Strah od raketa S- 300

AGRESIJA NATO 24. marta 1999. godine zatekla me je u kancelariji komandanta RV i PVO, u Komandi RV i PVO u Zemunu. Bio je to dan teškog iščekivanja, ali i velike žurbe i dinamike.
S obzirom na to da su obaveštajni organi RV i PVO, još 19. marta dali informaciju da će do agresije doći u nekoliko narednih dana, preduzete su mere i radnje završnog operativnog razvoja RV i PVO. Ali tog dana (24. mart) bilo je još mnogo poslova koje je trebalo obaviti. Avijacija je trebalo da izvrši manevar na ratne aerodrome; raketne jedinice PVO i jedinice vazdušnog osmatranja, javljanja i navođenja (one koje to još nisu uradile) trebalo je da posednu očekujuće rejone i vatrene i radarske položaje, a na samim položajima trebalo je obaviti završne radnje rastresitog rasporeda, maskiranja, utvrđivanja i drugo. Čini mi se, međutim, da je najviše posla bilo u pripremi i organizovanju premeštanja sastava Komande RV i PVO, iz Komande u Zemunu, na ratno komandno mesto RV i PVO.
Prateći aktivnosti komandi i jedinica RV i PVO, pratio sam i aktivnosti u okruženju, a posebno one koje su se dešavale u vazdušnom prostoru SRJ i njegovim prilazima. Događanja u vazdušnom prostoru bila su skoro siguran indikator da se zemlja nalazi neposredno pred početkom agresije. Oko podneva počelo je smanjenje civilnog vazdušnog saobraćaja u vazdušnim koridorima iznad SRJ i povećanje saobraćaja u koridorima iznad Mađarske, Rumunije i Bugarske.
Između 17 i 18 časova, dolazi do postepenog smanjenja vazdušnog saobraćaja i iznad ovih zemalja, da bi oko 18 časova saobraćaj potpuno prestao. Čisto i prazno nebo iznad jugoistočne Evrope, za laika bi bilo iznenađenje. Meni je bilo izvesno da uskoro počinje agresija, na šta sam i upozorio grupu za borbeno komandovanje.
Pitao sam se, da li smo preduzeli sve što smo mogli da u prvom udaru ne doživimo “pogibelj” i da zaista sutradan ne završimo sa našom odbranom, onako kako je planirao general Klark.
Nešto pre 19 časova, na pokazivaču radarske slike u vazdušnom prostoru, pojavile su se “plave” tačkice koje označavaju protivničke avione. Sebi sam rekao: E, generale, evo ih, krenuli su! Odmah potom me je pozvao načelnik grupe za borbeno komandovanje na privremenom komandnom mestu RV i PVO, pukovnik Miloš Gordić: “Gospodine generale, grupisanje za napad je počelo.” Odgovorio sam: “Vidim”. Pozvao sam komandanta Korpusa PVO, generala Branislava Petrovića i naredio mu: “Sve snage predviđene po planu pripravnosti za početak agresije prevedite u pripravnost.”

Prvi udar

Počeo je Dnevnik RTS u 19.30. U kancelariju su mi ušli pomoćnici, general-major Branislav Dašić i pukovnik Todor Petković. “Šefe, da zajedno pogledamo Dnevnik”, rekoše. “Izvolite”, kazao sam, ali kao da ih nisam čuo, i kao da ništa nisam rekao. Oni su pomno pratili Dnevnik, a ja sam netremice gledao u ekran prateći situacije u vazdušnom prostoru.
Oko 19.55 pozvao me je ponovo pukovnik Miloš Gordić: “Gospodine generale, prve rakete su pogodile naše objekte!” Pitao sam: “Šta je pogođeno?” On je odgovorio: “Imam informaciju za četu VOJIN Crni Rt i Kopaonik.” Naredio sam: “Sve snage PVO planirane za suprotstavljanje u prvom udaru aktivirati, izuzev aviona MiG-21, kojima zabranjujem poletanje”.
Teško naređenje, nema šta, ali je još teža bila odluka da 45 aviona lovaca MiG-21 ostanu na zemlji i da ne polete u susret avionima-lovcima NATO.
Na moj razgovor sa pukovnikom Gordićem, iznenađeno su reagovali moji pomoćnici, general Dašić i pukovnik Petković: “Šta to Gordić kaže?” “Gospodo, rekao sam, počela je agresija”.
Prvo njihovo iznenađenje, samo koji minut kasnije zamenilo je drugo (takav je rat - događaji se smenjuju velikom brzinom). Pozvonio je telefon u mreži PTT. Podigao sam slušalicu iz koje je usplahiren ženski glas pitao: “Je li to general Smiljanić?” “Da”, odgovorio sam. “Generale! Ovde Mila Žeravica, nekad sam bila sekretarica u Komandi kod pukovnika Rakočevića. Evo gledamo sa vrha zgrade Beograđanke, krstareće rakete lete uz Dunav, verovatno će gađati Komandu, izađite iz Komande”.
Moji pomoćnici su pitali: “Šta sada da radimo?”. Rekao sam: “Ako hoćete, vi izađite iz Komande, ja sa grupom za borbeno komandovanje i sastavom mog kabineta ostajem ovde”. Uključio se general Dašić: “Da li se slažete da obavestimo, ako još nekog ima u Komandi, da napusti Komandu”? “Da, rekao sam, to bi bilo dobro”. Kasnije, oko 21 čas saznao sam da je krstareća raketa, koju je gospođa Mila videla da leti na zgradu Komande RV i PVO, pogodila objekat 20. operativnog centra sektora PVO (Stari Banovci), iz kojeg smo samo dan pre iselili ljude i svu raspoloživu tehniku.

Prednost agresora

Borbena dejstva snaga naše protivvazdušne odbrane su počela. Ali Jugoslavija, odnosno njena vojska, nije imala mogućnosti ni borbene sisteme kojima bi mogla izvršiti uzvratni udar po snagama koje ispoljavaju dejstvo i objektima sa kojih te snage izvode dejstvo. Nismo imali ni avijaciju, ni raketne jedinice zemlja-zemlja ili pak nešto drugo, čime bismo izvršili jedan ili više udara po aerodromima baziranja avijacije NATO i brodovima za lansiranje krstarećih raketa. To je omogućilo agresoru da na svojim položajima (aerodromi, nosači aviona, brodovi - nosači krstarećih raketa) živi i radi kao u mirnodopskim uslovima.
Nije se morao maskirati, zauzimati rastresiti raspored, ukopavati i utvrđivati, vršiti manevar iz sata u sat, neprekidno preduzimati mere protivvazdušne zaštite i drugo, što su naše snage permanentno radile za svih 78 dana agresije.
Angažovanje naših organa bezbednosti, i u toj funkciji svih pripadnika RV i PVO, onemogućilo je stranim obaveštajnim službama, pa i onima koje obaveštajno obezbeđuje i sam NATO, da otkriju naše planove angažovanja, početni operativni raspored, sredstva ratne tehnike sa kojima raspolažemo, posebno u sistemu PVO. To je značajno umanjilo efikasnost prvog udara agresora i uticalo da agresija traje znatno duže nego što je planirano.
Koliko smo obaveštajno bili nepoznanica i za samu Ameriku u to sam se lično uverio. Vojni i vazduhoplovni izaslanik SAD u Beogradu pukovnik Džon Pemberton tražio je prijem kod komandanta RV i PVO tri puta od 12. februara do 18. marta. Primao sam gospodina Pembertona i sa njim razgovarao tri puta u proseku po jedan sat. Razgovarali smo o mnogo čemu, a najviše o kosmetskoj krizi i pravcima njenog razrešenja. Ali, razgovor je išao i šire: gde je ko rođen, kakvu je vojničku karijeru imao i drugo. Kad smo se treći put sastali, 18. marta, gospodin Pemberton već je bio poslao svoju suprugu i decu iz Beograda u Budimpeštu. Pitao sam ga: “Zašto ste izmestili svoju porodicu u Budimpeštu?”, a on je odgovorio: “Radi njihove lične bezbednosti”. Prokomentarisao sam: “A zar nije Beograd bezbedan?”
Odlazak porodice vojnog izaslanika Amerike iz Beograda bio je još jedan signal da uskoro sledi agresija.

Odgovor pukovniku

Na kraju tog trećeg razgovora, posle zvaničnog završetka prijema, na samim vratima moje kancelarije, Pemberton zastaje i kaže: “Gospodine generale, mogu li još samo nešto.” “Da”, odgovaram ja. “Gospodine generale, razgovarali smo tri puta, u vrlo kratkom vremenu. Vi ste za sve to vreme, iako vam preti vazdušna kampanja, pokazali mir, samopouzdanje i potpunu samokontrolu. Na osnovu čega se tako ponašate?” “Ukoliko nas napadnete, saznaćete”, rekao sam. Još nisam ni završio misao, a on će: “Imate li S-300?” Bio sam iznenađen njegovom drskošću. Kratko, čak i ljutito, rekao sam: “I to ćete saznati kad nas napadnete.”
Američki vojni izaslanik se okrenuo i otišao.
Vojni izaslanik Amerike, tri puta za mesec dana tražio je prijem kod komandanta RV i PVO, da bi saznao ima li Jugoslavija i njena PVO protivvazdušni sistem S-300. Pošto nije uspeo, na samom kraju, i van protokola, morao je direktno da postavi pitanje. Predstavnik iz odeljenja GŠ VJ za odnose sa stranim vojnim predstavnicima, potpukovnik Delibašić, koji je prisustvovao razgovoru, postupak Pembertona je prokomentarisao rečima: “Koliko ja znam, ovo u vojno-diplomatskim odnosima do sada sigurno nije registrovano.”
Pored ovog Pembertonovog pokušaja obaveštajnog prodora, u periodu do početka agresije registrovana je obaveštajno-izviđačka delatnost prema RV i PVO iz 17 zemalja. Ukupno je 55 osoba pokušalo da pribave podatke o RV i PVO.      

VETERANI KAO KAMIKAZE
MOŽDA je baš ovde mesto da spomenem naše kolege, penzionisane pilote. Neki od njih imali su gotovo 70 godina, ali su se javljali da kao dobrovoljci polete na avionima na kojima su nekad leteli i da doletom do objekata sa kojih NATO avijacija i krstareće rakete izvode dejstva, uletanjem u njih, izvrše “uzvratni udar”, kao kamikaze. Jedan od njih, koji je čak imao i svoju grupu od tri druga, bio je najuporniji u svojoj nameri.Pismom mi se obratio. Tražio je dozvolu za akciju. Bio je to pukovnik Mida Milikić, omladinac - borac od 1941. godine, iskusni pilot i komandant više avijacijskih jedinica, legenda RV i PVO. Znale su naše starije kolege - piloti da mi neprijatelju na njegovim položajima ne možemo ništa, pa su hteli da svojim ličnim žrtvovanjem pomognu, osujete i spreče ubijanja nedužnih ljudi i razaranje naše zemlje.

RAT SA DISTANCE
FELjTON je napravljen prema knjizi generala Spasoja Smiljanića “Agresija NATO - ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana u odbrani otadžbine” koja ovih dana izlazi iz štampe. U više nastavaka biće opisani najdramatičniji događaji ovoga rata.
Nastaviće se