Berlin uoči oluje

DRUGA je bila vragolanka, uvek vesela, ”živa čigra”. Njen ljubavnik je bio veoma bogat, a uz to mlad i vrlo lep. Nisu je zanimale kuće, volela je skupe bunde i nakit, lude noći. Balovi, konjske trke, golf, jahanje, skupi hoteli na putovanjima, skupa garderoba, bili su joj prava strast, koju njen ponosni ljubavnik ne samo da nije sputavao, već je u tome uživao. Jureći njegovim automobilom, tokom noći stizali su svuda gde se nešto zanimljivo događalo. Svuda su bili viđeni i mnogo se pričalo o toaletama mlade subrete, nakitu, čak i njenim parfemima. Uprkos protivljenju porodice, bio je spreman da se njom oženi, čak tajno, a ona nije želela brak i nikada se nisu venčali. Sa dolaskom komunizma izgubio je svu imovinu, ali se pričalo da ima još dosta u švajcarskim bankama, nekako je uspeo da stigne u beli svet gde mu se gubi trag, ili glas o njemu. Pred polazak, kažu, ponovo je zaprosio, ponovo ga je odbila. Velika i slavna glumica postala je kasnije, kad njene lepote više nije bilo ni u tragovima, dokazala je da ima raskošan glumački talenat, kome nije potrebna lepota. Ostatak života provela je skromno, privatno skromno, a blistavo na sceni, filmu i televiziji.
Ostavila je dubok trag u našem glumištu, njene uloge su nezaboravne i neponovljive. Mir Jam, koja nije volela mondenke, bar u svojim romanima, bila je očarana ovom subretom, tada mladom Ljubinkom Bobić, zove je Boba i piše o njoj u ”Nedeljnim Ilustracijama”, 1. decembra 1929. Boba se upravo vratila iz Berlina, vreme je predhitlerovsko, Berlin je značajan evropski centar:
”Šta sve Boba nije videla u Berlinu! U prvi mah Berlin je zaprepastio svojim zamršenim ulicama, podzemnom železnicom, ogromnim saobraćajem. Svakog dana sam se gubila u Berlinu. Taksi me je spasavao. Pozovem taksi, dam šoferu adresu hotela i on me odveze. Ko će da se snađe u tolikom gvozdenom kolosu!”
Tako je Boba opisivala Berlin, a Mir Jam je ovako opisala Bobu:

DAMA U KAFEU

ULAZI Boba u kafe. Na njoj mantil od crnog velura sa velikom kragnom od skupocenog belog hermelina u koji je utonula njena glavica i samo blistaju dva ogromna crna oka, a nad njima nakrivljeno somotsko šeširče, koketno nakrivljeno.
Ona ulazi i nikoga ne gleda.
Neka oni nju gledaju, imaju i šta.
Bele i crvene Nemice, sa pegavim licem, uperile su radoznale poglede u tu malu, tako koketnu i pikantnu, sa južnjačkim vatrenim očima.
Boba skida mantil, ležernim i gracioznim gestom i ukaza se još lepši prizor. Haljina od zelenog krepžoržeta, a na rukavima somot i po somotu zlatne perle. Sedi gordo, ovlašno pogleda levo i desno i zagleda se samo u jednu tačku”.
Mir Jam? Ovako je pisala Viki Baum, slavna tadašnja književnica u romanima o životu u skupim hotelima, već pomenuta Dafne de Morije u romanu ”Rebeka”, ni Hemingveju nisu bili strani opisi elegantnih žena u Parizu tog vremena. Mir Jam je bila pravi pisac svog vremena.
U kolopletu i vrzinom kolu ogovaranja poznatih ličnosti, u kome je svako morao da dobije ”rep”, makar i lažni, Mir Jam kao da je bila van svega. Bila je poznata novinarka, već poznata i kao književnica, komšiluk je ”otvarao četvore oči” da prvi sazna nešto što bi zanimalo ”javnost” i stekne priznanje za informaciju, ali se ništa nije događalo. Da, stanovala je sama, što je neobično za mladu i lepu ženu i to je bilo sve. Motrili su i mogli da vide one koji je posećuju, a to su bili rođaci i po neka prijateljica, pa ni oni nisu bili česti gosti. Sa susedima je bila ljubazna, proćaskala bi, ljubazno im se javila u prolazu kad žuri, ako se neko požali na bolest u kući ili neku nevolju raspitivala se da li je bolesnik ozdravio, ali ih nije pozivala da je posete. Mašta može svašta, pričali su da joj je kuća luksuzno nameštena, kao holivudska vila, a pakosniji su ogovarali, tvrdeći da je neuredna, pa zbog toga ne zove susede.

LEPI BOŽA

SREDOVEČNA žena koja joj je vodila domaćinstvo, a u kući boravila samo do ranih popodnevnih sati, ponašala se kao da je gluvonema, iako nije takva bila, pa nije bila izvor bilo kakvih informacija. Jedini gosti koje je uvek primala bili su brat Stevan i njegova porodica. Događalo se da nekoga, ko češće dolazi, nekad ne pozove u kuću, možda zbog toga što je mnogo pisala, ili nije bila raspoložena za ćaskanje sa gostima. Tada je, kao u palanci gde je odrasla, otvarila kapiju, naslonila bi se na tarabu i popričala ljubazno, smejući se veselo, onda bi završila kratko ćaskanje i vratila se sama u kuću. Vremenom su odustali od ove radoznalosti, proglasili je za čudnu osobu i čitali njene romane, ponosni što mogu da se pohvale kako je lično poznaju.
Da li je car Trojan imao kozje uši nije poznato, ali je poznato da se svaka tajna otkrije, a tajna gospođe Mir Jam otkrivena je uz viku i buku, baš tako. Jednog mirnog, kasnog letnjeg popodneva iz njene kuće odjeknula je prvo žučna svađa, a onda su kroz prozor, po jednoj verziji izletele čaše, a po drugoj, izletele su šerpe. Iznenađeni, uzbuđeni i svakako radoznali susedi brzo su pozvali dežurnog žandarma da vidi o čemu se radi i spreči, ako se, daleko bilo, njihovoj susetki događa nešto neprijatno. Žandarm je savesno obavio dužnost, u kući je zatekao vrlo smirene gospođu susetku i poznatog glumca Božu Nikolića, rekli su mu da su oni glumci i da su vežbali jednu dramsku scenu, što je rekao i gomili okupljenih suseda. Da li su poverovali? Verovatno da nisu, priča je krenula i traje do danas, pamti se iz priča ili feljtona, pominje se i danas kad se pomene Mir Jam kao da je to najvažniji detalj iz njenog života. Da se dogodilo nekom drugom poznatom paru, bračnom ili vanbračnom, sklonom skandalima, zaboravilo bi se za jedan dan,nije zaboravljeno, jer je mnogo odudaralo od utiska i slike koju je Mir Jam o sebi stvorila u javnosti.
Posle ovog burnog događaja mnogo više pažnje se obraćalo na posete, a posebno na Božu Nikolića. Njeni susedi i drugi radoznalci viđali su ga kako u njenu kuću dolazi žurno i istim žurnim koracima odlazi, posle kraće ili duže posete. Špijunirali su i videli da nikada nije ostajao preko noći, nisu stanovali zajedno. Prepoznavali su ga, u to vreme je bio vrlo poznat glumac, pozdravljali ga sa poštovanjem, on je uljudno otpozdravljao, ali ni sa kim nije razgovarao, kao Mir Jam.

PRAVI GOSPODIN
ELEGANTAN, gospodstven, verovatno je na Božu Nikolića mislila kad je u jednom romanu, opisujući jednog junaka, napisala ”rođen je da bude gospodin”. Da li je bio lep? Pojam ljudske lepote se menja, mnoge nekada slavne lepotice, koje nas gledaju sa starih portreta, vremenom su postale smešne, današnji lepi muškarci verovatno ne bi bili lepi pre sedamdeset godina i obrnuto. Sa fotografija, koje se čuvaju u Pozorišnom muzeju teško je dokučiti kako je Nikolić izgledao, jer su sve u kostimima i sa šminkom za određene uloge, samo na jednoj ”civilnoj”, u vrlo zrelim godinama vidi se da je imao lepe oči i da je bio od onih muškaraca čija mladost dugo i uporno traje.
(Nastaviće se)