Bekstvo od raskoši

Astapovo, mala železnička stanica u ruskoj provinciji, poslednje je mesto u kome je boravio Lav Nikolajevič Tolstoj. Tu je 20. novembra 1910. legao u samrtničku postelju “bog ruske književnosti”, kako je za autora “Rata i mira” rekao Dostojevski. Imao je 82 godine. Poslednji otkucaj njegovog namučenog srca zabeležen je u 6 časova i 15 minuta. Kazaljke velikog okruglog staničnog sata tada su zaustavljene, i evo, gotovo ceo vek, pokazuju čas Tolstojeve smrti. Dopisnik lista “Ruskije vjedomosti” javio je svojoj redakciji: “Rusija je izgubila svog najslavnijeg sina, a svet svog najslavnijeg građanina.”
Odluku da zauvek napusti Jasnu Poljanu, Tolstoj je doneo teška srca. Tom mišlju dugo se nosio. Veliki pisac je, međutim, svakim danom sve više osećao otpor životu na spahijskom imanju. Smetalo mu je mnoštvo sluga i lakeja koji su “parazitima” morali da prinose čak i čašu vode. Plemićko gnezdo postalo je za njega tamnica duha, puna nepravde. Njegovo učenje oštro se kosilo sa načinom života u ovom “plemićkom gnezdu”. Na to su mu, uostalom, sve češće javno ukazivali njegovi čitaoci i sledbenici.
Godine 1885. Tolstoj će tim povodom napisati: “Zar mi je suđeno da umrem, a da ne proživim bar jednu godinu izvan ove lude amoralne kuće u kojoj sam sada svakog časa izložen patnji, a nisam, eto, proživeo ni godinu dana ljudski razumno, to jest na selu, ne na gospodarskom imanju nego u izbi, među radnim svetom.”
Tolstoj iz Jasne Poljane nije, međutim, pobegao samo zbog raskoši koje se, kao čovek koji istinski traga za Bogom, stideo i zgražavao, već i zbog teških svađa, nepoverenja i ljubomore koju je pokazivala njegova supruga Sofija Andrejevna.
Kad je saznala da je Tolstoj tajno otišao od kuće, Sofija je dobila nervni slom. Upitala je ćerku Sašu: “Hajde, reci mi kuda je otišao tvoj otac, sigurno znaš.” Saša je odgovorila: “Nemam pojma. Ništa određeno nije mi rekao.”

Reči kao grom

Zatim je majci pružila očevo pismo. Zadržavajući dah, Sofija je pogledom preletala preko Tolstojevog rukopisa. Drhtavim usnama pročitala je sledeće opraštajuće rečenice:
Moj će te odlazak ražalostiti. Žao mi je zbog toga, ali molim te da me razumeš i shvatiš da nisam mogao drugačije. Moj položaj u ovoj kući postao je neizdrživ. Uz sve drugo, ne mogu više da trpim toliku raskoš. Ovo što ja sada činim uobičajeno je za starce - napuštaju svetovni život da bi svoje poslednje dane proveli u tišini i samoći. Molim te, razumi me i nemoj pokušavati da kreneš za mnom, čak i ako otkriješ gde sam. To bi samo pogoršalo stvari, i za tebe i za mene, a ne bi promenilo moju odluku.
Zahvalan sam ti na četrdeset osam godina časnog života sa mnom, i molim te da mi oprostiš sve što sam ti skrivio, kao što i ja od sveg srca tebi opraštam sve što si možda skrivila meni. Savetujem ti da se pomiriš s novim uslovima života s kojima ćeš se suočiti posle mog odlaska, i da ne budeš ogorčena na mene. Ako želiš da mi pišeš, reci Saši, ona će znati gde sam i slaće mi sve što mi je potrebno: ali ona ti ne može reći gde sam, jer sam je naterao da mi to obeća.”
Tolstojeve reči pogodile su Sofiju kao grom. Izletela je iz kuće, strmoglavila se niz stepenice, i pojurila ka obližnjem jezeru. Za njom su potrčali Saša, nekoliko slugu i Valentin Bulgakov, Tolstojev sekretar. Uspeli su da je posle petnaestak minuta izvuku iz hladne i mutne vode. Jezik joj je bio izvan usta, oči sklopljene, odeća natopljena vodom i muljem. Položili su je na stomak, ispumpali vodu i vratili u život. Kada je došla k sebi rekla je: “Pustite me da umrem, zašto mi ne date da umrem!”
Šta je prelomilo Lava Tolstoja, posle silnih kolebanja, da konačno okrene leđa životu u Jasnoj Poljani? Kada je dara prevršila meru? Bilo je to 10. novembra 1910. godine. Kuća Tolstojevih bila je utonula u grobnu tišinu i mrkli mrak.
Tolstoj je spavao u jednoj, a Sofija u drugoj sobi. Između njihovih odaja vrata se nisu zatvarala jer je tako htela Sofija. Oko ponoći, Lava Nikolajeviča probudilo je šuškanje papira u njegovoj radnoj sobi. Bila je to Sofija Andrejevna. Riškala je po njegovim spisima tražeći dokaze o Tolstojevom novom testamentu kojim se odriče honorara za svoja literarna dela. To je bila kap koja je prelila piščevo strpljenje.
Kad se Sofija vratila u svoju postelju, Tolstoj je ustao, zapalio sveću i otišao u sobu svog kućnog lekara Dušana Mikovickog, Slovaka koji je u Jasnoj Poljani boravio već šest godina. Rekao mu je: “Odlučio sam da odem. Vi ćete sa mnom. Ponećemo samo najpotrebnije.” Makovicki kaže da je pri plamenu sveće video Tolstojevo borama izbrazdano lice, koje je odavalo duboku patnju, ali i odlučnost.
Dogovorili su se da Jasnu Poljanu napuste dok Sofija Andrejevna spava, u najvećoj tišini. U opremanju Tolstoja za put, pored dr Makovickog učestvovale su piščeva kćerka Saša i prepisivačica Tolstojevih dela Varvara Feokritova. One su već nekoliko dana naslućivale da se nešto veliko sprema, ali su bile zaprepašćene kad se to dogodilo.
- Odlazim, konačno! - rekao im je Tolstoj.

Puls podivljao

U jedan glomazni kofer stavili su samo najneophodnije stvari. Napunili su ga do vrha. Primećujući da je Lav Nikolajevič dosta uzrujan, doktor Makovicki mu je tiho rekao: “Da nije ovo prenaporno i opasno za vaše 82 godine?” Zatim mu je izmerio puls - sto otkucaja.
Tolstoj ostaje pri svojoj odluci, a lekar se ne usuđuje da mu protivreči.
Među najpotrebnijim stvarima našli su se i jedan fenjer, bunda i aparat za klistiranje. Tolstoj je pošao u konjušnicu da upregne konja, ali se u mraku sapleo i izgubio kapu. Vratio se po lampu i pronašao kapu. Pri uprezanju konja pomogao mu je kočijaš Andrijan Jelisejev. Seli su u drošku, noć je bila tamna, put se jedva nazirao.
Trenutak Tolstojevog rastanka od Jasne Poljane njegova ćerka Saša ovako opisuje: “Dugo je stajao i gledao u kuću u kojoj je rođen. Pomislila sam da će se predomisliti i vratiti na spavanje. Ali nije. Kleknuo je na vlažnu travu, sagnuo se i poljubio zemlju. Onda je ustao i krenuo. Njegov dotadašnji život ostao je iza njega.”
Dok su Saša i Varvara plakale, Tolstoj i Makovicki su seli u drošku i uputili se ka železničkoj stanici Jasenka, odakle su polazili vozovi za sve južne pravce.
(Nastaviće se)