Otrov od Turaka

Ceo život dr Save Petrovića, od studentskih do poslednjih dana, kretao se između dva opredeljenja - učenja o čovekovim oboljenjima i nauke o biljkama. U oba je snažno utisnuo svoje etičke putokaze: bezgranično čovekoljublje, iscrpljujuću opijenost radom, rodoljublje, skromnost i samoodricanje.
Dokaz Savine širokogrudosti otkriva i činjenica da je pomagao svakom mlađem kolegi i laicima koji su mu se obraćali. Tako je bivšem kolegi sa Velike škole, štabnom kapetanu Jovanu Miškoviću, kasnije generalu, predsedniku Srpske kraljevske akademije, dopunio rukopis “Ređa i nova imena bilja” - naučnim (latinskim) nazivima. Sačuvani su dokumenti iz kojih se vidi da je sa ljubavlju pomagao i svojim saradnicima, prijateljima poput Sretena Pelivanovića, Đorđa Ničića, Đure Ilića i dr. Na to nas podseća pohvala Đorđa Ničića, izrečena u monografiji “Građa za floru okoline Vranja” koja je 1894. štampana u Beogradu.
“Godine 1886. upoznao sam se sa dr Savom Petrovićem koji mi je posle smrti dr Pančića isključivo pomogao u radu oko proučavanja flore okoline Vranja, zašto neka je i njemu na ovom mestu večan pomen i slava.”
Dok je službovao u Kruševcu dr Sava Petrović je, s vremena na vreme, angažovan u raznoraznim sudskim, ekspertskim komisijama. Tako je 1869. godine pored dr Save Petrovića i mr Pavla Ilića (apotekara, tada dekretom postavljen za prvog državnog hemičara Srbije), u jednu komisiju za pregled i analizu tragova krvi nekog ubijenog seljaka, u svojstvu hemičara određen i vojni apotekar Josif Katrajin. On je na zahtev glavnog vojnog lekara dr Save Petrovića, u Nišu zaplenjenu vojnu apoteku prilikom oslobodilačkih ratova protiv Turaka, morao stručno da pregleda. Tom prilikom je utvrdio da su Turci namerno presignirali etikete i na posude sa strihninom stavili bezazlene nazive da bi izazvali trovanje srpskih vojnika i stanovnika Niša. Tako je sprečena velika tragedija.
Dr Sava Petrović je odigrao presudnu ulogu i u podizanju današnje beogradske Botaničke bašte. Prethodnu je uz mnogo truda i ljubavi stvorio 1874-1880. Josif Pančić - u Jevrejskoj koloniji na desnoj obali Dunava, ispod Kalemegdana. Nju je, s proleća 1888, najpre poplavila reka, a zatim i bujica koja se iz centra grada sručila i potpuno uništila zasade. Katastrofa se desila nedugo posle Pančićeve smrti (februara 1888), tako da je on bio pošteđen neizbežne tuge.
Znajući, s jedne strane, šta je Botanička bašta “kao delo sopstvenih ruku” značila za starog profesora i, s druge strane, kakvu vrednost predstavlja za botaničku nauku i nastavu, dr Sava Petrović se zauzme i umoli kralja Milana za pomoć. Bivši vladar Srbije u abdikaciji, radi prosvetnih “celji” poklonio je svoju dedovinu na Paliluli, smeštenu između današnjih ulica Dalmatinske, Takovske i 29. novembra. Ali pod jednim uslovom - da ponese naziv “Jevremovac”, u znak sećanja na pretka gospodara Jevrema T. Obrenovića, pristalice i pobornika narodnog prosvećivanja. Pokazalo se da javnost nije bila naklonjena tom preduslovu te se naziv “Jevremovac” nije odomaćio i održao.
Sava se brižno odnosio prema novoj botaničkoj bašti. Donosio je u nju nove biljke sa terena i putovanja u inostranstvo. Sačuvan je i podatak, da je “gradskom vrtu” u Nišu i drugim srpskim gradovima slao sadnice odnegovane u beogradskoj Botaničkoj bašti. Pretpostavljamo da se niška Gradska bašta nalazila ispred konaka kralja Milana prema Nišavi.
Osim sadnica za popunjavanje gradskih i školskih botaničkih vrtova, dr Sava Petrović je gimnazijama širom Srbije dostavljao i herbarijume.
U arhivi Ministarstva prosvete sačuvana je odrednica br. 8712. Protokola godišta 1882, iz koje doznajemo da je “dr S. P. Ministarstvu ponudio tri herbara na otkup (jedan poklanja) i da su te zbirke biljaka poslate Niškoj i Pirotskoj gimnaziji, te Užičkoj realci”.
(Nastaviće se)