Zelene primadone

U istoriji proučavanja biljnog carstva Srbije izdvajaju se dva ekskluzivna poglavlja - dva epska čina koja po dramatičnosti i bogatstvu sadržaja jedva da imaju poređenje na planeti Zemlji. Jedna fabula se odnosi na Pančićevo otkriće i utvrđivanje biocenološkog, biogeografskog i ekofiziološkog identiteta unikatnog srpskog četinara omorike, koje je potrajalo čitavih nekoliko decenija. Omorike, sem u Srbiji, gde ju je Josif Pančić prvi put otkrio, (delimično nastanjuje i Bosnu) nema u drugim krajevima sveta.
Druga priča se odnosi na mukotrpna višegodišnja Pančićeva pa potom i Petrovićeva traganja na terenu, u bibliotekama i laboratorijama, da bi se skinuo veo tajne sa enigme koja se u botanici nametnula pod natpisom: rod Ramonda (sa dvema vrstama koje pretežno nastanjuju Srbiju, mahom okolinu Niša i njih nema izvan Balkana). Za otkriće, uvođenje u nauku i svetsku prezentaciju omorike sav teret i zasluge poneo je Pančić. Za drugu ramondu, Natalijinu, zaslužan je Pančić, ali i dr Sava Petrović...
Njuhom i intuicijom rođenog botaničara, uz stečeno praktično iskustvo, dr Sava Petrović je osetio da su ramonde izuzetne biljke. Nije mu trebalo puno vremena da se, odmah po objavljivanju „Flore okoline Niša“, uz sugestiju Pančića, poduhvati pisanja nove studije „ramondije u Srbiji i familija Cirtrandaceje“ u kojoj iznosi Pančićeva, vlastita, pa i tuđa saznanja o njima.
Na stranici 101. uvodnog dela studije publikovane 1885. obaveštava čitaoce: „Namera mi je ovde da opišem ramondije, koje u Srbiji rastu i od kojih je jednu našao g. savetnik i profesor Pančić još pre 30 godina, najpre na Rtnju, a posle i na drugim mestima; a drugu sam našao ja 1879. godine, najpre na stenama u Jelašnici, a docnije i na Suvoj planini. Ovaj opis učiniću naročito zbog toga, što su naše ramondije slabo poznate u naučnom svetu i ako je skoro izašla na svet jedna monografija cele familije, u koju spada i ramondija“.
Pančić, naročito, ali i Petrović - za njima i eminentni srpski botaničar Nedeljko Košanin - najviše pažnje i truda utrošili su da razmrse genealoški, sistemski i taksonomski, status biljaka roda Ramonda. Pančić je na tom problemu oko srpske ramonde utrošio skoro tri decenije, lutajući od jednog do drugog podatka i saznanja. Kada je otkrio nepoznatu biljku sa Rtnja (1847-1855) on je na osnovu skromne literature kojom je raspolagao najpre pomislio da se radi o vrsti ramondia myconi koja raste na Pirinejima. Čak je, da bi potvrdio ili demantovao taj zaključak, uvukao u traganje za istinom i bivšeg učenika Savu Petrovića - tada studenta medicine u Monpeljeu i Parizu - da pohodi Pirineje i na licu mesta prouči stanje.
Godine 1870. Pančić, s olakšanjem, piše prijatelju, Mađaru Viktoru Janki: „Ramonda serbica, mogu sada sa sigurnošću da utvrdim, razlikuje se od njene pirinejske srodnice manjim cvetovima“. Nedugo zatim, 1874. g. Pančić objavljuje kapitalno delo „Flora Kraljevine Srbije“ u kojem rtanjsku zagonetnu plavojku naziva pravim, do dana-današnjeg sačuvanim, zvanično priznatim, nazivom - srpska ramonda.
Ramonda je po rasprostranjenju vrlo retka (endemična) a po poreklu vrlo stara (reliktna) biljka. Oko Niša nađena je na više mesta: u Sićevskoj, Jelašničkoj i Kravljanskoj klisuri, na Obliku, Radovanskom kamenu, Svrljiškim planinama (Plešu, nekim vrtačama), ispod Koritnika...

UJEDINjENI
Životi i zanimanja oba velika srpska lekara i botaničara su mnogostruko isprepleteni. Tako Petrović u predgovoru monografije o ramondama navodi da mu je Pančić za izradu te studije ustupio svoje materijale - herbar, knjige, beleške, slike. Petrović je ustupio deo vlastitog materijala - oko 30 vrsta - za Pančićevu „Floru Kneževine Srbije“.
(Nastaviće se)