“Lale” na ceni

MNOGO toga se promenilo i u strategiji Vojvodine. Praktično, od dolaska Ratka Butorovića na čelo kluba, 2006. godine, zaživelo je pravilo: naši igrači više ne mogu u Partizan i Crvenu zvezdu, nećemo da pojačavamo večite, jer hoćemo titulu. Butorović više nije predsednik kluba, ali i iz fotelje potpredsednika i dalje je čovek odluke, pa se ni u strategiji ništa posebno nije promenilo.
Tako je i najbolji igrač “lala” Gojko Kačar, za koga je Crvena zvezda bila i te kako zainteresovana, otišao u Nemačku. Herta je Novosađanima platila obeštećenje od tri miliona evra, a ova lepa suma je poslužila čelnicima kluba da se “pokriju”, uz objašnjenje da je to najveći transfer i da je to jedini razlog zašto je pustila svog reprezentativca i pored priča da niko nije na prodaju.
Da te priče ne piju vodu pokazuje i primer broj dva: golgeter Ranko Despotović je takođe 2008. godine prodat bukureštanskom Rapidu za 1.2000.000 evra. Ali, ubojiti strelac danas nosi dres Mursije i igra u Segundi, drugoj ligi Španije, a došao je na poziv bivšeg selektora Srbije Havijera Klementea (s njim je i Risto Vidaković) koji je nedavnio smenjen.

Budni Antić

Novosadski ligaš prodao je prošle godine kapitena Nina Pekarića bukureštanskom Dinamu za samo 250.000 evra, a od njega je skuplji bio i Savo Pavićević, koji je otišao u Kotbus za 300.000 evra. Godinu dana ranije mladi reprezentativac Nikola Petković je prešao u Genčlerbirligi, obeštećenje je iznosilo 500.000 evra, a zatim je kratko nosio dres Crvene zvezde iz koje je ove zime otišao u Ajntraht iz Frankfurta.
Tako se poslovna filozofija Novosađana poklopila sa ostalim klubovima, jednostavno, u zemlji Srbiji prodaja igrača se podrazumeva jer je to i jedini način da se preživi. Međutim, omladinska škola “lala” godinama radi odlično i izbacuje nove talente kao na traci.
Sada su u modi Dušan Tadić i Danijel Aleksić koji su na meti mnogobrojnih evropskih klubova, a njihov talenat je zapazio i selektor Radomir Antić koji ih je pozvao pod zastavu i obojica su debitovala za A reprezentaciju na prijateljskoj utakmici sa Poljskom, u decembru prošle godine u Turskoj. Ako se zna da je Aleksić igrao i za omladinsku reprezentaciju (najbolji igrač Evropskog prvenstva) i mladu selekciju, čiji je dres nosio i Tadić, jasno je da su ova dvojica mladića već na visokoj ceni.
U Vojvodini nisu želeli da ih prodaju već ove zime, iako je ponuda bilo, jer žele da se najzad okite šampionskom titulom. A u tu svrhu je vraćen u Novi Sad trener Ljupko Petrović koji je vodio Vošu kada je poslednjei put bila prvak države. Međutim, gotovo je izvesno da će Vojvodina teško zadržati dvojicu svojih bisera na leto, pa čak i da bude prvak Srbije. Jer, ponude se gomilaju, a teško je suprotstaviti se zovu velikih klubova i šuškanju miliona evra.
U svakom slučaju, vreme prošlo opominje. Miloš Krasić, standardni reprezentativac, napustio je Novi Sad 2004. godine, a CSKA iz Moskve ga je platio 2.250.000 evra. A tada je imao samo 20 godina i već nosio kapitensku traku. Ovog leta je brzonogi dribler bio na pragu Real Madrida, a procenjen je na 12 miliona evra.

Igra na ”žici”

Milan Jovanović je danas hit igrač, reprezentativac, najbolji fudbaler Belgije, a iz Vojvodine je 2003. godine otišao u Šahtjor za 500.000 evra. Lane je potom iz Ukrajine prešao u Rusiju, u Lokomotivu iz Moskve, ali nema podataka koliko je iznosio transfer, a sada je najbolji fudbaler Standarda. Procena je da vredi sedam miliona evra jer već ima 27 godina, ali predsednik kluba iz Liježa traži preko 10 miliona.
Naravno, treba istaći i da ne treba praviti klasičnu parelelu za koje pare su, na primer otišli Krasić i Jovanović, i koliko sada vrede, iz jednostavnog razloga što sigurno sebi ne bi mogli da “nabiju cenu” igrajući u Srbiji. Jer, Evropa je ta koja kanališe transfere i donosi mogućnost da budeš viđen, a Vojvodina ni tada, a ni sada, nije baš na međunarodnoj sceni briljirala. Zato je i normalno da je Krasićeva cena porasla do neba pošto Moskovljani gotovo redovno igraju u Ligi šampiona, a osvojili su i Kup UEFA, dok je Jovanović, i pored odličnih partija u Belgiji, postao napadač o kome se priča tek posle sjajnih igara i golova u dresu reprezentacije Srbije.
Naravno, danas je najvažniji znati kako da se “igra na žici”, a Vojvodina, koja ima velike apetite, nalazi se u delikatnoj situaciji. Najvažnije je pronaći pravu meru između potrebe da se dobro zaradi i želje da se sačuva tim koji bi bio sposoban da ostvari cilj ili tačnije san svih kojima je Vojvodina u srcu, a to je da se najzad “preskoče” Zvezda i Partizan i da se na leto u Novom Sadu proslavi šampionska titula.

FUDBALSKI REGRUTI

U VOJVODINI su se baš izveštili da dovode u svoje redove slobodne igrače, da za njih praktično ništa ne plate, a onda da ih afirmišu i na njima, pre ili kasnije, dobro zarade. Evo kako izgleda spisak 10 besplatnih dolazaka:
2003. Branko Jelić (Crvena zvezda)
2004. Džozef Kizito (Srem, Sremska Mitrovica)
2004. Nino Pekarić (Radnički, Obrenovac)
2005. Aleksandar Popović (Olimpija, Ljubljana)
2005. Miodrag Stošić (Radnički, Obrenovac)
2005. Igor Đurić (Srem, Sremska Mitrovica)
2008. Risto Lakić (Partizan)
2008. Slaven Stjepanović (Partizan)
2009. Mihail Hucišvili (Olimpik, Baku)
2009. Boban Maksimović (Crvena zvezda)
(Nastaviće se)