“Novosti” prvi ispit

IZ strašnog rata mladi Stevan Jakovljević se vratio živ presrećnoj porodici, da bi kasnije mnogo dao našoj nauci, ali i književnosti. Dr Radmila Nikolić, poznati pedijatar, u bogatoj porodičnoj biblioteci našla je “Spomenicu gimnazije u Kragujevcu 1833-1983”, objavljenu povodom proslave 150 godina postojanja najstarije srpske gimnazije, iz koje saznajemo da je u školskoj 1914. godini Stevan Jakovljević bio suplent ove gimnazije, danas bi se reklo profesorski pripravnik. Nije dugo bio suplent, otišao je u rat. U istoj Spomenici, uz imena i fotografije mnogobrojnih đaka i profesora ove slavne gimnazije koji su ostavili značajan trag u našoj nauci i umetnostima, nalazi se i fotografija lepog, elegantnog Stevana Jakovljevića za koga piše da je “naučnik i književnik, akademik, đak i profesor Kragujevačke gimnazije, odbornik Kragujevačke komunističke opštine 1920.”
Po povratku iz rata, Stevan je jedno vreme bio profesor, ne više suplent u gimnaziji u Kragujevcu, a onda je došao u Beograd. Već 1919. četvoro Jakovljevića, sa različitim željama i namerama, stigli su u Beograd zajedno: Milica, Stevan, najmlađa sestra Zora i sestra po ocu Ruža. Smestili su se u Molerovoj 21. Ispred kuće bila je velika bašta, koja je zaklanjala kuću, a ispred bašte zelena ograda, obična taraba, kao u provincijskim varošicama. Veliki stan, dovoljan za četvoro, devojke Jakovljevićeve uredile su onako, kako je izgledao porodični dom iz koga su otišle.
Sestre Ruža i Zora su se udale i osnovale porodice, a Milica nije nikada “stala pred oltar”. Otišao je i Stevan, nastanio se u blizini, u Njegoševoj ulici, oženio se i posvetio se nauci, postao univerzitetski profesor, akademik. Milica je ostala u ovom stanu, do kraja života. Nikada se nije preselila u luksuzniji, komforniji stan, u modernu zgradu koje su tih godina prosto nicale u Beogradu. U poznatom i dragom enterijeru osećala se najbolje, sve što je pisala tu je napisala, okružena dragim predmetima i bombonjerama i tortama, koje su joj bile slabost.

PUNO IME

U LIST “Nedeljne ilustracije”, koje je proslavila, a i one nju, stigla je 1926. godine. Pre toga, bila je novinarka u nekim drugim listovima. Odabrala je neobično zanimanje za devojku, nije se vratila u selo Krivi Vir, više nikada nije sela za katedru, postala je novinarka.
Počela je u listu “Novosti”. Ali, bila je devojka, a novinarstvo je bilo vrlo muški posao, morala je da bude bar dva puta bolja od muških kolega da bi joj priznali da su dobro napisane kratke vesti koje se poveravaju početnicima. “Novosti” nisu odgovarale njenim ambicijama, prešla je u list “Štampa”, gde je bilo isto kao u prethodnom listu. Sa jasnom idejom šta želi i ogromnom mladalačkom energijom, najzad se domogla velikog, cenjenog, tada najvažnijeg prestoničkog lista “Vreme”. Najbolji novinari, a što je važnije i najbolji urednici, radili su u “Vremenu”, od njih je moglo mnogo da se nauči, a i oni su primetili vrednoću i solidno pisanje ove lepe, provincijski skromne devojke, koja se nije nametala ponašanjem i novinarskom drskošću nego dobrim radom i “pustili su je u vatru u kojoj će ili izgoreti, ili pobediti”.
Nije izgorela, u listu “Vreme” polako, ali sigurno je širila novinarska krila. Posle godinu dana, stekla je pravo da joj se celo ime potpisuje ispod teksta, što je mladim novinarima veliki podsticaj za rad i saznanje da dobro rade svoj posao.
Verovatno zbog toga što je volela pozorište i bila očarana raskošnim izgledom beogradskog Narodnog pozorišta, veoma modernom scenom, svim onim što se događalo na sceni, a i izvan nje, u pisanju za “Vreme” orijentisala se na tekstove o pozorištu. Nije pisala pozorišnu kritiku, bilo je tada mnogo više nego danas stručnih i poznatih pozorišnih kritičara, njeni tekstovi su bili obaveštenja šta se novo priprema u beogradskim pozorištima, kakva je podela uloga i ko režira, uobičajena obaveštenja, ali pisana ljupko, sa šarmom, često vrlo duhovito. Sprijateljila se sa mnogim glumicama i glumcima, a glumci vole novinare, naročito kad ih pominju u svojim člancima. Još je bila provincijalka kojoj imponuje što poznaje lično neku poznatu glumicu i sa njom prijateljski ćaska, a u tom ćaskanju mogle su da se čuju razne vesti. Nikada nije zloupotrebila ono što je čula, nikada nije loše pisala o nekome, ako nije mogla da napiše lepo i dobro, izbegavala je da osobu ili događaj pomene, glumci su to poštovali. Beograd, kome se divila, a i plašila ga se, već je znao njeno ime, znao je Milicu Jakovljević, novinarku.

LEPA PLATA

PRAVI početak bio je kad je došla u “Nedeljne ilustracije”, koje su počele da izlaze 7. januara 1925.godine. Zašto je napustila “Vreme”? Odgovor se, možda može naći u jednom od onih pisama čitateljkama: “Sećam se početka svoje žurnalističke karijere. Dođemo, na primer, da primimo honorar, a blagajnik svima daje po pedeset dinara i kaže da nema više.
Jednog dana, opet dođem u redakciju, nosim članak, a redakcija zatvorena. Likvidirana. Sad se mogu pohvaliti, primam svoj honorar prvog, kao svaki činovnik. Tu moram odati priznanje vlasnicima: “Za ovih pet godina od kad sam u “Ilustracijama” nikad mi se honorar nije zadržao ni do drugog”.Mir Jam je postala član ove redakcije 1926. U prvom tekstu koji je napisala za ovaj list potpisala se kao Mir Jam i zauvek ostala Mir Jam.
U zaglavlju lista pisalo je da je “list za odmor i zabavu”. Mir Jam je učinila da budu mnogo više. Glavni i odgovorni urednik bio je Grgur Kostić, dugo je poživeo, stigao da bude i korektor posleratne “Duge”.
Vlasnik lista bio je Dragutin Vukčević, a kasnije Dragomir Stojadinović, rođeni brat Milana Stojadinovića, predsednika vlade. Onaj ko je doveo Milicu Jakovljević u ovaj list napravio je dobar posao. Nikada nije bila suvlasnik lista, čak ni urednik, ali je imala “odrešene ruke”, pisala je kako misli da treba pisati i njene ruke su stostruko vratile ovu privilegiju. Posle nekoliko godina, među tadašnjim beogradskim novinarima pričalo se da ona ne prima određen honorar, kad dođe po platu vlasnik otvori fioku gde je novac i kaže: “Uzmi koliko misliš da treba!” Grgur Kostić je u privatnom ćaskanju, jer se o Mir Jam dugo ništa nije pisalo, odgonetnuo kolegama iz “Duge” da je bilo tako, ali malo drugačije, modernije. Svakog prvog u mesecu dobijala je blanko ček, sumu je određivala i upisivala sama. Nije bila neskromna, a ni preskromna.      

DOSLEDNA SEBI
Bila je najpopularnija i najčitanija spisateljica u Kraljevini Jugoslaviji. Bez zvaničnog objašnjenja odbačena je po dolasku partizanske vlasti. Nije bila jedina, ali mnogi su se prilagodili novom poretku i „stvaranju novog čoveka“. Ona nije, iako je imala vremena da to uradi. Da li je za vreme rata učinila nešto zbog čega je zaslužila da bude odbačena? Nije. Mir Jam je dosledna sebi i svom vremenu, piše Miljana Laketić u knjizi „Obožavana i unižena“, iz koje ćemo objaviti najinteresantnije delove o životu književnice Milice Jakovljević.
(Nastaviće se)