Mališa tuzlanske mahale

JUNAK ove priče rodio se jednog tmurnog dana u poslednjoj nedelji aprila 1910. godine. Padala je dosadna proletnja kiša, a potoci sa padina ovog rudarskog naselja nosili su prljavštinu i uginulu živinu.
Paši i Aliji Selimović, upravo tada, 26. aprila, rodio se sin Mehmed, potonje Meša, pisac koji će tek u poznim godinama doživeti počasti i slavu. Bio je viši od ostale dece - za glavu.
Odrašće u tuzlanskoj mahali, i tu će čuti i prve priče o svome poreklu i one će se duboko urezati u njegovo pamćenje. Sam će tu svoju muku o poreklu zapisati i javno saopštiti:
„Moji su svi iz Bileće i sada ima tamo Selimovića, u gradu Bileći. Bili su bogataši. Djed mi je bio, i preci uopšte bili su zlatari... Otac je bio posjednik... Živio je lako, lagodno, dosta neodgovorno. On je prototip za Hasana u „Dervišu“, to je moj otac... On nije čovjek knjige uopšte. On je čovjek od akcije, dosta avanturista, jedan vedar čovjek, sposoban, ali izdržljiv... Živio je uglavnom od prodavanja imanja... Volio je konje, automobile, volio je žene, volio lov, piće, društvo. Veliki veseljak... On je bio apsolutni gospodar. Mi smo smjeli ući u sobu njegovu samo dvaput godišnje, na dva praznika. I to se uđe, pokloni se...“

Alija - Gligor

I dok je oca obožavao (sam je na njega i fizički i psihički ličio), Meša je sa puno nostalgije govorio o majci, koja je imala vidnog uticaja na njegovo duhovno formiranje, pre svega u tradiciji dobre muslimanske kuće.
„Majka je živjela za oca... ona je obožavala tog čovjeka... Bila je jedno petnaestak-dvadeset godina mlađa od njega, ali ona je znala za život samo preko njega... A kad je otac umro, ona je jednostavno prestala da živi... Ona je bila dosta tiha, povučena. Ona je vjerovala, klanjala je stalno...“
Gligor, kako su Aliju sugrađani zvali, bio je izuzetno snažna ličnost - ulivao je strahopoštovanje bilo gde da se pojavio. Osnovao je prvu špediciju u Tuzli - imao je štajerske konje i bavio se prevozom majevičkog uglja.
Njihove kćeri Mulija (1908), Safija (1916) i Fadila (1922) među prvima su se u Tuzli evropski oblačile.
Aliju su Tuzlaci smatrali odvajkada dođošem. Zvali su ga - seljakom. On za to nije mario.
Deca su rasla okružena ljubavlju majke Paše. Bila su vezana za majku, a i međusobno su se pazila. Meša se ponosio sestrama, njihovom lepotom i razboritošću, pa je voleo da i svoje prijatelje dovede u kuću. Njegovi drugovi iz mladih dana bili su, pre svih, Dejan Vujasinović (kasnije sveštenik) i Rade Popović... Bila je to, uglavnom tuzlanska sirotinja.
Mešini savremenici se sećaju: čitao je mnogo, oduvek. Naravno, najpre Andersenove bajke, potom Zmaj-Jovine pesme, romane Karla Maja, Dikensa, a onda Dostojevskog, koji ga je opčinio i kojem će se vraćati i u poznim godinama.
Piše prvu pripovetku poput „Prvi put s ocem na jutrenje“ Laze Lazarevića. Sestra Safija mu je rekla da je „to slučaj s ocem“ njihovim, koji je na menicu izgubio ceo imetak i propao. Mati je založila svoje dukate, ali sve to nije pomoglo, pa ni sedamdeset duluma zemlje sa voćem u Tušnju, kod đumrukane.
U četvrtom razredu tuzlanske Gimnazije izdavao je školski list „Prvijenče“ i u njemu je objavio svoju prvu priču. Svirao je na gitari, igrao fudbal, plivao. U školi je osvajao većinu nagrada za pismene sastave. Družio se, takoreći, isključivo sa Srbima. Jednostavno, progonila ga je priča koju je u kući svojih roditelja čuo: da su njegovi prapreci prešli u islam da bi sačuvali imetak... Smatrao je da će se na taj način vratiti svojim etničkim korenima.
Veliku maturu položio je školske 1928/29. Bila je to poslednja generacija tuzlanske Gimnazije koja je na kraju školovanja dobila štitove, kao znak zrelosti. Bilo ih je svega četrnaest na maturi: srpsko-hrvatski ispitivao je Muharem Zubčević, istoriju i geografiju Radovan Jovanović, a matematiku Jovan Bijelić.
Između studija u Zagrebu i Beogradu, opredelio se, bez dvoumljenja, za Beograd.
U jesen 1929. godine upisao se na Pravni fakultet. Te školske godine položio je crkveno pravo (6), diplomatsku i političku istoriju Srba, Hrvata i Slovenaca (kod Grgura Jakšića - 5), istoriju slovenskih prava (6), rimsko privatno pravo (6), teorijsku i narodnu ekonomiju (6), enciklopediju prava (4), rimsko obligaciono pravo (3) i Istoriju prava Južnih Slovena (4).
Prava ga, očito, nisu oduševljavala. Početkom naredne školske godine, 21. novembra 1930, piše molbu rektoru Beogradskog univerziteta da mu dozvoli prelaz sa Pravnog na Filozofski fakultet i to iz ovih razloga:
„Mesto da se, prema sposobnostima i želji, upišem na Filozofski fakultet, upisao sam se na Pravni još prošle godine, samo zato što nisam mogao da se izdržavam stalno u Beogradu, i što prema tome nisam mogao redovno da posećujem predavanja na Filozofskom fakultetu.
Sad sam dobio mesto u Domu Beogr. Gajreta i imam mogućnost da se posvetim disciplini za koju osećam volju i ljubav, pa molim Gospodina Rektora da mi dozvoli prelaz...“
Rektor Vladimir Ćorović odobrio je prelaz već 25. novembra. Dekanat Filozofskog fakulteta priznao mu je deo položenih ispita - dva semestra, mada je molilac tražio „makar jedan“. U proleće 1931. godine polaže tri predmeta: latinski, istoriju i češki jezik. Ispitivali su ga Radovan Košutić, Veselin Čajkanović i Pavle Stevanović.
Naredne školske godine (1931/32) Mehmed Selimović polagaće trinaest ispita: kod Pavla Popovića istoriju jugoslovenske književnosti, srednji vek (3), istoriju jugoslovenske književnosti kod Pavla Stevanovića (2), istoriju slovenačke književnosti kod Uroša Džonića (1), istoriju srpsko-hrvatskog jezika i staroštokavski dijalekat kod Aleksandra Belića (2), morfologiju slovenskih jezika kod Stjepana Kuljbakina (2), uvod u nauku o jeziku kod Branka Miletića (2), eksperimentalnu psihologiju i pedagošku psihologiju kod Borivoja Stevanovića (1).
Otac Alija već je bio osiromašio i jedva je izdržavao sina na studijama - godišnje je plaćao 216 dinara poreza.

Dobar fudbaler

Na studijama su Mehmeda Sokolovića prijatelji iz Hercegovine prozvali Meša i to ime zadržaće sve do smrti. U fudbalskom klubu BUSK (Beogradski univerzitetski sportski klub) bio je jedan od viđenijih fudbalera - stasit momak, prefinjen tehničar, bio je omiljen među studentimaa. U Dalmatinskoj 37, gde se nalazio Dom beogradskog Gajreta „Osman Đikić“, Meša će položiti i preostale ispite, među kojima i istoriju novije filozofije kod Dragiše Đurića.
Prvi deo diplomskog ispita iz jugoslovenske književnsti polagao je 16. juna 1933. godine pred komisijom: Pavle Popović, Veselin Čajkanović i Pavle Stevanović. Tema pismenog zadatka bila je „Jovan Jovanović Zmaj i Đura Jakšić kao liričari“. Dobio je osmicu. Pavle Stevanović je na kraju zadatka zabeležio:
„Vrlo dobro napisano i vrlo dobro vođena paralela. Ima preteranosti u zaključcima, ali kandidat sam uviđa i konstatuje te preteranosti.“ Pavle Popović je bio oštriji u zapažanju: „Preteruje u ’pravljenju stila’, fraza...“
Meša u zaključnom delu svoga rada kaže:
„I kad bi hteli da rezimiramo sve što smo naveli, i da povučemo glavnu razliku između njih, mogli bi reći da je Zmaj pesnik domaće idile, jak u svojoj pripadnosti i neposrednosti izražaja, dok je Jakšić, nagonski boem, pesnik nemira i nezadovoljstva sa životom. A kad bi trebalo odlučiti se za jednog ili drugog, čovek bi se našao pred dilemom: da li da odabere prirodnost i čist osećaj, ili uznemirenu strofu jedne složene duše. I zaista, teško je reći koji je bolji: i jedan i drugi su jaki na svoj način.“
Drugi deo diplomskog ispita - iz srpskohrvatskog jezika sa staroslovenskim - polagao je 12. marta 1934. godine, od 8.30 do 12.30 kod Aleksandra Belića, Branka Miletića i Stjepana Kuljbakina. Na pismenom ispitu („Rečenica i kongregacija u njoj“) dobio je šesticu. Belić je bio kratak u svome sudu: „Uglavnom, odgovorio je na pitanje - šest.“
Mehmed Sokolović diplomirao je u martovskom roku 1934. godine srpskohrvatski jezik, jugoslovensku književnost, češki jezik, narodnu istoriju i ruski jezik.
Vraća se u Tuzlu, varoš koju je veoma voleo i u kojoj je sa radošću provodio ferije - družeći se sa prijateljima koji su studirali u Beogradu i Zagrebu, igrajući fudbal, organizujući priredbe, a posebno je aktivan u Radničkom sportskom društvu „Sloboda“, kao fudbaler.
Odlukom ministra prosvete Kraljevine Jugoslavije postavljen je 9. aprila 1935. godine za nastavnika Građanske škole trgovačkog smera u Tuzli. Predaje račun, higijenu, krasnopis i crtanje, a potom srpskohrvatski jezik.
Zbog narušenog zdravlja oslobođen je služenja vojske.
Mešino prisustvo u Tuzli je „osjetno snažno, naročito s obzirom na njegov uticaj na intelektualnu omladinu grada“, zapisao je jedan njegov savremenik.

Oslobođen vojske

U jesen 1936. godine premešten je na rad u tuzlansku Gimnaziju, gde predaje srpskohrvatski jezik i higijenu u trećem, petom i šestom razredu.
Te, 1936. godine umire Alija Selimović, „u punoj snazi od apopleksije“, u 54. godini.
I prvi incident mladog suplenta Selimovića u Državnoj realnoj gimnaziji. Evo kako ga je sam Meša opisao u predstavci direktoru:
„23. oktobra ove godine vodio sam Vb razred na ekskurziju u Doboj. Uspehom ekskurzije i vladanjem učenika zadovoljan sam, ali sam ogorčen neučtivim postupkom učenika Marković Nikole, postupkom koji ukazuje svu nevaspitanost tog dečaka i apsolutno nepoštovanje nastavnika.
Stvar je u ovome: na molbu većine đaka dopustio sam da igraju fudbal, jer sam smatrao da je to najnedužnije od zala koje bi eventualno mogli da učine. Pošto sam ručao u restoranu, otišao sam da vidim šta rade. Kad sam ušao na igralište, čuo sam da Marković Nikola psuje nešto nekim svojim drugovima. Jedan od njih (mislim Imamović Šefik) opomenuo ga je da ne psuje, jer je, Selimović na igralištu. Marković je odmahnuo rukom i bezobrazno rekao: ’Jebi ga!’ Kad sam ga zovnuo sebi, on mi je mirno rekao da mu ponovim šta je to rekao, jer se on ne seća.
Ne znam izbliže ovoga učenika, ali mi se ovim postupkom vrlo žalosno pretpostavio.
Molim Vas, gospodine direktore, da se ova stvar ispita, i da se Marković Nikola što strože kazni.“
Posle ospežne istrage, izjava učenika i saslušanja na kome se pokazalo da je učenik popio neku više - Nastavničko veće kaznilo je Markovića ukorom, većinom glasova.

DELO ZA SVA VREMENA
KADA su pre 21 godinu „Večernje novosti“ i tadašnje Udruženje izdavača i knjižara Jugoslavije pokretali nagradu za knjigu godine, kakva do tada nije postojala, sa najvećim i najautoritativnijim žirijem, dileme oko naziva ovog priznanja nije bilo. Ponelo je ime Meše Selimovića, autora blistavog romana „Derviš i smrt“, koji je na prečac osvojio ne samo naše, nego i čitaoce širom sveta, kao i drugih značajnih dela. Zahvaljujući i tom imenu nagrada je vrlo brzo stekla izuzetan ugled i uvrstila se među naša najznačajnija književna priznanja.
Deceniju kasnije „Večernje novosti“ su punih godinu dana vodile akciju „Knjiga veka“ u kojoj su najbolje knjige (i pisce) srpskog jezika 20. veka birali najveći književni znalci, njih više od 80. Rezultat te najveće akcije ikad organizovane u nas, bio je da je najveći broj glasova od proznih knjiga dobio Selimovićev roman „Derviš i smrt“. Pre i posle toga, dela ovenčana nagradom „Meša Selimović“ ne samo što su dobijala i ostala priznanja, već su imala i imaju veliki tiražni uspeh, a neka i veliki broj prevoda u svetu. Modernim jezikom rečeno, „Meša“ je književni brend i to - za sva vremena.
(Nastaviće se)