Goreli čelik i ljudi

CRNE slike masovnih pogibija ni krivih ni dužnih civila i dan danas lede krv u žilama, vraćajući sećanje na dane stradanja, kad su pogađani vozovi, autobusi, putnički automobili, puni ljudi koji su uzalud pokušali da izbegnu ratne strahote.
Skelet međunarodnog voza 393 Beograd - Solun, raketiranog u Grdeličkoj klisuri 12. aprila, služiće zauvek kao najgora ilustracija užasa rata i divljanja jačeg na nemoćnima, koji ni slutili nisu da usred podneva može da se desi najgore. Tog dana su sa četiri projektila direktno pogođeni drugi i treći vagon u kome niko nije preživeo, a još dugo se nagađalo da li je život izgubilo 17 ili 18 ljudi, u pravom paklenom obruču, dok su goreli čelik i ljudsko meso. Neki su bili potpuno razneti, neki s mosta pali u Južnu Moravu, a samo retki su uspeli da ispričaju kakav ih je užas zadesio, dok se mešao miris izgorelog metala i spaljenih tela.

Gađali da ubiju

Novosti su tada objavile priču ”Crni uskrs u klisuri” o tragediji tri člana porodice Stanijanović iz Prćilovice kod Aleksinca. Vidosav (45), Divna (40) i Branimir (6), krenuli su na porodično slavlje u selo kod Surdulice i nikad tamo nisu stigli. Oni su bar sahranjeni kako priliči, a mnoge je danima izjedala neizvesnost, dok su tražili najmilije po obalama reke.
Vrlo brzo je postalo izvesno da su piloti gađali da ubiju. Prvo su nadleteli most i sasvim sigurno videli voz, tako da je greška bila isključena. Uostalom, ta vrsta raketa ima kameru, koja ”vidi cilj” i uvek može da se reaguje i posle pritiskanja dugmeta. Nameru je potvrdila i kompjuterska animacija napada, koju su uradili stručnjaci Vojske Jugoslavije - dva aviona su u brišućem letu gađala upravo voz!
”Tajms” je tada objavio izjavu generala Veličkovića, koji je kasnije takođe stradao, i tek tu nije bilo nikakve dileme - avioni su prvo pogodili dalekovod i voz bez struje u trenu je bio blokiran na mostu. Onda je stigao drugi talas da se obruši na pedesetak putnika, koliko ih je, prema kupljenim kartama, bilo na prethodnoj stanici.
Stanovnici okolnih sela uzalud su se nadali da će agresor gađati most noću, kad nema saobraćaja, ali izgleda da takvo razmišljanje nije bilo ”prioritet” NATO komande. Zlo je moglo da se nasluti i pet dana ranije, kad su piloti ”posejali” bombama njive meštana, pošto im je pobegao isti taj voz. Na kraju su ga stigli i posejali smrt među nedužne.
I tada su iz NATO kuhinje u Briselu stizala objašnjenja da se ”slične stvari dešavaju u ratu”. Pominjane su ”ljudske greške”, uz korišćenje omiljenog pozivanja na ”kolateralnu štetu”, koja će i kasnije biti deo svakodnevice žestokog medijskog rata u kome se podrazumevalo zaplitanje u krug sopstvenih laži.
Nije bilo razumnog objašnjenja ni kad je 1. maja na putu Priština - Podujevo kod Lužana, autobus ”Niš ekspresa” presečen na dva dela. Pronađeno je 39 ugljenisanih i izmasakriranih tela, pomešanih sa delovima izgorelog autobusa. Nekim čudom je preživelo 16 putnika, doduše sa teškim ranama, koje su još dugo vidane u bolnicama.
Masakr se desio malo posle 13 časova, po nekom čudnom pravilu da se najžešći napadi na civilna vozila dešavaju usred dana. U početku se nije znalo koliko je putnika bilo u autobusu, jer se posle gužve u Kuršumliji stajalo kao u gradskom prevozu, a identifikacija je trajala dugo, jer su s ljudima izgorela i dokumenta. Retki svedoci mogli su samo da potvrde veliki broj žena i dece, kojima posle raketiranja prosto nije moglo da se uđe u trag.
Bio je to drugi, vanredni autobus na istoj liniji, a vozač Vukosav Jelić, među kolegama poznat kao Tuta Bugarin, sam je tražio da sedne za volan, mada se tek bio vratio sa vožnje. Obezbeđeno je gorivo i Jelić je, kako je tada bilo često pravilo, krenuo bez suvozača. ”Ako se gine, bolje da poginem samo ja nego dvojica”, rekao je i otišao u smrt. Nišom se tada proneo glas da je vozač ipak ostao živ, ali su kolege posle nekoliko dana mogle da dopreme samo njegovo telo.

Vozač heroj

u ponovljenom napadu, nekih 50 minuta kasnije, pogođeno je vozilo Hitne pomoći i u njemu teško povređen sanitetski radnik. Samo pukom srećom, živu glavu su izvukli novinari, koji su pohrlili na mesto tragedije i postali ”legitimna meta”, kako su umeli da objasne u Briselu.
Vozači ”Niš ekspresa” pokazivali su tih ratnih dana silno herojstvo, ali i snalažljivost, ne dopuštajući nijednog trenutka da se prekine prevoz putnika, uprkos nestašici goriva i stalnom bombardovanju. Bili smo svedoci kad je kolona autobusa i kamiona noću prošla autoputem sve do makedonske granice samo pod pozicionim svetlima i uz sjaj mesečine, kao da su celog života vežbali vožnju u neregularnim uslovima. Posle tragedije kod Lužana, ni žalost nije mogla dugo da traje, jer je linija obnovljena već sutradan, samo što se vozilo sporednim putevima. Ubrzo je sanirano mesto tragedije i prevoz je nastavljen starom trasom.
Već posle dva dana, 3. maja na Savinim vodama kod Peći, opet je cilj bio autobus i opet se tragedija desila oko podneva. Zvanično, bila je to nova greška NATO pilota, a ceh tog svojevrsnog ”vežbanja” bio je previsok - 17 poginulih i 43 povređenih, svi sa ožiljcima za ceo život.
Desilo se to na putu Peć - Kula - Rožaje, kojim je ”Đakovica prevoz” svakodnevno održavao vezu sa Podgoricom, kao da je to bio put u sigurnost, daleko od NATO raketa i stalnog izlaganja smrtnoj opasnosti. Samo pet kilometara pre ulaska u Crnu Goru, stiglo je zlo s neba da razbije i zapali i autobus i ljude, među kojima je bilo mnogo dece.
Napad je trajao gotovo dva sata, kao da je trebalo sve zatrti i zaprečiti i samu pomisao da se tim putem pobegne od rata. Posle raketiranja je nastavljeno gađanje kasetnim bombama, a bilo ih je toliko da su još dugo pronalažene po okolini. Zabeleženo je da su imale oznaku Sensor prohimitu-fzu-39/b, oznaku smrtne opasnosti za sve koji im se približe.

Spasioci na meti

BOMBARDOVANjE je nastavljeno i kad se nevoljnicima na zemlji učinilo da je cilj agresora postignut. Isproban je veliki arsenal raznog oružja i kad su stigli spasioci, sve je opet ponovljeno, tako da su i oni morali da se spasavaju.
Stradale su i cele porodice u automobilima, jer bombe nisu birale. Srbi, Albanci, Crnogorci i muslimani bežali su kod rođaka u Crnu Goru, da sačuvaju život, ali nisu uspeli da pobegnu pilotima, koji su ”na neviđeno” počistili sve što se našlo na putu.
Čuveni predstavnik NATO za medije Džejmi Šej, za Srbe je i danas otelotvorenje zla, čovek koji je postavljen na to mesto zato što voli da izmišlja neograničeno, ovog puta je prevršio i svoju meru, odbivši povezanost Alijanse sa tragičnim događajem! Kao da je neko drugi slučajno opalio s neba i slučajno pogodio autobus i automobile u koloni.
Ni to nije bio kraj nevoljama, jer su kasetne bombe još dugo odnosile žrtve. Već prilikom pada kasetne bombe poginuo je vozač automobila, koji je naleteo na ”dar iz kontejnera”, a onda su deca skupljala opasne ratne suvenire, koje su pronalazila i na drveću.
Mostovi su sve vreme agresije bili svakodnevna meta, pa je tako prekinuta pruga Beograd - Bar, a onda i drumski saobraćaj, rušenjem mosta kod Kokinog Broda.
Veliku sreću su imali seljani Žarča, nedaleko od Ušća, kad su na praznik rada dva projektila promašila obližnji železnički most i zarila se u seoske kuće. ”Samo” osmoro teže i lakše povređenih, bilans je koji je i kod meštana izazvao nevericu posle žestoke ognjene vatre s neba.
Tako je bilo sve do poslednjeg dana bombardovanja. NATO vojnici gađali su mostove, a pogađali sve što se kreće peške ili na točkovima. U ”opisu” njihovog posla, nigde nije pisalo da ponekad valja razmisliti o posledicama pukog pritiskanja dugmeta, o ljudima, koji ničim nisu zaslužili da postanu žrtve velikih igara.     

KONTEJNER SMRTI
U TV magazinu ”Monitor” prvog programa nemačke televizije potvrđeno je da su na autobus kod Peći bačene bombe koje se nalaze u kontejneru, a ”rasprskavanje delova bombi je tako veliko da se štete po lokalno stanovništvo ne mogu ograničiti u dovoljnoj meri”.
Pouke nisu izvučene ni iz interne studije američke vojske iz 1996. godine, posle bombardovanja srpskih položaja u Bosni, kada je general Majkl Rajan zabranio korišćenje kasetnih bombi.
Stručnjaci podsećaju da dodatni problem predstavlja opasnost prilikom uklanjanja, jer čak 10 odsto bombi ne eksplodira. ”To je najopasnija zaostavština Zalivskog rata”, ocenio je američki general Frenk Ragano.

”SLUČAJNO” RAKETIRANjE
SVAKA civilna pogibija na srpskom tlu podrazumevala je pravdanje iz sedišta NATO u Briselu. Tako je bilo i posle raketiranja autobusa na putu Priština - Podujevo kod Lužana.
”Autobus je pogođen slučajno, prilikom raketiranja mosta”, glasila je uobičajena poruka. ”Rojters” je javio, navodeći vojne izvore, da most u Lužanu nije ni bio na listi ciljeva, ali je neimenovani oficir dodao: ”To ne znači da se to nije dogodilo”!
Dragoslav Slomović
(Nastaviće se)