana je sa tugom i sa žarom, onako kako se pišu intimna pisma, pa je verovatno da je u pitanju njena patnja zbog ljubavi. Ko je bio student, šta joj je obećavao, koje nežne reči je pisao, ne zna se. Ali, zna se da je dugo otezala sa udajom, preterano, toliko da se nikada nije udala. Da li je bila razočarana, a razočaranje bilo tako duboko? U kasnijim romanima često se oseća melanholija kad opisuje sećanja na ljubava muško neverstvo nije samo “pouka “da mlade devojke ne veruju slatkorečivim muškarcima”, već ima poverljiviji, intimniji ton kojim žene jedna drugoj pričaju tužne uspomene.
Naviknuti na opise surovog seoskog života nekih naših pisaca u periodu realizma u književnosti, možda bismo mogli reći da je Mir Jam idealizovala selo. “Za nekoga je Venecija smrdljiva stara bara, a za drugog remek-delo umetnosti i graditeljstva; oboje je tačno, zavisi šta ko vidi”, napisao je Hemingvej. Mir Jam je volela seoske pejzaže, vredne i poštene seljake, dobre devojke, radne i nežne majke, opisivala ih je onako kako ih je videla. Pisala je o setvi i žetvi, o grmljavini i gradu koji za jedan sat uništi jednogodišnji trud, o smrznutom đačiću koji se uputio u školu po mećavi, a vratile ga u život učiteljica i njena domaćica, sa mnogo straha, truda i želje, kao da su mu majka i sestra. Događaj je surovo realistički opisan, kao da je pisan prema ličnom sećanju na strašni doživljaj. Ne samo u “Devojci zelenih očiju”, već i u drugim kasnijim romanima, ona pominje seoske učiteljice i u odnosu prema njima je blagonaklona, druge ličnosti mogu da budu dobre ili loše, ali seoske učiteljice su uvek dobre i to joj ne treba zameriti.
Ali, nije u selu sve bilo idilično kao priroda. Već tada je bila na strani siromašnih i vrednih koji se bore pošteno za bolji život, a protiv seoskih zelenaša, bogataša, sebičnih i uobraženih. U selu je živela siromašna a lepa devojka, sa majkom udovicom, u bednoj kući. Njena budućnost nije bila ružičasta, uz svu vrednoću i dobrotu, nije mogla da se nada da će se udati za mladića koji joj se dopada, jer nije imala nikakav miraz. Nije imala ni haljinu kao druge devojke, pa nije želela da ode na vašar, ali ju je učiteljica nagovorila da obuče svoju narodnu nošnju i dođe na ovo veselje mladih. Bogate devojke su se smejale, ali gle čuda!
Odjednom, u selo stiže luksuzni automobil i u njemu bogati američki turisti koji putuju kroz našu zemlju. Zastali su da vide vašar i fotografišu ga, i očarani divnom narodnom nošnjom i lepom devojkom koja je nosi, kupuju njenu nošnju, plaćaju onoliko koliko misle da treba da plate. Za devojku je to ogroman novac za dobar miraz, a ostaće i za popravku kuće. Bajka, lepa bajka.

DOSLEDNA SEBI
Bila je najpopularnija i najčitanija spisateljica u Kraljevini Jugoslaviji. Bez zvaničnog objašnjenja odbačena je po dolasku partizanske vlasti. Nije bila jedina, ali mnogi su se prilagodili novom poretku i „stvaranju novog čoveka“. Ona nije, iako je imala vremena da to uradi. Da li je za vreme rata učinila nešto zbog čega je zaslužila da bude odbačena? Nije. Mir Jam je dosledna sebi i svom vremenu, piše Miljana Laketić u knjizi „Obožavana i unižena“, iz koje ćemo objaviti najinteresantnije delove o životu književnice Milice Jakovljević.
(Nastaviće se)