Deca na nišanu “anđela”

”Nedopustivo je izgraditi kristalni dvorac na suzi makar jednog jedinog deteta”.
(Dostojevski)
Bojana Tošović imala je samo 11 meseci i tri dana kada je 11. aprila 1999. godine bombardovano Merdare. Ujutro, u trenucima kada se većina dece sveta raduje suncu i novom danu, prekinut je život ove bebe, prve žrtve deteta NATO agresije. Stradala je u svojoj kući u naručju oca Božine.
Mama Marija Tošović, opisujući stradanje deteta i supruga, za “Novosti” je ispričala: “Božina nije mogao da zaspi. Stalno je gledao kroz prozor. Govorio je: “Neće valjda noćas da udare”. Onda je otišao do krevetića, pokrivao Bojanu. U neko doba noći, preneo je naše prvo dete iz krevetića i stavio između nas. Spavala je tako do jutra, kada je počelo bombardovanje, a naša kuća pogođena. Božina je telom pokušavao da zaštiti ćerku. Oboje su, u trenutku, bili mrtvi.
Sutradan, 12. aprila, raketiran je voz na mostu u Grdeličkoj klisuri. Među putnicima je bio i šestogodišnji Branimir Stanijanović, iz Aleksinca. “Ugljenisano telo ovog dečaka nađeno je tek 15 dana posle napada”, zabeležili su reporteri našeg lista.

Živeli za Milicu

Životi dece se prekidaju. Bombardovanje se nastavlja. Na Kosovu i Metohiji i na jugu Srbije avioni NATO izručuju nove bombe, a 16. aprila ubijaju Irenu Mitić (15). Život je izgubila na njivi, dok je u svom selu Ribince kod Vranja pomagala ujaku u sejanju kukuruza. Istog dana u bombardovanju Vranja stradala je i Milica Stojanović (12).
“Samo smo imali Milicu. Dugo smo je čekali i dočekali u mojoj 33. godini života, posle osam meseci provedenih u bolničkom krevetu”, rekla je “Novostima” Anka Stojanović, Miličina mama. “Suprug Bora i ja smo živeli za naše dete. Sada nemamo za koga da živimo.”
Nekoliko dana posle, pod bombama NATO završio je život i Dalibor Tasić (14) iz vranjskog sela Soderce, sin jedinac Srboljuba Tasića.
NATO bombardovanje Surdulice, 27. april. Pod ruševinama, u skloništu porodične kuće u Čubrinim livadama ostali su, zagrljeni sa roditeljima, brat i sestra Miljana (15) i Vladimir (12) Milić. Stradao je u istom trenutku i njihov rođak Miomir Milenović (17). Iz reportaže našeg lista, objavljene sutradan, izdvajamo: “Dva projektila su napravila krater prečnika deset metara. Iz njega izvlače delove stradale dece i u platnene zamotuljke pakuju ono što je preostalo od njihovog malenog života”.
U danu stradanja Milića iz Lipljana stiže vest da je u napadu na ovaj kosmetski gradić ubijena devojčica Dragana Dimić. Da i u drugim gradovima Kosova ima poginule dece: srpske, romske, albanske. Bombe ih nisu razdvajale. U napadu na izbegličku kolonu u Koriši kod Prizrena, Crveni krst Jugoslavije beleži da su “porodice Bahrije Ahmetaja i Ramadana Hasnaja izgubile u ovom napadu više od petnaestoro dece od 2 do 12 godina”.
Izveštači su javili da su meta NATO projektila, tih dana, bile i radničke barake izbegličkog, “Majinog naselja”, u kome su utočište u leto 1995. godine, našle prognaničke porodice iz Hrvatske. U ovom izbegličkom centru, u napadu 14. aprila ubijen je Ivan Ivančić (7). Istog dana od kasetnih bombi stradala su deca Adem Munčaj i Arta Lugić.
Kraj aprila, ali nije i kraj bombardovanja. Ne nazire se. Meta su ponovo deca. Varošica Murino, kod Plava, Crna Gora. Ovde su od bombi iz Prištine našle utočište devojčice Olivera Maksimović i Julijana Brudar. Bile su u igri kada su pale bombe. S njima je tog dana stradao i njihov drug Miroslav Knežević.
Promišljajući suštinu NATO bombardovanja Jugoslavije u proleće 1999. godine, Mihailo Pavlović, književni kritičar, zaključio je: “Tehnološki najsavremeniji avioni poleću iz vojnih baza da bi pogodili cilj - našu decu”. Dečaci i devojčice u Srbiji i Crnoj Gori svih jedanaest nedelja bombardovanja bili su meta projektila ispaljenih ispod krila “Milosrdnog anđela”, kako je, koje li ironije, nazvana akcija u kojoj je, prema podacima Jugoslovenskog komiteta za saradnju sa Unicefom, stradalo 79 dece. Saopštavajući ovaj podatak po okončanju agresije, Komitet je tražio da Svetska organizacija za zaštitu dece “barem verbalno osudi ovaj zločin”. Odgovoreno je, za utehu, praznom retorikom: “Sigurni smo da su deca u Jugoslaviji tokom bombardovanja bila najugroženija u Evropi”.

Stradala i beba

Maj 1999. godine, napadi NATO avijacije, uprkos upozorenju da su žrtve i deca - ne prestaju. Sedmog maja, bombe padaju na Niš, i na pijaci pogađaju i studentkinju medicine Ljiljanu Spasić, u sedmom mesecu trudnoće. Stradala je i Ljiljana i njena beba.
Vladičin Han, 11. maja, u sumrak je pogođen most na kome su u tom trenutku bili dvoje zaljubljenih i zagrljenih tinejdžera: Gordana Nikolić (15) i Milan Ignjatović (16). Gordana treći gimnazije, Milan - maturant, nameravao je da upiše ekonomiju na Univerzitetu u Kragujevcu. Verica Ignjatović je, godinu dana posle, u pismu “Novostima” napisala: “Zašto su i kome smetala zagrljena i zaljubljena naša deca”.
Akademik i pesnik Stevan Raičković u tim trenucima piše: “Ovo što se ovih dana događa ostaje trajno zabeleženo u istoriji. A u nama, rane u pamćenju. Ko da zaboravi stradalu decu? Ko može da oprosti?”
Profesor dr Vojislav Ćetković, slikar i pedagog, govori: “Ako pogine vojnik, on je, može se reći, na to i pripremljen. Ako strada neko stariji, može se reći da je u životu završio mnogo od onogo što je hteo. Ostavio za sobom svoje delo i uspomene. Ali, ako pogine neko dete, nevino, cvet koji se tek otvara, onda je to zločin koji se nikad ne sme zaboraviti. Naša deca su stradala pod bombama najmoćnijih sila sveta. Čemu ta moć kad nevini stradaju. Umesto da svoju moć koriste da pomognu svu gladnu i bosu decu, oni ubijaju. Zato se to ne sme zaboraviti.

Dan tragedije

Ko se, uopšte, osvrtao na to što su poručivali umni ljudi iz Srbije. Usledio je napad na Ralju, selo u sopotskoj opštini, nadomak Beograda, u kome su Branka i Vladimir Pavlović od ratnog užasa pokušali da sklone decu Dejanu (5) i Stefana (8). Koji minut iza ponoći 26. maja, njihovu kuću pogodio je smrtonosni projektil. Oboje dece je ubijeno, a nekoliko dana posle ovog napada od teških povreda preminuo je i njihov otac Vladimir.
Reporteri koji su sutradan, ujutro, stigli do kuće Pavlovića u Ralji, preneli su reči komšija: “Iz ruševina smo izvlačili zgužvana dečija tela”.
Kraj maja, 31. 5. 1999. godine - napad na Novi Pazar. Bio je ovo dan tragedije porodice Simić i Roglić. Ubijen je Marko Simić. Imao je samo dve godine. Stradao je sa ocem, u zagrljaju. Istog dana projektili NATO su ubili Marka Roglića. Pogodili su ga na putu od škole do kuće.

ĐAK SVIH GENERACIJA
U bombardovanju mosta u Varvarinu, 30. maja, po podne, ubijena je Sanja Milenković (15) daroviti matematičar, čiji su rezultati u ovoj nauci nagoveštavali olimpijski uspon. Bila je đak svih generacija škole u Varvarinu, koja nikad nije imala tako briljantnog đaka. Nemački advokat Ulrih Dost, u tužbi protiv svoje države, za Sanjino ubistvo i ubistvo civila u Varvarinu naveo je da je u ovom srpskom gradiću učinjen strašan zločin. Tužba je odbijena.

MILICA
U trenucima dok se spremala na počinak, u bombardovanju Batajnice 19. aprila, na noši u svom domu od NATO projektila koji je pogodio kuću Rakića, stradala je i trogodišnja njihova Milica.
Ovo dete nije umelo ni da izgovori reč rat. Postalo je simbol stradanja dece Jugoslavije tokom 78 dana bombardovanja. Za avijaciju NATO bila je samo “kolateralna šteta”.
Milena MARKOVIĆ
(Nastaviće se)