Gresi nove vlasti

U SRBIJI je bilo malo više, mnogo više kažnjavanja. Još dok je trajalo narodno veselje i igralo se po ulicama i trgovima, u srbijanskim gradovima su počela hapšenja, a posebno surova bila su u Beogradu. Za “saradnike okupatora i njegovih slugu” postojao je neobičan kriterijum, hapšeni su svi koji su imali bilo kakve veze sa policijom ili Nedićevom vladom, pa čak i vratari, ložači, čistačice. Pohapšeni su i stari predratni ministri, davno penzionisani, čak i oni koji su prerano penzionisani zbog neslaganja sa tekućom kraljevskom politikom.
U zatvorima se našao ceo srpski diplomatski kor, koji je rat proveo u Beogradu, najveći broj ovih časnih ljudi nije se mešao u delovanje okupatora i rad srpske okupatorske vlasti. U novembru 1944, u listu “Politika” koji je ponovo počeo da izlazi, objavljeni su spiskovi streljanih izdajnika, a broj je bio mnogo veći, za mnoge porodica nije nikada saznala šta im se dogodilo, ni gde su sahranjeni i da li su sahranjeni. Najsurovije je bilo što nisu bili izdajnici, nikakve veze nisu imali sa okupatorskim vlastima, objašnjenje o njihovom nestanku nikada nije objavljeno, rečeno, napisano. “Pojeo ih je mrak”, kako narod kaže. Kao u vreme inkvizicije bilo je dovoljno u nekoga uperiti prst, izmisliti krivicu, da dotični potone u mrak.
Razračunavanje sa ratnim dobitnicima trajalo je duže. Oni koji su okrivljeni i za saradnju sa okupatorom i njegovim slugama i za ratne dobitnike, likvidirani su odmah. Ali, velikom broju navodnih ratnih dobitnika nije se moglo ništa “politički” prebaciti, a počela su i zvanična suđenja i ma kako da su bila prava farsa, ipak su bila suđenja, nije se sve završavalo u kancelariji komesara islednika, koji je posle nekoliko rečenica razmenjenih sa dovedenim, najčešće crvenom olovkom stavljao svoj paraf, koji je značio streljanje. Partizanska vlast je već planirala socijalističku nacionalizaciju privatne imovine, ali je pre toga mnogima imovina konfiskovana, sa optužbom da su ratni dobitnici - danas se to zove ratni profiteri i nema kažnjenih zbog ovakvih nedela.
Postojala je velika razlika između nacionalizovane i konfiskovane imovine. Vlasniku neke višespratnice, recimo, ostavljan je u vlasništvu stan u kome je stanovao sa porodicom, ako nije stanovao u svojoj zgradi, imao je pravo da odabere jedan stan u njoj, koji će mu ostati kao vlasništvo. Ako je bio veliki gazda i imao više kuća, opet mu je kao vlasništvo ostajao samo jedan stan. Male porodične kuće u kojima je stanovala jedna porodica nisu nacionalizovane, ostajale su kao vlasništvo porodice. Zvuči dobro, ali nije bilo dobro, jer su se u ove stanove silom useljavali i Kurta i Murta, stigli su iz svih krajeva zemlje, lažni partizani i komesari, pretili su buržujima, a buržuji su ćutali i strepeli. Tako je nastao pakao zvani zajednički stan, koji je dugo trajao.

Pakao u stanu

Vlast se ozbiljno trudila da bude što više konfiskovane imovine, to je bila imovina onih koji su proglašeni za izdajnike, ili bar ratne dobitnike. U takvim slučajevima vlasnici sa porodicama su izbacivani iz kuća i stanova, vlasnik je obično već bio u zatvoru, pa se gnev oslobodilaca obrušavao na ženu i decu kojima je dozvoljeno da ponesu samo najneophodnije stvari i presele su u neki podrum ili šta slično što im je nova vlast “dodelila”. U njihov stan, najčešće vilu, useljavali su se Drugovi, prisvajali njihov nameštaj, skupe servise, često čak i odeću. Ratnim dobitnicima je konfiskovana i sva druga, najčešće krupna imovina kao fabrike, rudnici. Vlasnici su osuđeni na neke godine robije, srećni što su izvukli živu glavu čamili su po zatvorima i kad odrobijaju, ili budu amnestirani, da bi ustupili mesto drugima u zatvorskim sobama, vraćali su se porodicama i počinjali novi život u bedi i neprekidnom strahu.
Veoma često optužbe su bile čudne, nelogične i besmislene, a prihvatane su i optuženi je prema njima osuđivan. Jedan prijatelj mojih roditelja pre rata je podigao modernu fabriku jestivog ulja u Slavoniji, okruženu nepreglednim poljima suncokreta. Ova fabrika, mnogo puta modernizovana, i danas je jedna od najpoznatijih uljara na Balkanu.
Kad je počeo rat jedan od nadzornika fabrike, već u ustaškoj uniformi, prijateljski je rekao vlasniku da što pre napusti Hrvatsku i vlasnik ga je poslušao, rat je proveo u Beogradu, nije imao nikakve veze sa fabrikom, ne bi smeo ni u Zemun da ode, gde je bila ustaška vlast, a ne u Slavoniju. Njegova poseta fabrici završila bi se u logoru Jasenovac. Posle rata osuđen je kao ratni dobitnik. Zbog toga što je njegova fabrika radila za vreme rata, bez njega, konfiskovana mu je kuća na Dedinju, kuća u centru, a porodica smeštena u podrum porodične kuće koja nije mogla da bude konfiskovana, jer je bila miraz, njegove supruge. Ali, kuća je već bila naseljena likovima iz Ćopićeve “Osme ofanzive”, za vlasničku porodicu ostao je samo podrum.
Ovo tužno sećanje na zlo i tužno posleratno vreme neophodno je pomenuti da bi se objasnili, možda i opravdali postupci onih koji su se nekad ponosili što poznaju Mir Jam, a u zlom vremenu su bežali od nje. Plašili su se svega, a naročito najstrašnijeg, da mogu biti “obeleženi kao politički”, što bi moglo da im se dogodi ako ostanu u prijateljstvu sa prokaženima, a Mir Jam je bila jedna od prokaženih.
Jedno od usputnih optuživanja bilo je obrušavanje i na pisce, slikare i sve umetničke stvaraoce koji nisu otišli u partizane. Drugovi, partizanski umetnici, u uniformama, sa pištoljima za pojasom, radili su šta su hteli, bili su strah i trepet. Poznati partizanski crtač optužio je svog kuma za saradnju sa okupatorom, kum je uhapšen i streljan a slavni partizan se uselio u njegov stan, nameštaj i atelje koji mu se još pre rata mnogo dopadao. Drugi partizanski slikar bio je u poseti generalu i saborcu koji se uselio u konfiskovanu vilu na Dedinju, slikaru se mnogo svidela dedinjska tišina i jedna vila u generalovom susedstvu, sve je brzo rešeno, vlasnici su iseljeni. U vili i sad stanuju slikarevi potomci, vrlo cenjeni u današnjim umetničkim krugovima.

Strašni sud

Nisu izmišljotine, ovo je tužna i ružna istina, zaboravljena, pa je mnogo šta danas nejasno. Recimo, “Slučaj Mir Jam”. Nije bila jedina koja je bačena na gomilu “buržujskog đubreta”, ali je jedna od retkih koja je u toj gomili ostala. Anatemisani su svi koji su rat proveli “pod jorgan planinom”, a ne u brigadama, ratujući. Oni koji su došli iz šume doneli su svoje ratne dnevnike, proleterske pesme od kojih su neke bile vrlo dobre, sa snažnim pesničkim nadahnućem, partizanski prozaisti počeli su da pišu pripovetke sa partizanskim temama, mnogi od njih su kasnije postali pravi, cenjeni i mnogo puta nagrađivani pisci, do kraja života pisali su o ratu kroz koji su prošli, mnoge knjige su zaista dobre.
(Nastaviće se)