Drama u vozu broj 12

VEST da je Lav Tolstoj pobegao od kuće i da je u vozu broj 12, koji klopara prostranstvima Rjazanske gubernije, brzo je prostrujala celom kompozicijom. Putnici su prosto opseli njegov vagon. Svi su hteli da vide i čuju mudraca iz Jasne Poljane za koga se s pravom govorilo da je drugi car Rusije. Želeli su da mu stegnu ruku, pozdrave ga i potraže savet i utehu.
Tolstoj je sa svima razgovarao kao sa sebi ravnima. Zatim je svojim bezubim ustima pokusao čorbu od ječma sa malo dvopeka. Posle je zaspao sklupčan na sedištu. Ćerka Saša pokrila ga je ćebetom. Tolstoj nije dugo spavao. Trgao se iz sna i zbunjeno upitao: ”Gde smo?” Njegov lični lekar Dušan Makovicki bio je tu: ”U redu je, Lave Nikolajeviču. Sve je u redu” - rekao je i starca položio na leđa. Izmerio mu je temperaturu - trideset devet sa dva!
Bio je to znak za uzbunu. Posle nekoliko sati temperatura je prešla četrdeseti podelak. Lekar i Saša bili su u panici. Saša je kazala: ”Ne možemo dalje ovako!” Utom je voz ulazio u malu prašnjavu stanicu Astapovo. Lekar je konstatovao da je zdravstveno stanje Tolstoja takvo da ne može da nastavi put.
U knjizi ”Zadnja stanica” Džeja Parinija, koju je nedavno izdala ”Dereta”, Saša kaže da Tolstoj nije dozvolio da ga iz voza iznesu - to bi za njega bio znak poraza. Oslanjajući se na ruku doktora Makovickog, oprezno je sišao niz stepenice vagona i seo na drvenu klupu postavljenu uz staničnu zgradu. Oslonio se na štap. Čelo i obrazi bili su mu vlažni. Zatim mu je glava pala na grudi.

Centar sveta

Doktor Makovicki uspeo je da se dogovori sa šefom stanice Ožoljinom da bolesnog Tolstoja primi u svoju kolibu koja je bila na pedesetak koraka od pruge. Bila je od naboja i okružena malom baštom. Tolstojeva ćerka naglašava da ta kućica nije bila veća od Tolstojeve šupe za alat u Jasnoj Poljani. Veliki pisac se do nje jedva dovukao. Sedam dana kasnije u njoj će izdahnuti.
Astapovo je postalo mali centar sveta. Redakcije mnogih listova šalju specijalne izveštače i fotoreportere da prate poslednje dane Lava Tolstoja. Svaka vest se skupo plaća. Redakcija ”Ruskog slova” moli šefa stanice Ožoljina: ”Budite ljubazni, telegrafišite pojedinosti o stanju i boravku Lava Nikolajeviča, i daljem planu njegovog putovanja. Šaljemo smesta honorar.” Ožoljin odgovora ”Ruskom slovu”: ”Lav Nikolajevič moli da se ne objavljuje nikakva informacija o njemu.”
Astapovo je zasuto telegramima. Brzo ozdravljenje piscu žele rođaci, prijatelji, čitaoci njegovih dela i sledbenici njegovih ideja. Tolstojevci sa Kavkaza 3. novembra poručuju: ”Dođi k nama. Nudimo ti naš dom, rad, ljubav.” Guverner, knez Oboljenski, 4. novembra pita viceguvernera Rjazana: ”Obavestite me da li mesni sveštenici mogu da održe bogosluženje za Tolstojevo ozdravljenje. Molba je podneta juče, ali nisam sklon objavljivanju. Savetujte nedozvoljavanje.”
Mitropolit Antonije iz Petrovgrada šalje Tolstoju telegram: ”Od prvog časa vašeg raskida sa crkvom neprekidno sam molio Boga da vas vrati crkvi. Možda će vas on brzo pozvati pred svoj sud i molim vas u vašem sadašnjem stanju bolesti da se izmirite s Bogom i ruskim narodom. Neka vas Bog blagoslovi i štiti.” Viceguverner Rjazana odgovara knezu Oboljenskom: ”Episkop zabranio bogosluženje za buntovnika sve dok ne izjavi svoje pokajanje mesnim sveštenicima i bude pripušten pričešću. Episkop je obavestio mitropolita da je starešina Josif iz manastira Optine poslat u Astapovo i zadužen da nagovori Tolstoja na vršenje potrebnih ceremonija bez potrebe episkopove dozvole.”
Dopisnik lista ”Ruskije vjedomosti” 6. novembra javlja redakciji: ”Oko dva časa Tolstoj je imao tešku srčanu krizu koja je trajala dvadesetak minuta i srećno prevaziđena. U četiri časa imao je temperaturu 37,8. Razni episkopi, mnoga druga lica, dame velikog sveta, uputili su nagovaranja na pomirenje sa crkvom.”
Dopisnik ”Peterburgske gazete” 7. novembra javlja: ”Kraj je blizu. Tolstojeva porodica okupljena u dvorištu pod jesenjom ledenom kišom. Čitava stanica Astapovo je na nogama.”
Dok je u Astapovu sve vrilo kao u samovaru, šta se događalo u Jasnoj Poljani? O tome u svojim memoarima svedoči najstarija Tolstojeva kćer Tatjana:
- Otac je umirao nedaleko od mene, a ja nisam znala gde se nalazi. Nisam mogla da pođem k njemu i da ga negujem. Možda ga više neću ni videti život. Da li bi mi dozvolili da ga posetim na samrtnoj postelji? Noć bez sna. Za čitavo to vreme majka nije prestala da plače. Jadikovala je i ječala u sobi do moje. Kada sam ustala, još nisam znala šta da radim i kakvu odluku da donesem. Međutim, naišao je neko nepoznat, ko je shvatio situaciju i sažalio se na Tolstojevu porodicu. Poslao nam je telegram: ”Lav Nikolajevič je u Astapovu, kod šefa stanice. Temperatura četrdeset stepeni.” Do smrti ću biti zahvalna Orlovu, dopisniku lista ”Ruska reč”.
Tatjana kaže da je odmah probudila majku i braću. Krenuli su za Tulu, odakle za Astapovo vozovi idu jednom dnevno. Pošto je taj jedan već bio otišao, naručili su specijalnu kompoziciju.
- U Jasnoj Poljani - kaže Tatjana - majka se u grozničavoj žurbi za sve pobrinula. Uzela je sve što bi moglo da bude potrebno ocu. Ništa nije zaboravila. Razum joj je bio lucidan, ali srce joj je bilo lišeno dobrote. U tom trenutku mi, deca, bili smo protiv nje i osuđivali smo je. Nismo mogli a da ne uvidimo da je bila uzrok onome što se dogodilo. A pošto nismo kod nje primetili ni trunke kajanja, osećali smo se nesposobnima da joj oprostimo.

Briga za majku

U Astapovu železničari su odvojili vagon u kome su bili članovi porodice Tolstoj i postavili ga na sporedni kolosek.
- Tu smo se smestili da bismo ostali koliko bude potrebno - nastavlja Tatjana. - Da bismo sprečili majku da ode kod oca, odlučili smo da ga ni mi ne obilazimo. Jedino je Sergej otišao kod njega. Aleksandra (Saša) ga je obavestila i on je u Astapovo stigao pre nas. Slučajno je otac saznao da sam i ja tu i zapitao je zašto ga ne obilazim. Potresena, potrčala sam do kuće šefa stanice. Plašila sam se pitanja koja će mi postaviti u vezi sa majkom. Nisam pripremila odgovore. Nikada ga nisam lagala i znala sam da u tom uzvišenom trenutku neću biti sposobna da mu odgovorim lažju.
Tatjana kaže da je oca našla sasvim svesnog. Rekao joj je nekoliko nežnih reči, a zatim je upitao: ”Ko je ostao sa majkom?”
- Odgovorila sam mu da je majka ostala s mojom braćom i da su pored nje lekar i bolničarka. Postavio mi je mnoga pitanja jer je poželeo da zna pojedinosti. A kad sam mu rekla: ”Zar te razgovor o tome ne uznemirava?”, sa mnogo snage je odgovorio: ”Govori, govori o tome, šta bi za mene moglo da bude važnije?” Nastavio je da se dugo i potanko raspituje o njoj.
(Nastaviće se)