Device bez zaštite

Danas jesu smešne mnoge fraze, reči, rečenice u pismima i romanima Mir Jam, način govora, jezik, a on ima svoj život, menja se. Fraze i od pre dvadesetak godina zvuče izanđalo, a od pre sedamdeset mnogo više. Prevodioci koji prevode klasike,velike pisce, prinuđeni su da njihov jezik malo modernizuju, da bi ga prilagodili današnjem vremenu i čitaocu. Mir Jam je pisala onako kako se tada govorilo i pisalo, lako se podsmevamo prošlosti, osećamo nadmoć sadašnjosti prema nekadašnjim fotografijama, pismima, jeziku. Ali, to je usputno, osnovna osećanja se ne menjaju i zbog toga se Mir Jam pamti, a njeni romani čitaju.
Takođe, danas su neobični njeni vapaji devojkama da ostanu “poštene za brak”, da čuvaju nevinost i ni po koju cenu ne prihvataju seksualne odnose pre braka, jer će ta cena, kasnije,biti veoma visoka. Sedamdeset godina kasnije ovo zvuči neobično,danas se smatra i veruje da je žena gospodar svog tela, svojih emocija i svojih seksualnih doživljaja. U njeno vreme patrijarhalni moral je podrazumevao devojačku nevinost u prvoj bračnoj noći, one koje nisu bile nevine zasluživale su stub strama. Da bi bile srećne u braku, odnosno da im ceo budući život ne bude nesrećan zbog “mladalačke greške”, vestalka Mir Jam je savetovala, molila devojke da ne budu “preterano moderne”, ne zbog javnog morala, već zbog sebe i svoje sreće.
Ona ide korak dalje. U jednom od pisama, objavljenim u “Ilustracijama”, odgovara čitateljki, ili izmišlja pitanje, da bi pisala o čudnoj temi, iz tog vremena, o kojoj se mnogo govorilo ili šaputalo u tadašnjem Beogradu:
“Draga Cico, u vašem pismu pitate me da li je istina da u Beogradu postoje lekari ginekolozi, koji rade operacije tako da izgleda kao da je devojka nevina, pa može bezbrižno da se uda i mužu predstavi kao nevina. Čula sam i ja za takve operacije, ako postoje rade se u velikoj konspiraciji i verovatno visoku cenu. Jadne su devojke koje idu na ove operacije...”, logičan je zaključak velike promoterke predbračne nevinosti, očekuje se prezir, podsmeh do gađenja nad takvim devojaštvom.

Lažna nevinost

Nastavak pisma je iznenađujući: “Ako ih lekar operiše i dobiju lažnu nevinost, on ne može da operiše njihovu dušu i duševni život. Ove očajnice traže pomoć da bi se srećno udale.Ali, njihova duša i duševni život će ostati bolesne, njih je prevario neki bezdušni blazirani zavodnik, tražio im je ‘dokaz ljubavi’ a kad su mu ga dale, ostavio ih je. Njihov život postao je patnja i večni strah, možda će se udati, ali neće biti srećne žene, lagaće muža, strahovaće da se ‘onaj’ ne pojavi i obruka ih. Zar nije bolje, draga Cico, odoleti iskušenju i laskavim lažnim rečima i naći pravu i istinsku sreću?!”
Ostaćemo u neznanju da li su postojale takve operacije, koje “ne mogu da poprave dušu i duševni život”, danas neaktuelne.
Ali, da li su uvek mogle da se odbrane? Mlade, lepe a siromašne devojke svi žele da osvoje: lažni udvarači koji obećavaju mnogo, gazde radnji, zadrigli gadovi, u kojima su prodavačice, oženjeni šefovi u kancelarijama gde rade kao činovnice. Nije lako devojkama da se bore sa tim muškim zverima.U jednom od romana, glavna junakinja je bila bogata devojka,školovana u inostranom koledžu gde je naučila strane jezike,svirala na klaviru, slikala. Lepotica, sa velikim mirazom, imala je čitavu četu udvarača i prosaca, ali bilo joj je još rano za udaju. Onda se dogodila tragedija, pred polazak na njen prvi bal javili su da je bogati bankar, njen otac, izvršio samoubistvo. Postala je siromašna, udvarači su nestali. Ostala je i bez majke. Posle mnogo potucanja našla je lep posao, postala je guvernanta u bogatoj porodici, gospođa je zavolela,devojčice su je obožavale. Zavoleo ju je i gospodin, na drugi način.

Srećan kraj

Jednog popodneva, kad je bila sama u kući, iznenada je došao, a sa njim je stigla i strašna scena. Posle bestidne izjave da je ona stvorena za ljubljenje i milovanje i da ga njene grudi uzbuđuju, nožice, kosa, uz predlog da može od nje da napravi damu ako mu postane ljubavnica, uplašena devojka je pokušala da pobegne, ali on se naslonio na vrata i nepotrebno joj stavio do znanja da je jači od nje. I tada:
“Užasnuta od tog lica, tih raspomamljenih očiju, ona se odmicala kao da joj preti smrtna opasnost. Ali, čovek se približavao kao zver. Jurnuo je na nju, ona je bežala oko stola,preturila stolice. Čovek je sav izbezumljen stiže, dočepa je svojim rukama kao ogromnim šapama, privuče joj glavu. Ona je vrištala, udarala ga pesnicama u glavu, grebala po licu. Ništa on kao da nije osećao. Podiže je u naručje, ali se ona izvi, pade na pod, kleknu. Ponovo je dočepaše one šape i usne se zubima zariše u njena nežna, fina ustašca. Osetila je kako joj gruba ruka steže butinu. Ona vrisnu: ‘Puštajte me! U pomoć!’ Njenom kriku je odgovorio drugi krik. Vrata se sa treskom otvoriše i ona oseti kako one šape popuštaju. Na pragu sobe stajala je bankareva žena, bleda kao smrt, a iza nje prestravljene dve dečje glavice.”
Surovi pokušaj silovanja prekinula je gospodinova supruga, u pravi čas. Šta bi bilo da nije stigla na vreme? Ovo je roman, i u romanima ko treba da stigne, stiže na vreme, da bi roman mogao da ima sadržaj koji je zamislio autor. Devojka je otišla iz ove porodice, njen život će biti još dugo nesrećan, ali će uvek uspeti da pobegne od nastrljivaca i sačeka svoju veliku bračnu sreću.

PRAVA MONDENKA
PRATILA je modu na neobičan način. Uvek je imala haljinu ili kostim one boje koja je tada bila najmodernija u Parizu, ali je detalje, u smelim kombinacijama, dodavala sama. Beogradske dame su odmah prihvatile “bubi kopf” frizuru, vrlo kratku kosu sa šiškama na čelu, a ona je i dalje imala dugačke, “viseće” lokne. Kad su se nosile “čarlston” ravne haljine, nosila je one koje ističu struk i bistu. Iako neobična i “u kontri”, takva kakva je mnogima se sviđala, pa je jedna tadašnja novinarka ovako opisuje: “Volela je jarke i sveže boje, dok je bila još mlada. Sećam je se u prvim redovima fotelja u pozorištu. Uvek pripijena dugačka haljina, a boje tirkizna, ružičasta, plava, violet. Lepršava i sveže oprana duga kosa, cipelice od zlatnog lamea. Bila je prava mondenka!”
(Nastviće se)