Gde se nalazi Kosovo?

Nikada u istoriji vođenja jednog rata, medijska kampanja nije imala takvu ulogu kao što je to bio slučaj kako je američka, a preko nje i zapadna javnost, pripremana za ratnu intervenciju NATO protiv Srbije. Način na koji je, recimo, čuvena američka TV stanica Si-En-En vodila kampanju protiv Srba, kako je u očiglednom dosluhu i skladu sa politikom američkog političkog vrha, slagala i puštala u etar storije o zlodelima Srba, sigurno će ući u udžbenike taktike savremenog ratovanja.
Svakako, u tome su ton davali američki predsednik Bil Klinton i njegov državni sekretar Medlin Olbrajt, za koju su američki novinski hroničari napisali da je ona bila “majka” tog rata, da su njene zasluge u pripremanju i “sanaciji” terena za bombe na Srbe, bile ogromne.
Tokom jeseni 1998. i u proleće 1999. godine Klinton je bio razapet i zaokupljen unutrašnjim pitanjima, najviše o opstanku u Beloj kući. Zato su u pripremama za rat u prvi plan često izbijali Olbrajtova, Ričard Holbruk i njegov savetnik za nacionalnu bezbednost Sendi Berger.

Birači pitaju

Klintonova politička glava je te zime visila o koncu. Zbog seksualnih skandala u Beloj kući sa pripravnicom Monikom Levinski, a naročito zbog toga što je ometao sudsku istragu o tom slučaju i “lagao pod sudskom zakletvom”, njega je Predstavnički dom američkog Kongresa, u jesen 1998. godine proglasio krivim i u postupku “impičmenta” izglasao njegovu smenu. Preživeo je, jer u Senatu, gde se glasalo 12. februara 1999. godine, nije bilo potrebne većine. Za smenu je bilo 45, a protiv 55 senatora.
U rat, međutim, nije bilo lako ući, jer američka javnost nikako nije mogla da shvati kako to da Amerika ima “nacionalne interese” i na Kosovu, zašto da ratuje za tamošnje Albance čija ljudska prava navodno ugrožavaju i gaze Srbi. Nisu mnogo pomogla ni njegova objašnjenja da će taj rat biti “bezbedan” za američke momke, jer će se ratovati sa nebeskih visina, putem daljinskog upravljača. Neće, dakle, biti kao u Vijetnamu, gde je 58.000 Amerikanaca ostavilo živote.
Sa takvim mukama, ali odlučan da baci bombe, Bil Klinton se 23. marta pojavio na nekavom skupu Federacije američkih činovnika. Počeo je sa Kosovom, zapravo sa susretom, tog dana, sa jednim američkim kongresmenom. “Taj kongresmen mi je ispričao”, rekao je Klinton, “da bi on rado da podrži rat protiv Jugoslavije, ali da ima problema sa biračima, koji nisu u stanju da na mapi sveta ubodu prstom tačku koja označava Kosovo. Ne znaju ljudi gde je to, a nije im ni jasno zašto Amerika mora da vojno interveniše na tom Kosovu”.
Galupov institut za ispitivanje javnog mnjenja sproveo je tih dana baš u povodu ratnih namera Bele kuće, anketu među građanima Amerike. Pitanje je bilo krajnje jednostavno: gde se nalazi Kosovo?
Odgovori su bili poražavajući. Jedna četvrtina anketiranih, preciznije njih 26 odsto, odgovorilo je da pojma nema gde bi to Kosovo moglo da bude. Njih 25 odsto je reklo da se Kosovo nalazi negde oko Kavkaza i srednje Azije, dok je četiri odsto Amerikanaca Kosovo smestilo u Afriku!
Sada Klinton objašnjava da su na Kosovu “ugroženi američki vitalni interesi”, da je tamo došlo do “humanitarne katastrofe”, da su za to krivi Srbi i da Amerika mora da ide u rat.
“Kao predsednik zemlje koja pretenduje da bude lider sveta, ja to moram da uradim. U suprotnom, doveo bih u pitanje prestiž Amerike i kredibilitet NATO. Ja lično rat ne volim, ali neću oklevati. Bacićemo bombe...”.
U sali su te njegove reči propraćene aplauzom!
“Šta se ovo dešava sa nama”, zapitala se tog istog dana na stranicama “Vašington tajmsa” komentatorka Adrijana Hantington. “Pa mi smo se više užasavali nad onim seksualnim skandalima ‘Lepog Vilija’, nego što se danas užasavamo njegovim bombama, koje će da ubijaju nedužne civile u Srbiji i razaraju njihove domove.”
“Sve će nam biti jasno”, napisao je na stranicama “Njujork tajmsa” Vilijem Holms, “ako se prisetimo da nas je u sve ovo uvukao čovek koji preko ove ratne avanture hoće da zaboravimo impičment, Moniku Levinski i sve one njegove lagarije i krivokletstva.”
A mag američke diplomatije Henri Kisindžer je odgovorio: “Kosovo ugrožava američke vitalne interese taman koliko kriza na Haitiju ugrožava bezbednost Evrope.”
Tog istog dana dok je Klinton držao još jedan “uvodni govor” za rat na Balkanu, u Lafajet parku, ispred Bele kuće, okupilo se nekoliko hiljada američkih Srba koji su pokušali da protestuju protiv američkih pretnji.
“Dalje ruke od Srbije”, klicali su ljudi ogorčeni na predsednika njihove nove domovine. “Klintone, Srbija nije Monika”, pisalo je na jednom od njihovih transparenata. Niko ih nije čuo.
TOG tmurnog popodneva 24. marta 1999. godine, reagovao je ruski ambasador u UN Sergej Lavrov, na vest da su američki i NATO bombarderi počeli da bacaju bombe na Jugoslaviju:
“Desilo se nešto neviđeno! Čemu služi Savet bezbednosti? Ovo je kraj svetske organizacije!”
Odluka o ratu, bez objave i autorizacije Saveta bezbednosti, doneta je mimo UN i to tako da “Klinton i kompanija” nisu našli za potrebno da ambasadore iz sastava tog najvišeg tela svetske organizacije poštede “iznenađenja”, ako već nisu tražili njihovu saglasnost, što su morali da učine shodno slovu Povelje UN.
I dok je Lavrov skakao i žestoko gestikulirao rukama po odajama UN, američki i NATO avioni su, u talasima, polagali leteće “tepihe” bombi i raketa po ciljevima u Srbiji i Crnoj Gori.


Igra žandarma

Dan pre toga, kao i u većini prethodnih dana, američkoj javnosti se obratio Klinton, da kaže da je Holbruk, taj “crni gavran” američke politike prema Jugoslaviji, napustio Beograd neobavljena posla. A posao se sastojao u tome da Beograd prihvati Sporazum iz Rambijea, koji su Tači i drugovi potpisali prethodne nedelje u Parizu.
Uzalud je Sergej Lavrov upozoravao: “Postoje samo dve mogućnosti, kada je, shodno međunarodnom pravu i Povelji UN, dozvoljena upotreba vojne sile - kada zemlja mora da se brani od strane agresije i kada Savet bezbednosti odobri takvu akciju. Kosovo nije taj slučaj.”
A onda su pale bombe. Rusija je tog prvog dana agresije sazvala sednicu Saveta bezbednosti, podržale su je samo Kina i Namibija, ali njena rezolucija o zaustavljanju rata nije prošla i ne bi prošla da je čak za nju bila i većina članica, jer bi se pred nju isprečio američki veto.
Medlin Olbrajt je upozorila: “Amerika bi volela da u te akcije, kakva je ova u Jugoslaviji, ide sa saglasnošću svetske organizacije, ali ako takve saglasnosti nema, SAD će delovati same i sa svojim saveznicima. Ujedinjene nacije tih martovskih dana 1999. godine takođe su postale “kolateralna žrtva” američke i NATO agresije na Jugoslaviju, zemlju koja, prema Povelji UN, ničim nije izazvala taj rat. Prvi čovek svetske organizacije Kofi Anan mora da je tih dana smetnuo s uma da je on generalni sekretar UN, a ne generalni sekretar NATO i produžena ruka Stejt departmenta.
U jeku agresije, Anan je izjavio sledeće: “Vazdušni udari na Jugoslaviju pokazuju da svet dalje neće tolerisati da se zemlje koje brutalno krše ljudska prava, ‘kriju’ iza Povelje UN, koja na prvo mesto stavlja državni suverenitet!”
U nastupu od 7. maja, istog onog dana kada su NATO avioni gađali kinesku ambasadu u Beogradu, Anan je rekao i ovo: “Zaštita ljudskih prava mora biti preča od državnog suvereniteta.”
Za vreme boravka u Briselu, gde je i bio štab za rat protiv Jugoslavije, Anan je bio još konkretniji i još više na liniji Klintonove intervencionističke strategije kada je rekao da upotreba vojne sile od strane jedne regionalne organizacije, kao što je recimo NATO, može u određenim slučajevima biti opravdana i bez odobrenja Saveta bezbednosti!

ZAKONI NE VREDE
“NA tragičan način, SAD su zaobišle Savet bezbednosti da na njemu otvore debatu o pitanju intervencije u jednoj suverenoj zemlji zbog humanitarne krize. Tu je i otvaranje pitanja o secesionizmu, koji se ne dešava samo na Kosovu.
Umesto da se drže slova međunarodnog prava, SAD su na ponižavajući način degradirale misiju UN, dajući NATO ulogu novog međunarodnog arbitra, da on, a ne UN, presuđuje šta je pravo, a šta pogrešno u svetu.”
Američki analitičar Markus Raskin, sa Instituta za političke studije, takođe kaže da je Amerika na Balkanu povela jedan ilegalan rat, mimo Kongresa i mimo osnivačkih akata i svetske organizacije i samog NATO.
Raskin dodaje još i ovo:
“Kad je reč o ovom ratnom poduhvatu Amerike na Balkanu, poruka koja se Amerikancima iz svega toga upućuje je sledeća: Nikakav zakon nije važan kada američka vlast proceni da, u skladu sa tim svojim vitalnim i imperijalnim ciljevima, odluči da deluje...”

PRIMAKOV SE VRAĆA KUĆI
U ATMOSFERI neverice i iščekivanja, desio se i neviđen diplomatski skandal sa predsednikom ruske vlade Jevgenijem Primakovom.
Baš za taj 24. mart 1999. godine, bila je planirana njegova zvanična poseta Vašingtonu. Cilj posete je bio dvojak: da razgovara sa Klintonom o zategnutoj situaciji oko Kosova i da sa američkom vladom i rukovodstvom MMF-a razmotri mogućnost kredita od 11 milijardi dolara za rusku državu čija je kasa bila pred bankrotstvom.
Nije bilo pogodno vreme za takvu posetu, ali Primakov je krenuo ka Vašingtonu specijalnim avionom. Za vreme tehničkog sletanja u Šenonu, u Irskoj, Primakova je telefonom pozvao potpredsednik SAD Al Gor, koji je zajedno sa njim predsedavao američko-ruskom mešovitom komitetu. Gor mu je rekao da skoro više nema nade da se bombe izbegnu. Po srednjoevropskom vremenu bilo je 15 časova i 30 minuta. Do bombi je bilo ostalo jedva četiri časa.
Primakov je ipak seo u avion i nastavio let prema Americi. A kada se primakao američkom kopnu, opet je zazvonio telefon. Javljao se Gor: “Jevgenij, prijatelju moj, hoću da znaš, mi idemo na sledeći korak, avioni poleću...”
Primakov je shvatio poruku. Rekao je samo ovo: “Nećete valjda to uraditi. Mi smo kategorički protiv toga.” A onda je rekao pilotu: “Okreći avion, vraćamo se kući.”
Vratio se čak i po cenu da Rusija ostane bez onih 11 milijardi dolara.
Kad je taj telefonski razgovor vođen između dvojice političara, u Evropi se uveliko smrkavalo. Eskadrile aviona sa bombama za Srbe već su bile u vazduhu.
Borislav Lalić
(Nastaviće se)