Moćni ser Aleks

NI španska priča se ne razlikuje od onih u drugim zemljama Evrope gde se sve češće regrutuju baš deca. Jer, sistem je isti - kupiti što jeftinije, a prodati što skuplje.
- U principu i po kodeksu FIFA, agent ili menadžer, svejedno kako da ga nazovemo, ne može da ima pravo na igrača, može da ima investiciju. Druga je stvar što sada ima zaista mnogo divljih menadžera, ali nije krivica ni na njima, već prevashodno na klubovima - objašnjava Zoran Vekić, koji više od dve decenije živi i radi u Španiji i jedan je od menadžera prve klase. - Sve se češće događa da se prave interni dogovori na relaciji klub - menadžer - firma - igrač, a kada je tako, onda je jasno da je potrebno mnogo novca da bi se sve strane zadovoljile.
U Španiji se mnogo polaže na regularnost transfera, mada je teško ići do "sitnih crevaca".
- Evo jednog primera: jedna firma iz Londona je pregovarala o angažmanu Luisa Fabijana iako ga ugovor veže još dve godine. Međutim, kako Sevilja ima licencu, a postoji i ta čuvena klauzula 1006 koja štiti klubove, on je ostao u Andaluziji.
ŠPANSKI primer ipak nema tesne veze sa Srbijom, iz jednostavnog razloga što su i naši najveći klubovi - siromašni.
- Da, jasno je da finansijska situacija u Srbiji diktira i uslove prodaje. Znam jedan nedavni primer, ali ne bih imenovao ni igrača ni klub. Jedan od najtalentovanijih igrača u Srbiji je praktično prodat menadžeru za 200.000 evra, da bi posle vrlo kratkog vremena transfer iznosio osam miliona evra, a taj menadžer je dobio 50 odsto, dakle čitava četiri miliona!
I klubovi su, znači, u igri...
- Svakako, a koriste se sve moguće pogodnosti. Oni koji su mali i siromašni moraju katkad da se kockaju, i često gube. Pa i velika Barselona je izgubila Seska Fabregasa samo zato što je imao poluprofesionalan ugovor a ne pravi, profesionalan, što je Arsenal iskoristio i po minimalnoj skali ga kupio kada je imao samo 16 godina. A danas je jedan od najboljih i najskupljih igrača sveta.
Mnogo toga se promenilo i u Engleskoj. Pre svega kada je u pitanju poštovanje pravila da ne može da se angažuje fudbaler koji u toj takmičarskoj godini nije odigrao 75 odsto utakmica za državni tim. Ranije nikome nije ni padalo na pamet da ulazi u transakcije ako se ne radi o reprezentativcu, ali se i taj "zakon", da kažemo, modifikovao, pre svega zbog mladih a talentovanih igrača koji u tinejdžerskim godinama ne mogu da ispune taj uslov.
Upravo zbog toga je formirana komisija pod državnim okriljem, koja odlučuje o tome da li nekome može da se "progleda kroz prste". Šta to znači? Komisija se sastane i procenjuje da li je reč o "specijalnom talentu koji će unaprediti ostrvski fudbal". Pa, ako misle da je to tako, onda on dobije dozvolu, iako, na primer, ima samo 17-18 godina i igra za omladinsku reprezentaciju. Problem koji je postojao rešen je i na taj način što je sada ta komisija pod okriljem FA (fudbalska federacija Engleske), dakle u njoj sede baš fudbalski ljudi, pa se i dozvole dobijaju lakše.
TO najbolje ilustruje i primer Zorana Tošića. Da bi naš povremeni seniorski reprezentativac dobio dozvolu, na sastanak je došao lično trener Mančester junajteda Aleks Ferguson, koji je "lako" objasnio koliko je srpski "Bambi" potreban engleskom fudbalu. Pa da vidimo ko je taj koji će oponirati najtrofejnijem treneru na Ostrvu. Naravno, Tošić je ekspresno dobio dozvolu, a "rešenje" je potpisao predsednik komisije, nekadašnji reprezentativac Kris Vodl.
I Englezi u poslednje vreme sve češće kupuju tinejdžere, a razloga je više. Pre svega, jevtiniji su, a zatim dolaze u njihove škole ili ih treniraju njihovi treneri, pa se na taj način brže prilagođavaju ostrvskom načinu igre. I engleski stručnjaci ne kriju da je i rizik veliki, jer je reč o dečacima u pubertetu koji mogu da se snađu ili ne. A u tim, "magarećim godinama" lakše se zaluta i krene fudbalskom stranputicom. Ipak, svaki rizik je očigledno isplativ, pošto ih oni, u krajnjem slučaju, prodaju i dobiju više para nego što su za njih dali kada su bili "mali".
Takođe, ni Englezi se ne libe, ukoliko ne mogu da nađu zajednički jezik sa klubom i igračem, kao što je to bilo u slučaju Partizana (Tošić, Ljajić), da posegnu za rezervnom varijantom. Dakle, i oni ponude da se preseli čitava familija, na primer u London, a onda zaposle oca i majku.
Kada su Britanci u pitanju, klubovi često igrače koje su papreno platili, pošalju u svoje filijale na kaljenje. I ne samo u engleske klubove, već i u neke lakše lige, pre svega u Holandiju i Belgiju. I "romantičar" Slobodan Rajković je do punoletstva igrao za OFK Beograd iako je ranije parafirao za Čelsi, a onda je prvo nosio godinu dana dres PSV Ajndhovena, a sada je član drugog holandskog kluba, Tventea iz Enšedea...

NIŠTA BEZ ZAKONA
SELEKTOR omladinske reprezentacije Aleksandar Stanojević jedini izlaz vidi u čvrstim zakonskim normama.
- Klubovi zbog loše finansijske situacije moraju da prodaju igrače, što nikako nije dobro za naše fudbalske nade. Nisam siguran da je neko od mladih, koji je rano otišao u inostranstvo, napravio neku zavidnu karijeru. Jedini izlaz je da se donese zakon koji nalaže da igrači do 21. godine ne smeju da idu iz zemlje.
(Nastaviće se)