Šamari zbog “orla“

U REDAKCIJU „Praktične žene“, jednog od davnih dana, 1971. godine, došao je sredovečan muškarac sa koferčetom u ruci.Otvorio je koferče, u njemu su bili uredno naslagani brojevi „Nedeljnih ilustracija“ i ponudio da ih proda. Pa, nije da novinarke nisu znale, nikad čule za ovaj list, ali znale su da je bilo nešto, nešto... nisu znale šta, ali radoznalost je pobedila. Naravno, znale su i za krilaticu „piše kao Mir Jam“, a nisu znale kako ona piše, jer ništa što je napisala nisu pročitale. Za svaki slučaj, da ne bude nekakvih nesporazuma, kojih je moglo da ih bude, svojim novcem su kupile ove komplete, a zadovoljni prodavac je otišao sa praznim koferčetom i nikad se nije saznalo ko je on.
Slučajno, ali kažu da se ništa ne događa slučajno, tog dana nije bilo mnogo posla, u nedeljnim listovima postoji dan kad se broj „preda“ štampariji, dolazi do malog predaha i početka dogovaranja o temama za sledeći broj. Novinarke su počele da prelistavaju kupljenu „robu“, prostorija je zamirisala na sladanjavi miris stare hartije, a onda su se udubile u čitanje tekstova, sa predrasudom da će i oni biti „sladunjavi“. Svaka je ponela nekoliko brojeva da nastavi čitanje kod kuće.
Sutradan je bilo mnogo smeha, a i čuđenja. Mame, tetke,komšinice su im razgrabile ove listove da se sete popularne literature svoje mladosti, bio je to znak da „ima nečega u tome“, u evropskim ženskim listovima redovno su objavljivani slični romani, ovi iz „Ilustracija“ bili su naši, junaci su imali naša imena, a mogla je da se prepozna i atmosfera o kojoj su rado pričale i rado je se sećale mame i tetke. U bibliotekama nije bilo knjiga ove spisateljice, ali nečija tetka ih je imala, pa je odlučeno da list objavi, u nekoliko nastavaka, roman „Ranjeni orao“. Da, bilo je nečega „političkog“ u vezi sa spisateljicom, listom i njenim romanima, ali niko se nije sećao šta se tačno desilo, a bilo je davno, mnogo šta se promenilo.

Budni komiteti

PROMENILO se, a i nije. Posle objavljenog drugog nastavka stigla je oštra kritika koju je uputila politička organizacija „Konferencija žena“, naslednica nekadašnjeg AFŽ (Antifašistički front žena), napadajući redakciju da „podilazi lošem ukusu čitalaca“. „Lov na veštic“ nastavljen je pozivanjem na razgovore u neke komitete, ali ni komiteti nisu više bili ono što su nekad bili, i mada optužbe nisu smatrali besmislenim bilo je kasno, pobedile su čitateljke i njihova oduševljena pisma redakciji. Dvadesetak godina posle smrti Mir Jam bio je smeo potez objaviti njen roman, a niko nije umeo da objasni zašto je to smeo potez.
Istovremeno, u „Bazaru“ je počeo da izlazi feljton o Mir Jam pisan veštom novinarskom rukom gospođe Zorice Mutavdžić, tadašnje glavne urednice ovog lista, i zajedničkim snagama obe „ženske“ redakcije vratile su Mir Jam iz nepravednog zaborava.
Nedugo potom, na sceni Ateljea 212 počelo je prikazivanje drame ili komedije, teško je odrediti žanr, „Ranjeni orao“,dramaturg je bio Mihiz. Mihiz kao Mihiz, cinik i ironik, koji je od svega voleo da napravi farsu, to je uradio i sa ovom predstavom. U svoj dramaturški poduhvat doveo je na scenu i spisateljicu Mir Jam, u sjajnoj interpretaciji Ružice Sokić. Ulogu ranjenog pilota tumačio je tada vrlo popularni glumac Čedomir Petrović, Čkaljin sin, a glavnu junakinju Anđelku dočarala je Jelisaveta Sablić. U jednom nedavnom razgovoru sa gospođom Sokić ona mi je rekla da je bila zbunjena, nije znala kako da odigra ovu ulogu. Saznala je da je glumica Nevenka Urbanova bila bliska prijateljica poznate spisateljice i zamolila je da o njoj porazgovaraju. Urbanova joj je dala dragocene savete.
Scena je bila sva u ružičastom, haljine Ružice Sokić takođe „šoking roze“, da bi se i vizuelno odmah dočarala „ružičastost“ priče. Mihiz je akcentirao rečenice koje su bile smešne i nesavremene, pripadale su drugom vremenu i drugom rečniku,režiserka Soja Jovanović je pratila Mihizovu ideju, ali malo ublaženo, publika se smejala, zamišljeno je da se publika mnogo smeje smešnoj Mir Jam, njenoj priči, njenim junacima, njenom vremenu, ali nije bilo toliko smešno i karikaturalno kao što je Mihiz, verovatno, zamislio.
Glumci su verno preneli tekst, pažljivo pratili režiju,odlični glumci. Čedomir Petrović, rano i nepravedno zaboravljen,nije nastavio tragom svog oca i nije bio komičar nego dramski glumac i u ulozi pilota Nenada bio je umeren, lep, smiren, više ličnost kakvu je zamislila Mir Jam, a manje Mihizov junak.Glumice su, takođe, imale svoje osećanje za likove koje tumače, a u jednom tadašnjem intervjuu Ružica Sokić je o svojoj ulozi rekla:

Savršeno iskrena

Mislim da je Mir Jam bila savršeno iskrena u svemu što je pisala i radila, mislim da je bila humana i simpatična, zanesena i sa izuzetnim osećanjem za pravednost. Ona ništa nije činila sračunato. Danas se ispita tržište, zaključi se šta publika želi da vidi ili pročita, i onda se to pravi. Mir Jam je bila iskrena i zato ne mogu da se smejem njenim replikama, a opet, njihovu naivnost ne mogu da „kažem“ drugačije. Ta potreba da ostvarim njen lik i distanca koja proizilazi iz moje ličnosti, iz načina mog života i moga mišljenja predstavlja problem u ovom glumačkom zadatku.
Ovako je govorila Ružica Sokić 1972, dvadeset godina posle smrti Milice Jakovljević Mir Jam i tumačeći ovu ulogu ona je i branila nesrećnu spisateljicu, njenu ličnost i njen rad. Očigledno,bila su stigla nova vremena i novi kriterijumi. Jelisaveta Sablić je o svojoj ulozi Anđelke rekla:
- Vreme Mir Jam je na prvi pogled užasno smešno. Ali, kad se malo udubite, vidite da mi nismo toliko daleko od njega.Razlika je u načinu izražavanja, u rečima koje se upotrebljavaju.Kod Mir Jam su one naivne i tanke. Međutim, stanja i raspoloženja mogu biti i naša, današnja. Eto, dobila sam pismo od jedne devojke koja kaže da bi i ona volela da svira mandolinu i ide na časove plesa kao Anđelka. Što se mene tiče, još nikad nisam igrala tako čisto žensku ulogu. Prvi put igram ženu koja se bavi isključivo ljubavlju i kojoj su sve preokupacije vezane za sopstvenu žensku prirodu. Nije mi lako da na sceni budem Anđelka.

FENOMEN “ILUSTRACIJA“
„NEDELjNE ilustracije“ su bile fenomen svog vremena, čitale su se u celoj Kraljevini Jugoslaviji, tiraž im je rastao bukvalno iz broja u broj. Događalo se da u neki grad ne stigne dovoljno primeraka koliko je bilo čitateljki, pa su žene na stanici čekale voz kojim će stići i kupovale ih odmah, pre nego što se rasprodaju na kiosku, ako do njega uopšte stignu.
Nije poznato da se bilo kom našem listu, u bilo koje vreme, nešto slično dogodilo.
Nastaviće se