Na zdravlje knezu

KAD se vratio u glavni grad Francuske, Sava Petrović je uspešno nastavio i završio studije. U međuvremenu je u stalnoj vezi sa svojim mentorom dr Josifom Pančićem, koji ga, kako ćemo videti, i dalje angažuje na rešavanju važnih botaničkih problema, ali mu pomaže i u medicini, pošto je i Pančiću medicina bila izvorna struka.
Ubrzo, 23. novembra 1866, u dvadeset sedmoj godini, Petrović je u Parizu odbranio doktorsku disertaciju sa indikativnim naslovom “De la Nostomanie”, koju poimenice posvećuje voljenim roditeljima, majci Mariji, ocu Jovanu i naravno, poštovanom, bivšem profesoru Liceja, potom svom profesoru Velike škole, kolegi i, uprkos razlici u godinama, prijatelju dr Pančiću.
Mnoge tada aktuelne pariske, kasnije i beogradske okolnosti ukazuju da Sava Petrović, vrlo osećajan čovek, nije nimalo slučajno izabrao nostalgiju za temu disertacije, duševno stanje tuge i čežnje za domom, bliskim osobama, zavičajnom okruženju - otadžbini. Ovom temom biće i posle povratka u Srbiju preokupiran i drugovaće s njom do kraja života. Na nju će se ponovo osvrnuti i osvetliti je sa svih strana u studiji o pojavama simulacije kod vojnika.
Dr Petrović se u zemlju vraća narušenog zdravlja. Najpre službuje u Kruševcu, na položaju okružnog fizikusa (od aprila do decembra 1867). Iako pretrpan poslom, pod uticajem učitelja Pančića, odmah je prionuo da sakuplja i sistematizuje samoniklo bilje iz okoline Kruševca. U to doba, u stara, dobra vremena, nije se smatralo neobičnim da poneki medicinar čvrsto prigrli botaniku ili zoologiju i, da se uz zvanje lekara, preobrati u jestastveničara. Pogotovo, što su jestastveničke discipline onda bile sastavni deo fakultetske obuke doktora-medicinara.
Ispoljeno znanje, samopregor i odgovornost prema obavezama, bili su sasvim dovoljni razlozi da vrh tadašnje zemlje odluči da nekadašnjeg državnog stipendistu vrati u glavni grad, u redove vojnog saniteta. Krajem 1867. prelazi u Beograd, u vojnu službu, ostvarajući blistavu karijeru i kao visoki oficir, u glavnom gradu, provodi dvadesetak godina. U oficirskoj hijerarhiji napreduje do pukovnika, najvišeg mogućeg čina ondašnjeg vojnog saniteta, i postaje “glavni vojeni lekar”.
Godine 1873. suveren države, knez Milan Obrenović, uzima ga za dvorskog i ličnog lekara, što će i te kako blagotvorno uticati na njegov dalji floristički rad, naročito na proučavanje biljnog sveta uže i šire okoline Niša
Napredovanje u službi, posao u prestonom gradu, postavljenje na odgovornu dužnost - šta bi više još mogao da poželi jedan tridesetogodišnjak, osim da, kao što je red, udovolji rodovskoj i porodičnoj tradiciji i da zasnuje porodicu i time zaokruži svoj životni i društveni status.
Sava Petrović se oženio 1868. godine sa izabranicom Dragom i naredne, 1869, dobio je sinčića kome je nadenuo ime po dedi - Jova. Nažalost, mališan se nije dugo radovao životu. Preminuo je posle dve godine (1871), a da tragedija bude veća, Petrovići više nisu mogli da imaju porod. Verovatno je porodična nesreća uticala da se skrhan nemerljivom tugom, u naponu snage, tek je imao 32 godine, povuče u sebe... Neprebol nije mogao lako da izbegne. Ali blagorodna uviđavnost i očinsko ophođenje dr Josifa Pančića, koji je i sam prebrodio mnoge lične tragedije, pomogli su dr Savi, velikom borcu krhka tela, da se vrati svetu biljaka.
Najpre je počeo da proučava biljne selekcije u sopstvenoj bašti, koju je podigao u dvorištu Ulice Abadžije 14 (Ulica Narodnog fronta - Kraljice Natalije), a zatim i da ekskurzira okolinom Beograda i prikuplja samonikle vrste.
Sa koliko obnovljenog samopouzdanja je prionuo ovom poslu vidi se iz poruke koju je uputio svom meceni, profesoru Pančiću: “Vaš prijateljski savet nije zaboravljen i volja koju ste mi vi sami za nauku uliti umeli, sačuvana je”!
(Nastaviće se)