Osam godina samoće

Ove „drugarice“ najčešće su bile supruge uticajnih drugova,uglavnom nove supruge kojima su se ženili kad ostave svoje seljačke žene. Nove drugarice, tako obučene, često su stanovale u vilama oduzetim bogatašima, a kako su tamo izgledale i ponašale se, nije poznato, odnosno bilo je poznato samo u užim krugovima. Nisu želele da zaostanu u političkim aktivnostima, bile su aktivistkinje Afežea, govorile na lokalnim mitinzima, bile veliki agitatori, delovale umorno od silnog angažovanja a niko nije znao njihovu zvaničnu funkciju. Znalo se da su neke važne drugarice i to je bilo dovoljno.
Umor, na koji se ne obraća pažnja, bio je značajan politički imidž, sagorevanje na radu na obnovi zemlje podrazumevalo je umor i nehajan odnos ne samo prema izgledu nego i prema svom zdravlju. Junaci sovjetskih, a ubrzo i naših romana bili su takvi, možda su i bili takvi, ljudi su ih tako videli, divili im se i podražavali ih.

Strah od senke

Novu Jugoslaviju počele su zvanično da priznaju mnoge zemlje, pa su usledile svečane predaje akreditiva stranih ambasadora, a posle toga prijemi. Za ovu priliku drugarice nisu mogle da dođu u uobičajenoj dronjavosti i zapuštenosti, imale su svečaniju varijantu: crni kostim, uvek nekako malo tesan, kao da je broj manji, belu bluzu sa neutralnom kragnicom, ravne cipele. Ako bi se neka malo doterala, kikotale su se i iza njenih leđa komentarisale da „izgleda kao Mir Jam!“ Mir Jam je već služila za podsmeh, bila je izvan svega što se događalo i morala je da bude odbačena.
Prvo i poslednje, jedino javno pominjanje Mir Jam, u ironičnom smislu, prema nekim sećanjima, dogodilo se na prvoj sednici tek osnovanog Saveza književnika Jugoslavije. Nekoliko pisaca je podnelo referate, kako se tada govorilo, jedan od njih bio je Oskar Davičo. Jetki Davičo nije mogao da se uzdrži od kritizerstva i rekao je, parafrazirano, nešto ovako:
„Neki drugovi pisci ne pišu borbeno, onako kako naša stvarnost zahteva. Oni ne pišu komunistički, pišu buržujski sentimentalno i sladunjavo, pišu kao Mir Jam!“
Posle ove Davičove opaske, usledio je gromoglasan smeh, po pravilu, da što se jače smeješ, smeješ se nekome drugom. Ali, štampa nije prenela Davičovu duhovitost, nije štitila Mir Jam nego naše pisce, koji ne smeju da imaju buržujske mrlje u svom delu. Po drugoj verziji, ovo je rekao Đilas, na nekoj zvaničnoj večeri, na trećoj neko treći... Nije važno ko je rekao i da li je rekao, bilo ko da je rekao mislio je na komunističku književnost u kojoj treba odbaciti buržoaske načine pisanja, nije se mešao u kvalitet, stil ili bilo šta dotične spisateljice. Ali, „etiketa“ je zalepljena i traje do sada, za sve što je literarno ništavno, ili neko smatra da je ništavno, kaže se da pisac „piše kao Mir Jam“. Ovo govore i oni koji nisu pročitali ni jedan red od onoga što je ona napisala, a neće ni da čitaju kojekakve baljezgarije, reći će.
Neverovatno je da neko svojevoljno pristane na poniženost i patnju. Kako je živela Mir Jam, ponižena i odbačena, naterana na poniženost i odbačenost? Osim najvernijih, odnosno najhrabrijih, a takvih je bilo malo, prijatelji su se rasuli.Postala je nepoželjno društvo, njeni prijatelji su bili iz građanskih ili umetničkih krugova, plašili su se i svoje senke, kako da se ne plaše druženja sa njom koja... Šta koja? Nisu znali tačan odgovor, nisu znali tačno šta, znali su samo da je treba izbegavati. Nije bilo više poseta kao za vreme rata, kad su gošće neopaženo ostavljale koverte ispod vaza, a nije više bilo ni bogataša, i oni su tavorili svoje živote.

Mala čitulja

Da li joj je pomagao brat Stevan? Po povratku iz zarobljeništva objavio je svoj zarobljenički dnevnik i imao lep uspeh kod čitalaca, a i šire. Postao je značajno ime naše nauke, kasnije je dobio Avnojevu nagradu za naučna dostignuća, ali je ova nagrada bila i veliko političko priznanje.
Mir Jam je živela više nego povučeno. Osam godina je dugačak period, mogla je da pokuša da se rehabilituje, bar kao novinar, nešto je mogla da uradi, nije uradila ništa, posle rata nije napisala ništa. Umrla je 1952. godine, osam godina posle oslobođenja svog dragog Beograda. Bolovala je kratko, dobila je grip, koji je prešao u zapaljenje pluća, možda nije bilo lekova, možda nije htela da ih uzima! Osim skromne porodične čitulje da je „naša draga sestra Milica Jakovljević preminula 22. decembra“, nijedne novine nisu ništa objavile.
Ko je bio na njenoj sahrani? Da li je Boža Nikolić došao da se oprosti od svoje velike ljubavi? Da li su se setile obožavane Mir Jam čitateljke koje su joj pisale pisma, u redakciju „Nedeljnih ilustracija“ stizala su u džakovima? Prošloje mnogo godina, više nema nikoga od onih koji su bili na toj sahrani, a ni onih koji nisu bili, a trebalo bi da budu.
Nekoliko meseci posle njene smrti, našem narodu i svetskoj javnosti predstavljena je mlada lepotica Jovanka Budisavljević,udata Broz. Odevena u glamurozne haljine modnih kuća „Dior“ i „Balmen“, raskošnim osmehom smešila se gostima na prijemima, filmskim kamerama, fotografima, narodu.
Otmeno se kretala okružena dvorskim nameštajem, po španskom protokolu, jer je njen Veliki Drug u svoje komunističko carsko „domaćinstvo“ uveo ponašanje po španskom protokolu, kakvo je na mnogim evropskim dvorovima. Preskočeno je buržoasko i prihvaćeno aristokratsko, najviši stepen otmenosti. A Drugarica Jovanka je u najpovlašćenije komunističke krugove donela svoju lepotu i glamuroznu eleganciju.
Nastaviće se