Nesuđeni terzija

NIŠ je utrošio mnogo vremena, ali i para, da trajno materijalizuje zahvalnost i poštovanje prema proslavljenom srpskom i niškom književniku Stevanu Sremcu, zato što je na maestralan način ovekovečio važan istorijski segment, život stare niške varoši. U isto doba, koje je Sremac za večita vremena otrgnuo od zaborava, stvarao je u Nišu, takođe na dobrobit i afirmaciju grada, samo sa drugog, naučnog aspekta - “prirođeni” Nišlija - dr Sava Petrović. I to tako glasovito da je njegov učinak daleko odjeknuo, i preko državnih međa. Nažalost, on je našoj, a pogotovo niškoj javnosti, ostao skoro - nepoznat! Zapravo ona ga je odgurnula u zaborav i nepravedno marginalizovala.
Naime, kada je posle viševekovne turske okupacije, na samom isteku 1877. godine, oslobođena niška varoš, u novooslobođene krajeve odmah su pohrlili najeminentniji naučnici ondašnje države.
Plejadi eminentnih domaćih istraživača, poput Pančića, Žujovića, Milićevića, Novakovića, Karića, Cvijića, Milutinovića, Valtrovića, Trajanovića, Belića i drugih, koji su pohitali u novooslobođena područja (na geografskim kartama berlinskog profesora Hajnriha Kiperta iz 1853. obeležena “belom prazninom”, znakom za nepoznatu zemlju - terra incognita) pridružio se, kako ga je 1889. opisao Živojin Jurišić, i “čovek tela slaba, naravi tihe, ponašanja gospodskog, a u poverljivom razgovoru vrlo ljubazan”.
Dr Sava Petrović je bio (i ostao) lekar, farmakognostičar, botaničar, izvanredan naučnik - dopisni član Srpske kraljevske akademije - sanitetski pukovnik, plemeniti vojni lekar, dvorski i lični lekar suverena Obrenovića, veliki rodoljub, zadužbinar koji je svoju ličnost naglašeno vezao za grad na Nišavi. On je prvi i, do dana današnjih, najveći i najtemeljniji istraživač prirode južnog Pomoravlja i Ponišavlja, ujedno prethodnik niške univerzitetske (naučne) misli.
Rođen je u Šapcu 14. januara 1839. godine po starom kalendaru. Ponegde se za godinu rođenja pominje 1840. ali je dosto verno uzeti 1839. jer je uklesana na njegovom nadgrobnom spomeniku (umro je relativno mlad 20. januara 1889). Po novom računanju vremena 14. januar je, u stvari, 27. i dan - Svetog Save. Zbog toga se čini da je mladenac dobio kršteno ime po najvećem srpskom prosvetitelju i iscelitelju. Otuda nije za čuđenje što će i sam Sava Petrović slediti stope velikog imenjaka - postaće lekar prosvetitelj.
Otac mu se bavio krojačkim zanatom, a majka mu je bila domaćica. Bez oca ostaje rano, pre polaska u školu. Pritisnuta nuždom možda ga je majka baš zbog toga dala na terzijski zanat, ali mali Sava je žarko želeo da uči i, tako, u rodnom Šapcu pohađa osnovnu školu i nižu gimnaziju. Vazda odličan đak, prelazi u Beograd i upisuje višu gimnaziju, potom završava i dve godine prirodno-matematičkog odseka Liceja - najviše obrazovne ustanove u Srbiji, koja je, upravo tih godina, preseljena iz Kragujevca u novu srpsku prestonicu.
Uočivši među pitomcima prvaka iz Šapca, profesor Josif Pančić uložio je sav svoj autoritet i pobrinuo se da Sava Petrović dobije “državno blagodejanije” - stipendiju za studije medicine i hirurgije u Francuskoj. Nije bilo lako živeti u dalekoj tuđini. Istina, mladalački san Save se ostvario, vrata nauke su pred njim bila širom otvorena... Ali, sudbina se surovo poigrala s mladim studentom. Kao posledica siromaštva, dugogodišnjeg trpljenja, u Parizu Savu je ophrvala podmukla bolest - jektika (tuberkoloza) i prinudila da se iscrpljen, na ivici snage, vrati u rodni Šabac i Beograd.
“Kada se malo popridigao”, veli njegov biograf Živojin Jurišić, “htede opet produžiti nauke u Parizu, ali mu država ne dade putnog troška, stoga morade sam zaraditi toliko koliko mu je za povratak potrebno. Radio je u kancelariji advokata Radovanovića i kad je zaslužio 30 talira onda otide, vrati se u Pariz”.
(Nastaviće se)