Više me ne čekaj

 NAPUŠTAJUĆI te hladne novembarske noći Jasnu Poljanu, doktor Dušan Makovicki, postavio je Tolstoju pitanje: “Ako već nekuda idemo, moramo da znamo kuda idemo.” Tolstoj je smatrao da je pitanje na mestu. Kao moguća odredišta predložene su Bugarska i Turska. Računalo se da ih tamo niko neće prepoznati. U obzir je dolazio i Kavkaz, gde je bilo aktivno nekoliko tolstojevskih kolonija kojima bi svakako bila velika čast da ugoste slavnog mudraca iz Jasne Poljane.
Tolstojeva ćerka Saša kaže da se njen otac, posle razmatranja dobrih i loših strana predloženih varijanti, neočekivano naljutio. Rekao je: “Ne mogu da podnesem te smešne planove. Nisu nam potrebni. Hajdemo bilo kud!”
Tolstoj je imao opsesiju da mu je Sofija Andrejevna za petama i da će ga pre ili kasnije pronaći i odvući natrag. Zato je tražio da stalno menjaju pravac kretanja.
Stižu u manastir u Šamordinu gde živi Tolstojeva sestra Marija Nikolajevna. Njoj je 80 godina. Ona je ortodoksna pravoslavka, kao i 600 drugih kaluđerica ovog manastira. Ali, svom bratu, koga je Ruska pravoslavna crkva u međuvremenu odstranila iz svojih redova, ništa ne prigovara. S velikom pažnjom sluša ga dok govori o veri oslobođenoj crkvenih obreda, o duhovnoj lepoti bez okova i pritisaka crkvenih moćnika, o neprotivljenju zlu nasiljem. Za kaluđericu Mariju Nikolajevnu Lav Tolstoj je samo njen dragi brat koji želi dobro svakom čoveku.
Iako je za sestru bratov dolazak bio vrlo radostan događaj, ona nije mogla a da ne primeti kako je Tolstoj utučen, umoran i ćutljiv. Živci ga očigledno izdaju. Pred sestrom plače dok joj opisuje kako je Sofija Andrejevna pokušala da se utopi posle njegovog odlaska iz Jasne Poljane. Kaže joj da bi želeo da život završi u samoći, u nekoj seoskoj izbi, a kad bi mogao i u manastiru.
Pogrbljen i umoran, Tolstoj odlazi da prenoći u ovdašnjoj gostionici. Obećava sestri da će se sutradan videti. Ali, u toku noći menja plan. Boji se da je mesto njegovog boravka otkriveno i da će ovde iznenada banuti Sofija Andrejevna. Rano ujutru, ne javljajući se nikome, napušta gostionicu. Vraća se u Kozeljsk, odakle nastavlja put železnicom.
Iz Kozeljska Sofiji Andrejevnoj šalje sledeću poruku:
“Sada su potpuno nemogući naše viđenje, i još više, moj povratak. Savetujem ti da se pomiriš s onim što se dogodilo, da se složiš u ovim za tebe novim prilikama i, što je glavno, da se lečiš. Proveo sam dva dana u Šamorodinu i Optinu, i odlazim. Ne kažem ti kuda putujem, jer smatram rastanak neophodnim i za tebe i za sebe. Nemoj misliti da odlazim zato što te ne volim. Ja te volim i želim svom dušom, ali ne mogu da postupim drugačije nego što postupam.”

Put na jug

Iz Kozeljska Tolstoj kreće vozom prema donskom kraju. Karte su uzeli do Batajska, gradića u blizini Rostova. Tolstoj želi da poseti Novočerkask gde živi ćerka njegove sestre Marije. A odatle bi ih onda put odveo ili na Kavkaz ili u Bugarsku.
Pored doktora Makovickog sa Tolstojem putuju njegova ćerka Saša i Varvara Feokritova, prepisivačica Tolstojevih dela. U knjizi “Zadnja stanica” Džeja Parinija, koju je nedavno izdala “Dereta”, Saša ovako opisuje to putovanje:
“Put do stanice u Kozeljsku bio je sav izlokan. Jedan deo je odnela nedavna oluja i moralo se poprilično naokolo preko njive sa repom nekog seljaka. Iako je stanica bila na samo tridesetak kilometara, satima smo putovali. Droška koju smo pozajmili od monahinja samo što se nije raspala pod nama. Tata bi zastenjao svaki put kad bismo naleteli na izbočinu, i sada je znao da umire. Njegov staklast pogled me je plašio, kao da je već napustio život na ovome svetu, a još nije stupio u sledeći. Plakalo mi se, ali sam se savladala.
Ukrcali smo se u prvi voz koji je išao na jug, s maglovitom zamisli da se uputimo ka imanju našeg rođaka blizu Novočerkaska. Izgleda da se tata slaže s ovim planom, mada će nam donde trebati najmanje 24 sata.
’Lav Nikolajevič može da izdrži ovaj put’, pitala je Varvara doktora Makovickog.
’U prilično je dobrom stanju, odgovorio je.
Dušan Makovicki je optimista, kao i ja. Mnogo nam je bilo stalo da izguramo do Novočerkaska, ako je moguće. Ali tata je veoma loše izgledao kada smo stigli na železničku stanicu, zamagljenih očiju, drhtavih ruku.
’Tata, jesi li siguran da si u stanju da izdržiš put?’
Pogledao me je popreko, što me je pogodilo.
’Možete li, Lave Nikolajeviću?’ pitao ga je Dušan, mereći mu puls. ’Nema svrhe, ako ćemo ugroziti vaše zdravlje.’
’Moramo da idemo, Dušane. Nema izbora.’
’Puls - 76. Odlično!’ objavio je Dušan, kao da je očevo zdravlje njegovih ruku delo.
’Mislim da ovde treba da se zadržimo’, rekla je Varvara. ’Sofija Andrejevna neće krenuti za nama. Tanja je s njom.’
Ali odluka je već pala i tata nije hteo da je menja.
’Donesite mi novine, molim vas’, rekao je. Kad god kreće na put, kupuje sve moguće novine.
Dušan Makovicki je doneo novine, ali sam po njegovom ukočenom licu shvatila da nešto nije u redu.
’Pogledajte naslove’, rekao je, pokazujući na jednu naslovnu stranu. Pisalo je: TOLSTOJ NAPUSTIO DOM! NE ZNA SE GDE JE! U drugim novinama je veliki naslov: POBEGAO MUDRAC IZ JASNE POLjANE!

Ružne opaske

Tata je prelistao novine i odmahnuo glavom. Sve znaju. Ne može im se umaći. Svi u vagonu preklapaju o novinskim naslovima i tati je bilo neprijatno. Jedan gizdavko u engleskom prsluku je rekao: ’Dao joj je otkaz. Bravo!’ Njegov prijatelj, nešto stariji čovek, namignuo je i dodao: ’Nije mu davala ono što mu je bilo potrebno, a?’ zakikotali su se kao dečarci. Tatino lice postalo je bezizražajno i zatvoreno kao plehana maska. Stegao je pesnice.
’Pa to je Lav Tolstoj! On je!’, neki čovek je povikao.
Dušan Makovicki potrčao je do njega da ga utiša, ali prekasno. Svi putnici su sada znali da je Tolstoj tu. Svi su videli njegovu sliku u novinama, a on nema obično lice, s tom belom bradom i nakostrešenim snežno belim obrvama.
Osvrnula sam se da pogledam u onu nepristojnu dvojicu i uživala videvši da su se uspaničili. Naročito je starijem bilo neprijatno kao da ga je sam car zatekao nagog ispred Zimskog dvorca.
’Budite sigurni da će vas vaši gresi sustići’, prošaputao je Dušan, taman toliko glasno da su ga ta dvojica mogla čuti.”
(Nastaviće se)