Diplomatija “velike batine”

U RATOVIMA koje je Amerika sejala širom planete tokom proteklog stoleća, u onom “nebeskom” koji je vodila protiv Srbije i Crne Gore, politički vrh te velike zemlje je otišao najdalje, ako ne u krvoproliću, a ono u definisanju i isprobavanju njene nasilničke diplomatije prema ostatku sveta.
Suština te diplomatije je sledeća: Amerika će intervenisati, prvo pretnjama, a potom i upotrebom vojne sile, uvek kada proceni da to zahtevaju njeni “vitalni interesi”, bez obzira na to da li se sa tim slažu Ujedinjene nacije i da li je to u skladu sa međunarodnim pravom.
Temelje takve američke diplomatije udario je za ceo taj vek američki predsednik Teodor Ruzvelt, koji je vladao na samom početku tog, u mnogo čemu “američkog stoleća”: “Putuj po svetu, pričaj lepo, ali iza leđa drži veliku batinu...”

Nebeski ratnik

Četvorica poslednjih američkih predsednika Regan, Klinton i dva Buša, napravili su od toga intervenističkog monstruma.
Oni su Ruzveltovu “doktrinu” pojednostavili i ogolili do same koske, tako da ona njegova famozna rečenica sada glasi: “Idi po svetu, drži veliku batinu visoko iznad glave i uopšte ti nisu potrebne lepe reči.”
Bil Klinton, američki “nebeski ratnik” u tome je možda otišao najdalje. On je za svoje vladavine bacao bombe i slao trupe u sedam zemalja. Gađao je bombama Sudan i Avganistan, a onda Irak i Bosnu.
Ratovao je u Somaliji, a u njegovo vreme su se američke trupe iskrcale i na Haiti. U proleće 1999. godine započeo je “nebeski rat” protiv krnje Jugoslavije.
Klinton je ratnik kakvih nije bilo u istoriji ratovanja. On je vojevao daljinskim upravljačem i sa nebeskih visina. Tako ginu samo drugi, nikako američki vojnici. To američka javnost može da proguta, jer je užas rata daleko.
Na tu perfidnu stranu Klintonovog ratovanja ukazao je, u vreme dok su američke bombe padale po Srbiji, čuveni američki pisac Norman Majler:
“Ako se u bombardovanje ide sa umišljajem, a to čini Klinton, da se ne proliva sopstvena, nego samo tuđa krv, onda je to sramno. Na duže staze, narod koji je bio pod našim bombama, nikada to neće moći da nam oprosti.
Mi tim bombama samo sejemo mržnju protiv Amerike širom sveta...”
Ali, nije reč o Klintonu, nego o Americi, koja kao i svaka druga zemlja ima predsednika kakav joj treba i kakvog zaslužuje.
Ondašnja Amerika, a u međuvremenu se ništa nije promenilo, moćna i prebogata, pola sveta je držala pod sankcijama i pritiscima, a drugu polovinu pod dolarima i svojim uticajem.
Sticajem istorijskih okolnosti, SAD su se na kraju prošlog veka, malo zahvaljujući mediokritetskom formatu evropskih političara, a malo više “pobedi” u hladnom ratu, našle na samom vrhuncu svoje moći i svog ekonomskog prosperiteta, sasvim same u toj svojoj osiljenosti.
Nema više ni blokova, ni ravnoteže, ni kočnica. Opili su je moć i arogancija. A današnje generacije američkih političara, onih u administraciji i onih u Kongresu, očigledno nemaju ni vizije, ni instinkta, ni političkog formata da svet i samu Ameriku odbrane od njene “arogancije sile”.
Tako se i dogodilo da se Amerika u toj poslednjoj godini 20. veka razgoropadi i da se na udaru njene neobuzdane sile nađe Jugoslavija, zemlja koja sa Amerikom nikada nija bila ni u ratu ni u sukobu.
Na njenom tragičnom slučaju je isprobavana i verifikovana “Klintonova doktrina” o zavođenju reda u svetu po američkoj meri i mimo međunarodnih institucija i međunarodnog prava.

Volja sile

TU svoju “doktrinu”, kojoj će se za vreme bombardovanja Jugoslavije najuspaljenije prikloniti britanski premijer Toni Bler, Klinton je pokušao da “proda” na samitu NATO, koji je održan u Vašingtonu usred tog nebeskog rata protiv Srbije i Crne Gore.
Njih dvojica su, ne bez uspeha, ipak uspeli da ta intervencionistička politika Amerike, dobije podršku i legitimitet Severnoatlantskog saveza, uprkos odbojnim reagovanjima analitičara i posmatrača.
“Na tom samitu se desila zapanjujuća stvar”, napisao je tih majskih dana 1999. godine, kolumnista “Vašington posta” Robert Novak.
“Vlade 19 zemalja zapadne hemisfere, prihvatile su, mimo znanja i odobrenja svojih nacionalnih parlamenata i svoje javnosti, da alijansa može da interveniše protiv svih onih država i režima koji im nisu po volji. Tako se NATO, zahvaljujući Klintonu i Bleru, preko noći transformisao iz odbrambenog vojnog saveza grupe zapadnih zemalja, u svetskog žandarma. Tu svoju novu ulogu NATO sada isprobava u bombardovanjima Jugoslavije, a ne zna se ko će biti sledeći.”
Klinton i Bler su na tom samitu, zapravo, pokušali da daju legitimitet novoj američkoj imperijalnoj politici, po kojoj je princip uvažavanja nacionalnog suvereniteta i nemešanja u unutrašnje stvari drugih država potisnut u drugi plan, tako da je vojna intervencija dozvoljena kada su ljudska prava dovedena u pitanje, kada dođe do međuetničkih sukoba, humanitarnih katastrofa i kada treba intervenisati radi disciplinovanja neposlušnih režima. Zbog droge, nafte, terora.
Nešto slično je svojevremeno pokušao da uradi i sovjetski lider Leonid Brežnjev, kada je proglasio svoju doktrinu “ograničenog suvereniteta”, pa je sa tenkovima ušao u Prag da bi štitio ugrožavanje “socijalističke zajednice”.

Konci iza scene

Ta Brežnjevljeva “doktrina”, ipak je bila ograničena samo na zemlje “socijalističke zajednice”, tj. Varšavskog pakta.
Klinton i Bler idu na ceo svet. Zato bi se ta njihova strategija mogla nazvati “doktrina anuliranog suvereniteta”.
Ovog puta se ta američka “diplomatska batina” srušila na srpski narod, na ono šta je ostalo od nekadašnje velike Jugoslavije, koja je takođe razrušena uz pomoć Zapada. Nema, dakle, više lepih reči, ni prikrivanja batine, ni principa, ni obzira. Postoje samo američke bombe i američki “vitalni interesi”, koji ovog puta dosežu do samog podnožja Prokletija i koji u ovom slučaju znače da Vašington hoće da se ukopa na Balkanu, da se NATO, čije je postojanje dovedeno u pitanje, udahne novi život, a Evropi pokaže gde joj je mesto i koja joj je mera.
Svi su onda govorili i pisali da je to “Klintonov rat”. Jeste, ali samo nominalno i zato što je čovek sa tim imenom i prezimenom onda sedeo u Beloj kući.
On je bio samo puko oruđe u rukama one moćne, manje vidljive Amerike, koja vuče konce iza scene, pokušavajući da za račun svojih interesa i imperijalnih ambicija kroji sudbinu naroda i sveta.
Ovo je ipak, vreme “Velikog Brata”, a ne ratobornog ljubavnika iz Litl Roka, koji je na rođenju kršten kao Vilijem Blajt, a u Belu kuću ušao kao Bil Klinton.

VERUJTE SVOJIM OČIMA
U RATNIČKOM pohodu protiv Srba, ”majka” američke agresije na Srbe Medlin Olbrajt, je koristila i svoje znanje srpskog jezika, koji je naučila igrajući se u detinjstvu na ulicama Beograda.
U jeku bombardovanja, shvatajući zajedno sa Klintonom, da prvi udari nisu doneli željene rezultate, ona se preko talasa ”Slobodne Evrope” obratila građanima Srbije na srpskom. ”Mi ne želimo da povredimo srpski narod”, rekla je cinično. ”NATO nema nameru da zauzme vašu zemlju...”
A onda je dodala: ”Ja znam da mi nećete poverovati, ali verujte svojim očima i svojim ušima. A one će vam reći da je sva sila 19 zemalja NATO protiv vas...”
Zar je bilo potrebno građanima Srbije da im neko drugi, a pogotovo ona, ”otvara oči”.

VIJETNAM
NA eksplozije Klintonovih bombi na Balkanu reagovao je i bivši američki šef Pentagona Džajms Šlezinger, koji je svojevremeno bio i direktor CIA.
”Zapanjujuće je, kaže on, da ti isti ljudi koji su godinama učili lekcije iz rata u Vijetnamu, nisu na tome ništa naučili.”
A onda, dodaje, komentarišući konfuznu i inadžijsku politiku Klintona na Balkanu: ”Mi smo Srbe u Bosni gađali bombama zato što su tražili pravo na samoopredeljenje, a sada Srbe bombardujemo zato što Albancima na Kosovu ne dozvoljavaju da se samoopredele. A pre toga smo, odbijajući to pravo Srbima u Hrvatskoj, ohrabrili Hrvate da proteraju iz Hrvatske pola miliona Srba!”

SMETNJE NA VEZAMA
U VAŠINGTONU se, u martu 1999. godine, pripričavala ovakva anegdota.
Razgovara Klinton iz Bele kuće specijalnim telefonom i grmi u slušalicu:
”O-kej , gospodine Miloševiću. Čuo sam vas. Hoću samo da vam kažem - hitno povlačite srpske trupe sa Kosova, ili ja, iz ovih stopa, šaljem na Srbiju američku ratnu avijaciju...”
A onda, šef američke Bele kuće, sav crven u licu, u pola reči, prekida razgovor i spušta slušalicu na sto, gledajući začuđeno u svog ličnog sekretara. I pita ga: ”Ali, zašto se on smeje?”
”Pa vi ste, gospodine predsedniče, imali na vezi Sadama Huseina”, odgovorio je ovaj.
Bez obzira na naznake i prizvuke koje su mogli imati autori ove anegdote, njena najdirektnija poruka je da se američka sila toliko razmahala po svetu da ne zna više kuda udara, kome preti bombama, a kome sankcijama.
Na to ”pijanstvo” je svojevremeno ukazivao i umni senator Vilijem Fulbrajt: ”Amerika postepeno, ali neumitno, ispoljava znake one arogancije koja je u prošlosti unesrećila, oslabila, a u nekim slučajevima i uništila velike nacije.”
Borislav LALIĆ
(Nastaviće se)