Devojke u šinjelu

U OPASNOM vremenu anatemisani su igrali veliku igru koja se zove “na mene se to ne odnosi”, koja je često uspešna. Prvi su se snašli pisci, njima je bilo najlakše da napišu borbenu pesmu o partizanskoj slavi i pobedi, a zna se, što je bolji pisac pesma je bila bolja. Pojavili su se novi listovi sa revolucionarnim imenima “Mladi borac”, “Napred” i sličnim i u njima su štampane pesme novo - starih pesnika koji su brzo “uhvatili” pesnički stih Majakovskog i dobro se u njemu snašli. Sve je postalo novo, poletno, puno radosti, elana.
Prošla je jedna godina. Veoma brzo su u izloge knjižara stigli prevedeni sovjetski romani “Mlada garda”, “Pedagoška poema”, “Kako se kalio čelik” i drugi, slični. Oni su postali uzor ne samo u pisanju, nego i u životu. Bilo je potrebno uticati na mlade, dati im novu literaturu i novi životni pravac. Nije bila retkost da sinove i ćerke streljanih četnika komitet prima u SKOJ, Savez komunističke omladine Jugoslavije, postajali su dobri omladinci i savršeno prevaspitani komunisti. Život je tekao na dva koloseka, na jednom su bili politički ispravni, u zatvorima oni drugi. Gde je u tome bila Mir Jam?

”Čelik” u izlogu

ZA razliku od nekih pisaca koji su bili i javno anatemisani, neki i hapšeni, pa uz dobre intervencije starih kolega iz književnih krugova oslobođeni, nju niko nije hapsio, nije postojao ni jedan razuman, čak ni nerazuman razlog da se to učini. Nosila je ružnu “etiketu” koju su drugi sa sebe krišom skinuli, ili javno pocepali, ili im je zvanično i usrdno skinuta. Mogla je da se potrudi, da napiše pričicu o surovom predratnom gazdi koji je mučio slabo plaćene radnike, pa su oni gladovali i umirali od boleština, jer nisu imali novaca za lečenje. Bila je to njena tema, u svojim romanima podelila je društvo na surove i pokvarene bogataše sa blaziranim i nepoštenim sinovima i ćerkama i na poštenu sirotinju, u kojoj blistaju dobre devojke, prave lepotice i pošteni momci, lepi kao antički bogovi. To su bili njeni junaci.
Mogla je da uradi i nešto jednostavnije, a efektnije, da prepiše pasuse o bogataškoj surovosti iz nekog od svojih romana,u svakom je bilo mnogo kritike na račun bogataša i dopiše na kraju, kao post skriptum, da je ova njena priča objavljena tada i tada, u vreme kad takvim pričama nije bilo vreme, a ona je rizikovala i imala neke neprilike (lako su se izmišljale, nova vlast je volela takve priče i neprilike!) i još tada čvrsto i nepokolebljivo pokazivala i dokazivala na čijoj je strani. Pun pogodak za skidanje anateme. Mogla je lokne da uplete u pletenice, kao kad je bila seoska učiteljica, da obuče ravnu i ružnu suknju, sakrije pelerinu i pojavi se kao leptir, malo postariji zbog toga što je dugo čekao da izađe iz larve. Nije to uradila, nije mogla ili nije htela, ili oboje, jer nije ni mogla ni htela da prihvati njihovu igru.
Tajno, u Beogradu, su se mnogo čemu i mnogo kome smejali. Junak dana bio je poslovođa, verovatno predratni vlasnik knjižare na Terazijama koja je bila neka vrsta ministarstva kulture, ono što se pojavi u njenim izlozima postajalo je obavezna politička lektira. Dotični poslovođa je sovjetsku “svetu” knjigu, “Kako se kalio čelik”, stavio u deo izloga gde su bile stručne knjige iz metalurgije i rudarstva, a ne u deo sa značajnim literarnim dostignućima novog vremena. Uhapšen je i pravdao se da nije znao, nije čitao. Ostao je u zatvoru da čita i obrazuje se, pa je pušten.

Crvena moda

U Siminoj 9, u mnogim knjigama mnogo puta opisanoj sobi gde su se u posleratnim godinama okupljali mladi intelektualci, marksisti i komunisti, ali i oni drugi i vodili beskonačne literarne diskusije, bilo je i mnogo smeha na račun svega i svačega i svakoga, pa i staro - novih pesnika. Ostao je jedan aforizam, pesmica, pošalica koju Mihiz često pominje, toliko često da je verovatno bila njegova: “Krklec Gustav uči ustav, a Desanka Radovanka piše pesme bez prestanka”, aludirajući na lako preletanje Krkleca, od beogradskog pesnika u ustaštvo, pa nazad u beogradsko “napredno pesništvo”, bez većih posledica i na “komesara za kulturu” Radovana Zogovića, koji je zavodio red i nered među srpskim piscima.
A Mir Jam? Nigde ne postoji dokument, ni zapis o tome da je salušavana, čak ni “drugarski” opomenuta da bi trebalo da, ovaj, onaj, razumela bi, svi su razumevali šta drug hoće da kaže. Njoj ništa nije zabranjeno, sve zabranjeno sama sebi je zabranila. Vitlala je ulicama u svojoj pelerini, loknama, ponekad sa šeširom na glavi koje više ni jedna žena u ovom gradu nije nosila, a nekad sa velikom, francuskom beretkom, kakve su voleli slikari boemi. Bila je smešna, bila je drukčija. Onaj pravi, ponižavajući, teški podsmeh stigao je kasnije.
Iz obožavanog Sovjetskog Saveza stigla je nova etika i estetika, etika bez etike, lažna i podla i estetika po kojoj je sve što je lepo proglašeno za “buržuijsku negativnost”, od udobne fotelje, ugodne haljine, do lepote i urednosti lica i tela. Partizanke sa mitraljezom na ramenu, znojave i zapuštene traktoristkinje, muškobanjaste radnice snažnije od muškaraca postale su uzori “svesnih” žena koje su se trudile da podražavaju takav izgled, da bi bile “na liniji”.
U ovim pominjanjima ne treba vređati časne seoske devojke, Marije sa Prkosa, koje su ostavljale preslice i ovce i polazile, sa bombama u rukama i mitraljezima na ramenu, da osvete izginulu braću, streljane roditelje, silovane i ubijene sestre, spaljene domove. Jurišale su na tenkove i bunkere i ginule su, sve su poginule, njihovi grobovi ostali su u žitu, na livadama, u kamenjarima, u pesmama i legendama. Na našim ulicama pojavile su se čudne heroine, imitatorke partizanki, predstavljale su se kao ratne junakinje, u tome im je pomagala dobro smišljena kostimografija sastavljena od obavezno prašnjavih čizama, musave suknje ili izgužvanih pantalona, sa masnom i retko opranom kosom i grubim glasom kojim su često ponavljale partizansku poštapalicu: “Razumiješ li, drug...!”
(Nastaviće se)