Honorar kanta masti

KRAJEM tridesetih godina prošlog veka Mir Jam je bila najčitanija i najpoznatija naša spisateljica. O literarnoj vrednosti njenih dela postoje različita mišljenja. Posle rata, za nju je postojao samo podsmeh i niko se analizom njenih romana nije bavio. Sada već ima ljudi ozbiljnih, umnih i obrazovanih koji ih ponovo čitaju, najčešće sa zadovoljstvom, otkrivajući da je, u ovom žanru, ona najbolja.
Kako je pisala Mir Jam? U feljtonu o radu i životu spisateljice Mir Jam, prvom posleratnom pominjanju njenog života i rada, koji je napisala 1972. i u listu „Bazar“ objavila tadašnja glavna urednica ovog lista gospođa Zorica Mutavdžić, sa punom odgovornošću svog postupka i očekivanjem da će biti kritikovana, što se i dogodilo, ona zanimljivo odgovara na ovo pitanje:

Niže romane

„Mir Jam raspreda ljubavnu priču bez kraja i konca, u nju upliće stare tetke sa tepelucima, mlade domaćice vešte u spravljanju turšije, raspusne dame iz visokog beogradskog društva, romantične poručnike koji sviraju na violini, nestašne studente, komšinice koje ogovaraju, zaljubljene gimnazistkinje, ucveljene činovnice... Taj čuveni kaleidoskop uvek je isti i uvek drukčiji. Među ogledalca svoje mašte Mir Jam stavlja komadiće šarenih spisateljskih staklića, ali od njih pravi čudesne cvetove. Pokrenete li, makar malo, taj njen kaleidoskop, stvara se nova slika i tako u nedogled...“
U vreme kad je pisala i objavljivala romane, bez obzira na kritičare i kritizere, mnoge njene čitateljke su želele da postanu spisateljice, pisale su joj, tražile savete, a ona im je ozbiljno odgovarala, savetovala im da čitaju, da beleže ono što vide, da zapisuju... Na pitanje jedne čitateljke ona odgovara, piše o sebi i svojoj želji da piše:
„Pitali ste me da li ću uvek pisati. Mislim da hoću!“
U jednom drugom odgovoru je opširnija i piše o sebi, što retko čini. Gimnazistkinja joj je pisala, hvalila se da na pismenim zadacima iz srpskog jezika uvek dobija petice, a profesorka joj je rekla: „Bićeš i ti jednog dana Mir Jam“. Gimnazistkinja zaista želi da jednog dana bude Mir Jam, a spisateljica je u tome ohrabruje:
„Ja se radujem da me nasledite, a imate uslove kao i ja. Odličan ste đak, znači bistra i vredna. I ja sam uvek bila odličan đak. Volite strane jezike, a to je vrlo dobro i korisno, jer sam zahvaljujući znanju francuskog prvi put stupila u redakciju kao prevodilac. Ne zanima vas dancing, već se koncentrišete na umni rad. Devojka i žena koja želi da se posveti umnom radu mora da se odrekne provoda i avantura. Uz to, volite i muziku. Vidite koliko smo slične!“
Najzad, u jednom od odgovora čitateljkama pominje detalj nepoznat javnosti, koji je vrlo značajan, a u ratu će morati da promeni svoju odluku:
„Slatka moja Crnka, kako bih i ja želela da mi je već štampan ’Samac u braku’ i ’Greh njene mame’. Ja mogu da štampam knjige samo u štampariji ’Nedeljnih ilustracija’, jer su druge mnogo skupe, a moj vlasnik je vrlo dobar, on meni čini a šteti na mojoj knjizi. Ako ja slučajno umrem - ne brinite ništa!Ostavila sam amanet mome bratu da sve moje knjige odštampa. Vi ćete mene nadživeti, draga moja Crnka i imaćete sve moje knjige.“
Mir Jam koketira, godina je 1939, u svakom broju „Ilustracija“ izlaze nastavci dva romana, a kad se roman u nastavcima završi, štampa se kao knjiga. Malo se i dodvorava vlasniku lista, njeni romani su štampani u visokim tiražima i dobro su se prodavali, vlasnik nije gubio nego dobijao, ali nije važno, važnije je ono što će se kasnije dogoditi.

Vreme rata

RATNE godine provela je u siromaštvu, a kad se približila bedi, kad je prodala sve što je moglo da se proda ili što je neko hteo da kupi, pred kraj rata morala je da proda ono što joj je najdragocenije i najdraže, a to su autorska prava za štampanje romana. Ostavila je bratu amanet, ali brat je bio daleko, u zarobljeništvu, a glad i beda su bili blizu, preterano blizu. Autorska prava za štampanje romana koje je napisala i objavila Mir Jam kupio je neki advokat, pričalo se da mu ih je prodala za kantu masti.
Verovatno nije bila samo kanta masti i to nije važno. Važno je da mu je prodala autorska prava samo na do tada objavljene i štampane romane, ali ne i na one koje će napisati i objaviti, bila je sigurna da će biti tako i da će pisati uvek, do kraja života.
Međutim, njena sudbina je imala druge namere.
Našoj književnosti, filmu i pozorištu nije bio zanimljiv period prvih posleratnih godina u kojem je do uništavanja stradala srpska građanska klasa. Tri ili četiri godine kasnije počeo je progon informbirovaca i teška robijanja na Golom otoku o čemu svedoče mnogi romani, priče, drame, feljtoni, filmovi,televizijske i radio-emisije, o svemu što se tamo događalo dobro smo obavešteni, sve što se događalo bilo je strašno. O prethodnom, takođe strašnom periodu, ima malo tragova u umetničkim delima, svedoka više nema među živima, prašina zaborava sve polako pokriva. Ostalo je dramsko delo „Mrešćenje šarana“ i romani Slobodana Selenića i Svete Lukića. Da, ostao je i zvanični podatak tadašnje Ozne da su u Srbiji u tom periodu, posle oslobođenja, partizani streljali oko 30.000 osoba, optuženih da su bili saradnici okupatora ili ratni dobitnici, najčešće i jedno i drugo.
Nismo bili jedini, u celoj Evropi zasluženo su hapšeni i osuđivani kvislinzi. Reč je bila nova, a ostaće pojam za izdajnika, sramotno vezan za Vidkuna Kvislinga, norveškog političara koji je za vreme nemačke okupacije bio predsednik norveške „kvislinške“ vlade. U svim evropskim zemljama koje su bile pod nemačkom okupacijom, a bile su takoreći sve, postojali su takvi izdajnici, Peten u Francuskoj, Degrel u Belgiji, Nedić u Srbiji... Njihovi saradnici su osuđivani prema stepenu krivice, neki i streljani, zasluženo su kažnjeni svi kojima je „rat bio brat“.
(Nastaviće se)