Tenkovska brigada od kartona

NATO komanda je 10. juna 1999. godine, na dan kada je potpisan Kumanovski sporazum, saopštila da je samo na prostoru Kosova i Metohije, za 78 dana bombardovanja, uništeno 110 tenkova, 200 oklopnih transportera i 545 artiljerijskih oruđa Treće armije. S ponosom su naglašavali pred mnogobrojnim TV ekipama koje su ih pratile da ”srpska vojska nema šta od ratne tehnike da povuče sa Kosova”.
Tvrdili su da su 50 odsto od 23.000 bombi, koliko je ukupno bačeno na Srbiju, ”pogodile ciljeve na Kosovu”. Njihovi izveštaji su govorili da je preciznost NATO bombi iznosila čak 99,6 odsto.
Međutim, kada su komandanti srpskih jedinica, pred njihovim očima u narednih petnaest dana sa Kosmeta povukli 250 tenkova, 450 oklopnih i borbenih transportera, kao i 600 artiljerijskih oruđa, NATO komandanti su se našli u čudu. Pitali su se šta su onda oni tokom agresije gađali i ”pogađali”, gde je bila sva ta silna ratna tehnika, kako je skrivana od najmoćnije elektronske opreme u ”avaksima”, špijunskim bespilotnim letilicama i drugim NATO avionima?

Šta su ciljevi

Njihovo razočaranje bilo je još veće kada su na terenu pronašli samo 13 uništenih srpskih tenkova (svega sedam pogođeno NATO bombama, a šest uništeno od protivtenkovskih mina OVK), desetak oklopnih transportera i još toliko artiljerijskih oruđa.
Začudili su se kada su zatekli netaknute neke mostove, iako su ih oni precrtali kao pogođene i uništene. A, kada su u kolonama za povlačenje izbrojali duplo više radarskih sistema i raketa, koje su takođe ”pogodili” (tvrdili su da je uništena kompletna srpska PVO na Kosovu), pojedini NATO komandanti nisu odoleli a da ne priđu srpskim oficirima i doslovce pitaju: ”o čemu se ovde, zapravo, radi”?
Odgovor je bio kratak:
- Pogađali ste lažne mete!
Samo su vrteli glavom i brže-bolje slali nove izveštaje u NATO štab.
Jedan od prvih zadataka svih starešina u jedinicama Treće armije bio je da sakriju svoje jedinice od NATO bombi. Naređeno im je da se ukopaju i maskiraju što bolje. Pri tom, sve jedinice imale su po nekoliko unapred pripremljenih rezervnih položaja. Mere ukopavanja i maskiranja, nesumnjivo su imale veliki značaj u spasavanju ljudstva i ratne tehnike. Međutim, već prvih dana NATO agresije, shvaćeno je da su te mere nedovoljne i da treba preduzeti nešto što bi privlačilo NATO bombe umesto pravih ciljeva, koje je agresor tražio po terenu i gađao.
Sa sve žešćim napadima iz vazduha, u jedinicama PVO, u tenkovskim i artiljerijskim jedinicama počeli su da od priručnog materijala prave lažne radare, rakete, delove tenkova, topova, oklopnih transportera... U nekim mestima domišljati vojnici pravili su repove aviona i maskirane ih postavljali na improvizovanim pistama. Međutim, kako je tim i takvim lažnim metama nedostajao ”pogon”, odnosno toplotna energija koja bi privlačila NATO avione, ovaj pokušaj najpre nije davao očekivane rezultate.
Nekako u isto vreme, već u prvoj nedelji NATO bombardovanja, u zrenjaninskoj firmi ”Mile Dragić”, uveliko su počeli da proizvode skoro sve vrste lažnih meta, i to sa punim ”pogonom”, odnosno toplotnom energijom, koja je privlačila NATO osmatrače da ih registruju kao prave mete.
Pošto je bilo jasno da je NATO avijacija nadmoćna i da joj se naša vojska ne može ravnopravno suprotstaviti, znali smo da treba nešto smisliti, kako bi se ublažili gubici u ljudstvu i tehnici. Pošto se naša firma bavi proizvodnjom zaštitne vojne opreme, uključujući i maskirne mreže, dosetili smo se da bi bilo dobro da uz njih napravimo i lažne mete. To smo brzo usvojili i u samoj fabrici ispitali - otkriva ekskluzivno za ”Novosti” vlasnik istoimene firme, magistar tehničkih nauka Mile Dragić.
On u nastavku objašnjava da na početku nije sve išlo baš tako glatko.
- Komandanti jedinica oko Zrenjanina, kojima smo predlagali da lažne mete testiramo na terenu, u realnoj situaciji, nisu nam to dozvoljavali. Imali su svoje razloge, a najčešće su pominjali činjenicu da u naoružanju naše vojske ne postoje lažne mete. Tražili smo dozvolu i od viših vojnih instanci, ali je nismo dobili - priča Dragić.
Do obrta je došlo sasvim slučajno.
- Sećam se, bio je utorak, ne znam tačno datum, ali verovatno se radilo o polovini aprila.

Lažne mete

Iznenada, u našu fabriku stigao je pukovnik Savić sa svojim ljudima. Oni su opsluživali raketni sistem ”neva”. Njima je prethodne noći stradala čitava posada jer nije imala zaštitne prsluke i šlemove, dok druga pored njih, koja je to imala, u istom napadu, nije bila ni ogrebana. Tražili su od nas zaštitnu opremu i mi smo im je dali. Uz to, pokazali smo im lažne mete, način na koji se postavljaju i maskiraju i predložili da to isprobaju. Oni su i to uzeli i otišli.
Naredni dan i noć, NATO avioni i srpska PVO nad Vojvodinom vodili su pravi rat. Zaposleni u fabrici ”Mile Dragić”, radili su danonoćno za potrebe vojske i ne sluteći šta će doneti naredni dan.
U četvrtak, ujutru rano, tek smo stigli na posao - priča Mile Dragić - a sa kapije javljaju da je ponovo stigao pukovnik Savić sa svojim ljudima. Ulaze u kancelariju onako garavi, izmoreni i neispavani. Sa vrata pukovnik Savić viče: ”Nismo ostali u jedinici da se odmorimo i naspavamo. Došli smo da vam zahvalimo što ste nam spasli život. Čitavu noć su oni gađali nas, ali smo čitavu noć i mi gađali njih. I radar nam je bio uključen sve vreme. Međutim, oni nisu pogađali nas, nego vaše lažne mete ispod maskirnih mreža koje ste nam dali sa njima. Tukli su dok nisu uništili i poslednju lažnu metu.

Spaseni životi

Priča o ovoj ratnoj varci brzo je stigla do Uprave inženjerije tadašnje Vojske Jugoslavije.
- Verovatno ih je izvestio pukovnik Savić. Međutim, ni mi posle ovoga nismo više čekali nego smo na istu adresu poslali izveštaj. Oni su sve naše navode proverili na terenu, došli u fabriku i uverili se da mi zaista proizvodimo lažne mete, koje su svojevrstan mamac za NATO bombe. Prihvatili su taj program i tako je krenula proizvodnja mnogih, ali moram reći, ne i svih meta koje smo ponudili, a koje su mogle da budu još korišćene. Jer, nisu svi komandanti shvatili značaj toga. Najbrže su reagovali ljudi iz Treće armije.
Firma ”Mile Dragić”, po rečima njenog vlasnika, tokom NATO agresije proizvela je ukupno 3.500 lažnih meta.
- Kada se rat završio, dobili smo od Vojske obaveštenje da je NATO pogodio 2.500 naših lažnih meta. Dobili smo od tadašnje vojske i priznanje u vidu neke plakete. No, to je najmanje važno. Važno je da je svaka od tih pogođenih meta spasla u proseku najmanje tri vojnika, da je spasla više stotina tenkova, a svaki od njih tada je koštao pet miliona maraka, da je ukupno spaseno najmanje 2.500 raznih borbenih oruđa, sve od topova do raketa. E, to je prava satisfakcija!

MANJAK VREMENA
Ratna veština kojom se branila Treća armija Vojske Jugoslavije od marta do juna 1999. godine na Kosovu i Metohiji, sada je predmet izučavanja na vojnim akademijama mnogih zemalja. Čine to i neke članice NATO.
Trebalo je biti izuzetno vešt, operativan i disciplinovan da bi se izbegli munjeviti napadi NATO avijacije. Najteže je bilo odbraniti se od lovačke borbene avijacije NATO. Jer, kada je ona stizala u vazdušni prostor iznad Kosmeta, tek tada je identifikovala cilj i birala ubojno sredstvo kojim će dejstvovati. O tome je izveštavala komandu, dajući potvrdu da se cilj nalazi na ranije dobijenoj lokaciji. U takvim situacijama našim braniocima nije ostajalo mnogo vremena da otkriju o kojem cilju se radi i da ga na vreme upozore da promeni položaj i podmetne lažne mete.

RATNA VEŠTINA U situaciji kada je svaki NATO projektil, kako su tvrdili njegovi stručnjaci, sa sigurnošću od 99,6 odsto pogađao zadati cilj, kada jugoslovenska avijacija nije imala nikakve šanse protiv stostruko jačih vazdušnih snaga NATO, kada radari naše vojske nisu smeli biti duže uključeni, jer bi istog momenta bili uništeni, kada su našoj vojsci nedostajali raketni sistemi većih dometa, valjalo je pronaći način da se odbrane granice zemlje i da se, pre toga, sačuva vojska i ratna tehnika. Taj zadatak stratezi Treće armije i Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije, koji su bili na pravcu najžešćih udara projektila NATO alijanse, rešili su to na više nego briljantan način.