Prava reč je izgovorena

U MAJU, dok je bombardovanje Jugoslavije bivalo sve intenzivnije, u „kriznom štabu“ u Vašingtonu bilo je sve jasnije da stvari ne idu dobro, da žestoki udari NATO avijacije sa nebeskih visina i krstarećim raketama sa mora nisu doneli željene rezultate, tj. „kapitulaciju Beograda“.
To je već bacalo senku sumnji da li će operacija „Milosrdni anđeo“ da uspe. U Vašingtonu, gde je taj krizni štab zasedao skoro svakog dana, verovalo se da će za „rat protiv Miloševića“, biti potrebno „samo nekoliko dana“ i da će on pod naletom moćne NATO avijacije i pred neviđenim medijskim i psihološkim pritiscima brzo popustiti.
Kad je glavnokomandujući NATO snaga, američki general Vesli Klark, posle četiri dana bombardovanja shvatio da taj prvi udar nije dao očekivane rezultate, javio je 28. marta Havijeru Solani da dolazi kod njega u „bunker“. Cilj te iznenadne posete bio je da zatraži od Solane da mu odobri da se pređe na „drugu fazu“ bombardovanja, što je značilo da počnu udari ne samo po radarskim punktovima i položajima jugoslovenske PVO nego i na Beograd, na zgrade ministarstava, na mostove i rafinerije, puteve i komunikacije, na sve ono što bi moglo da poljulja i slomi stabilnost države.
Klinton, Bler, Medlin Olbrajt i Sendi Berger, najglasniji zagovornici nastavljanja rata „do pobede“, ubrzo će se uveriti da stvari ne idu po planu. Sa jedne strane, Srbi uspešno odolevaju, a sa druge, postaje sasvim jasno da bi uskoro mogle da se pojave pukotine u redovima NATO, čije članice, možda sve sem Velike Britanije, nisu nikada ni bile voljni učesnici u tom kažnjeničkom ratu. Stradanje civila, gađanje „ciljeva“ kao što je kineska ambasada u Beogradu, izbegličke kolone i porušena stambena naselja, samo su još više podgrejavali sumnje da je NATO ušao u avanturu kojoj se ne vidi kraj. Pojavile su se sumnje i kritike i u štampi. „Naše časne intencije, pisao je sredinom aprila „Vašington tajms“, gurnule su nas u užas i pustoš na Balkanu. Naša humanitarna misija proizvela je jednu od najvećih humanitarnih katastrofa 20. veka. I tome nema kraja...“

Opasni signali

Iz Pentagona i redova CIA, u maju, mogli su se čuti prvi signali da se te dve institucije distanciraju od Klintovog obećanja da će rat iz vazduha i bez prolivanja američke krvi biti pobedonosno završen za nekoliko dana, ili nekoliko nedelja.
CIA i Pentagon su se zapravo plašili da bi rat mogao da se „spusti na zemlju“, a to bi značilo i slanje američkih kopnenih snaga na Balkan, otvaranje novog vijetnamskog fronta i nove pogibije američkih momaka.
Kad je 24. marta saopštio da NATO kreće u rat protiv Jugoslavije, Klinton je rekao pred licem nacije da „nema nameru da šalje američke vojnike na Kosovo da tamo ratuju.“
Sredinom aprila general Klark je prvi put nagovestio mogućnost kopnene intervencije u Jugoslaviji ako bude bilo potrebno, a sve je bilo izglednije da hoće. Tu ideju u narednim sedmicama prvi je prihvatio Bler, a zajedno sa njim i Medlin Olbrajt. Za vreme majskog samita NATO u Vašingtonu, Klinton je upozorio Blera da ne govore o „kopnenoj ofanzivi“, jer bi to moglo da uplaši domaću javnost, a i neke od saveznika.
Klark, koji se sve više plašio da će izgubiti rat, već sredinom maja, izložio je, naravno u tajnosti, svoj plan o kopnenoj intervenciji. On je tada već uveliko sarađivao sa „vojskom OVK“, kojoj je odredio ulogu prethodnice u nastupu međunarodnih kopnenih trupa. On je, takođe tajno, i u dogovoru sa Vašingtonom, dao nalog da se rekonstruiše put od Tirane do Kuksa na srpskoj granici, navodno za povratak izbeglica, a zapravo za nastup zapadnih trupa, tenkova i oklopnih jedinica. Klark je tada pominjao brojku od 175.000 američkih vojnika koji bi se iz pravca Albanije, a ako bude nužno i iz Makedonije, Bugarske, Mađarske i Bosne, iskrcali na tlo Jugoslavije, naravno, uz dejstvo i podršku NATO avijacije. Britanija je već bila pristala da učestvuje sa 50.000 vojnika. Albanija je takođe prihvatila da vojno radi sa pripadnicima OVK.
Klark je, u dogovoru sa Klintonom i Blerom, 23. maja poslao Solani zahtev da se sačini plan kopnene invazije na Jugoslaviju.

Samo pobeda

Bilo je puno onih, i u Pentagonu i u redovima NATO, koji su bili skeptični, a i uplašeni od te kopnene operacije, koja će neizbežno da vodi u prolivanje krvi, ali Klinton i Bler su bili za to iz jednog jedinog razloga: Amerika i NATO ne smeju sebi dozvoliti da na Balkanu dožive poraz, odnosno da ne „pobede“ u operaciji ostvarenja svog strateškog cilja, koji je bio mnogo važniji od brige za Albance.
Tih dana, dakle krajem maja, u Vašingtonu je održan sastanak kriznog štaba, na kojem je Klitonov savetnik za nacionalnu bezbednost Sendi Berger formulisao dnevni red od četiri tačke, stavivši na prvo mesto sledeće: u ratu protiv Jugoslavije moramo pobediti. A onda je, kada je neko priupitao šta to znači, dodao: Zaboravite poslednje tri tačke dnevnog reda. Dovoljna je ova prva.
To je značilo - sa bombama ili sa pešacima, ili i sa jednim i sa drugim, rat na Balkanu se mora dobiti. Skoro da niko više nije pominjao „humanitarne patnje Albanaca“. Bilo je sve jasnije da rat zbog toga nije ni vođen. Dva druga imperativa su bila pred zapadnom alijansom, ili tačnije pred Amerikom: zaposesti Kosovo i ne dozvoliti debakl. Ni po koju cenu, pa makar opet ginuli američki vojnici na dalekim ratištima.
U tim danima predugog i basomučnog bombardovanja, čak su i američki analitičari ukazivali na to da Amerika na Kosovu ne ratuje zbog brige za Albance nego zbog svojih strateških interesa.
Prava reč o tome izgovorena je na stranicama „Njujork tajmsa“. Izgovorio ju je politički analitičar Robert Kaplan. Kakva humanitarna katastrofa i etnička čišćenja, napisao je on. Krupnije su stvari pokrenule Ameriku na ovaj rat.
Po njemu, rat protiv Jugoslavije nije lokalni, nego imperijalni, čiji je cilj da se cela Evropa, ne dakle samo do Drine i Transilvanije, stavi pod kontrolu zapada, tj. Amerike. Klinton hoće dalje od Jalte. On neće pola, nego celu Evropu, do Crnog mora, a možda i dalje.
I šta onda? Kaplan ima odgovor: „Prvo treba slomiti Srbiju, uspostaviti NATO protektorat na Kosovu, a možda i nad Makedonijom i ići dalje. Samo američki imperijalizam, koliko god da se taj izraz nekome neće svideti, može objediniti evropski kontinent...“
A kad je 3. juna stigla vest iz Beograda da Milošević prihvata mir, u Beloj kući su bili krajnje iznenađeni i, naravno, obradovani. Koliko je u tome uticaja imala pretnja iskrcavanjem kopnenih trupa, a u Vašingtonu se verovalo da jeste, to više nije bilo važno. Bilo je bitnije da je Klinton, kao što će to i Milošević učiniti u Beogradu, mogao da proglasi „pobedu“. I da zaposedne Kosovo.

CIMERMAN I MILOŠEVIĆ
U vreme agresije, preko stranica „Njusvika“ oglasio se i bivši američki ambasador u Beogradu Voren Cimerman, koji sa Miloševićem ni onda nije bio u prisnim odnosima. Članak o Miloševiću je naslovljen „Dečje lice, hladno srce“.
„Slušao sam ga kako mi govori“, piše ambasador „da SAD imaju plan, zajedno sa Nemcima, da ceo Balkan stave pod svoju kontrolu. Prvo će Vašington, govorio mi je, pretvoriti Albaniju u svoju koloniju, a onda će se ubaciti na Kosovo i otrgnuti ga od Srbije. Nisam imao nimalo sumnje da Milošević veruje u takav nonsens. On je imao paranoičan pogled na međunarodne odnose...“
Šta bi danas Cimerman napisao? Američka baza na Kosovu „Bondstil“ je danas jedna od najvećih vojnih postaja SAD u svetu.

TUŽBA PROTIV KLINTONA
Na neobjavljeni i „krstareći rat“ Klintona protiv Jugoslavije, najenergičnije je reagovao republikanski kongresmen iz Kalifornije Tom Kembel, koji je u Kongresu izneo da „Monikin ratnik“ iz Ovalnog salona vodi „nezakonit rat“, jer u Zakonu o vojnim snagama iz 1973. piše da Amerika ne može ratovati protiv jedne suverene zemlje ako joj ne objavi rat i ako vlada za to nema odobrenje Kongresa.
„Mi smo već u ratu sa Jugoslavijom“, rekao je Kembel. „Pa, kad već ratujemo, neka to bude po zakonu. Klinton se igra rata, ali to ne priznaje. Pa, kakvi smo mi to ljudi, pobogu. Bacamo bombe na Srbe, a kažemo da to nije rat. Pa šta je rat, do đavola. Zato predlažem da Jugoslaviji rat objavimo naknadno.“
U Kongresu se, usred bombardovanja, glasalo o toj Kembelovoj rezoluciji i sa 427 glasova odbačeno je proglašenje rata protiv Jugoslavije. Samo dvojica su bila za taj ilegalni rat.
Republikanci su na toj istoj sednici, plašeći se Klintonovog ratničkog žara, predložili da mu se zabrani da eventualno pošalje kopnene trupe na Balkan. I tu je Klinton poražen sa 249:180 glasova.
Ništa se nije promenilo. Bombe su nastavile da padaju na srpske domove i srpske glave još većom žestinom. Kembel se žalio federalnom sudu, ali se ovaj proglasio nenadležnim! Rat nije imao ko da zaustavi.
Borislav LALIĆ
(Nastaviće se)