Rasipao mladost

Iako je Lav Tolstoj već u drugoj godini ostao bez majke, a u devetoj bez oca, njegovi biografi kažu da je on, živeći na velikom očevom imanju, imao “zlatno detinjstvo”. Možda se to može i tako kazati. Ambijent plemićkog gnezda u Jasnoj Poljani mogao je na ljubopitljivog dečaka jake mašte, kakav je bio Ljovočka, delovati zaista čarobno. Pred njegovim očima prostirala su se cvetna polja, guste šume, voćnjaci, bistre vode. Tolstojevi su imali ergelu konja, stada ovaca, krda goveda, pčelinjake...
Tetke, zatim baba sa očeve strane i otac grof Nikolaj Tolstoj svojski su se trudili da Ljovočki nadoknade ljubav rano preminule majke, grofice Marije Volkonske. Ona je bila kćer moćnog princa Volkonskog, koji je bio vrhovni komandant vojske carice Katarine Druge. Iako je imao samo dve godine kad mu je majka umrla, Tolstoj kaže da je celog života pamtio njen blagi i dirljivi lik, trajno urezan u njegovo srce.
- U najbolnijim periodima svoga života - kaže Tolstoj - kada sam se borio protiv samog sebe i kada sam oklevao kojim putem da pođem, molio sam se bezbroj puta liku svoje majke da mi pritekne u pomoć i da mi svojim savetom ukaže put.
Tolstojeva memorija izazivala je pravo divljenje njegovih savremenika. Ona je bila toliko jaka da se on čak sećao dana kada je bio u kolevci. U “Uspomenama iz detinjstva”, kaže:
- Uvijao sam se u pelene; hteo sam da širim ruke, ali nisam mogao. Drečao sam i plakao, i krici su mi izgledali neprijatni, ali nisam mogao da ih zaustavim... To je bilo prvo i najjače od mojih životnih sećanja. Želeo sam slobodu, ali sam bio slab, dok su oni, veliki iznad mene, bili jaki.
Blistava vojnička karijera Tolstojevog dede naglo je prekinuta. Kako je bio gordog i dostojanstvenog karaktera, uz to nezavisan, dva puta se našao u carskoj nemilosti, pa je u 46. godini penzionisan, o čemu Tolstoj piše u “Ratu i miru”.
Posle penzionisanja, knez Volkonski se vratio na svoje imanje. Počeo je da zida zamkove i kule i da podiže parkove i fontane. Podigao je lepu kuću za svoju poslugu. Starao se da oni koji ga služe budu ne samo siti već i lepo obučeni. Svoje seljake štitio je od samovolje činovnika i žandara. Mogao je tu pomoć da im priušti zato što je imao visok položaj u društvu. Nosio je titulu kneza i imao jedan od četiri najviša vojna čina u Rusiji - bio je glavni general infanterije.
Posle smrti grofice Marije Volkonske, tragedija jedna za drugom zakucala je na vrata porodice Tolstoj. Najpre je u leto 1837, grof Nikolaj Tolstoj nađen mrtav na drumu. Policijska istraga je tvrdila da su ga ubili i opljačkali razbojnici. Ljovočka je, posle smrti majke, bio vrlo vezan za oca, setnu sanjalicu, koji ga je često vodio u lov. Stojeći pored očevog kovčega, jecajući, dečak je rekao: “Sada smo odista siročići”.

Bakine priče

Lavu Tolstoju u detinjstvu je veliki jad zadavalo to što nije bio lep kao njegova braća. Štaviše - sam sebe je smatrao ružnim. Zbog tog kompleksa ponekad je toliko patio da je padao u očajanje. Govorio je: “Zar može biti sreće na zemlji za čoveka koji, kao ja, ima debele usne, spljošten nos i sitne sive oči.”
I često je molio Boga da učini čudo i da mu podari lepe crte lica. Bio je spreman da to plati svim onim što ima, čitavim svojim budućim bogatstvom.
Spas od tih crnih misli Ljovočka bi nalazio u divnim pričama svoje drage bake. Kad padne noć njih dvoje odlazili su na spavanje. Ugasili bi sveću i ostavljali da gori samo mala lampa ispod pozlaćenih ikona. A tada bi iz bakinih usta potekle čarobne reči koje je slušao i stari Lav Stepanovič, slepi rob, sedeći na prozorskom ispustu. Stepanoviča su bili kupili samo da bi deci pričao ono što je bio čuo i video u toku svog dugog i teškog života u raznim krajevima sveta.
Dok je bio u dečačkom uzrastu, Tolstoj se često prepuštao blaženom svetu svoje imaginacije. Tako je, recimo, imao veliku želju da se odvoji od zemlje i da leti u prostoru. Jednog dana pokušao je da to izvede. Skočio je sa prozora učionice koja je bila na drugom spratu. Našli su ga na zemlji bez svesti, ali nije imao nikakve prelome i povrede na telu. Drugi put je pokušao da pretekne konjsku trojku...
Tolstojev staratelj posle očeve smrti postala je njegova tetka Aleksandra Ilinčina. Ona je živela u Kazanu na Volgi. Ali kad je i ona umrla od tuberkuloze 1841. godine, brigu o njemu i njegovoj braći preuzela je druga tetka Pelagija.
Kao osmogodišnjak, Tolstoj je ocu čitao Puškinove pesme. Četiri godine kasnije, napisao je svoje prve stihove. Odušuevljavale su ga ruske narodne bajke i pesme. Voleo je priče iz “1001 noći”. U svom dnevniku, koji nosi datum 19. mart 1847, on piše:
- U meni se budi strast za naukama. Ali, iako je to najplemenitija strast kod čoveka, ja joj se neću jednostrano predati, to jest, potpuno ubijajući osećanja. Trudiću se samo da se obrazujem i napunim pamćenje.
Od svoje 15. godine Tolstoj je počeo da čita dela Rusoa, Šilera, Gogolja, Turgenjeva, Dikensa, Ljermontova, Stendala... Intenzivno izučava ekonomiju, filozofiju, istoriju. Na Kazanskom univerzitetu uči arapski, turski i tatarski.
Iako je imao samo 16 godina upustio se u buran život, pun svakojakih zadovoljstava, kakva su sebi tada mogli da priušte mladi ruski aristokrati. Ide sa bala na bal, banči po krčmama, bludnički sa lakim ženama, kocka se gubeći velike sume novca. Te godine zaveo je služavku svoje tetke, mladu Mašu. Ona ga je zavolela i podala mu se.

Buran život

Ali, mladi Tolstoj nije hteo da bude kao drugi razuzdani ruski plemići. On pokazuje znake kajanja i griže savesti. U svom dnevniku zapisuje: “Šta bih mogao da učinim za te nesrećne seljake, naše robove, koji rade za nas, njihove gospodare, da bismo mi mogli živeti u luksuzu, dokolici i razvratu.”
Odlazi na Kavkaz gde njegov brat služi kao oficir. Zli jezici tvrde da se sklonio iz Moskve zbog velikih kockarskih dugova. U tome ima istine. Ali, ako je Tolstoj bežao od karata, vina i lakih žena, činio je to zato da bi pronašao svoju pravu sudbinu. Prema zapisu u dnevniku, on je hteo da ispuni tri obaveze - prema sebi, prema bližnjima i prema Bogu.
Dok su ga poštanska kola vozila prema kavkavskim planinama, Tolstoj se ovako ispovedao bratu:
- Da, vodio sam lak život. Rasipao sam uzalud svoju mladost, ali smatram da nije suviše dockan da se popravim. Mogu još da postanem nešto izuzetno i da proslavim ime Tolstojevih. Znam da imam izuzetan talenat i da mogu da postanem najslavniji književnik Rusije.
U želji da promeni svoj život, unuk svemoćnog princa Volkonskog postaje običan vojnik. Kao dobrovoljac krajem juna 1852. bori se protiv pobunjenika na Kavkazu. Početkom januara te godine postaje artiljerijski podoficir IV baterije II brigade. Komandant ruske vojske na Kavkazu princ Barjatinski pohvaljuje ga i daje mu savet: “Veoma ste obdareni. Preporučujem vam da nastavite vojnu karijeru”.
(Nastaviće se)