Očarao tri sestre

U bici za Sevastopolj Tolstoj je iskazao neviđenu hrabrost. Možda bi tada i poginuo da po naređenju cara Aleksandra Drugog nije povučen iz najkrvavijih okršaja. Car je već bio pročitao Tolstojeva dela (“Detinjstvo”, “Mladost”, “Sevastopolj”) i smatrao je da život tog mladog čoveka, velikog talenta, treba svakako sačuvati za dobrobit ruske književnosti. Uostalom, Tolstoj je već bio obasut hvalospevima. Turgenjev je njegov dolazak pozdravio rečima: “Ovo je mlado vino, ali kad prevri, biće to piće dostojno bogova.”
Tolstoj, međutim, nije samo svojim knjigama i ratnim junaštvom plenio pažnju. Kao krupni zemljoposednik (godine 1847, kao devetnaestogodišnjak, nasledio je imanje od 2.200 hektara zemlje sa 350 porodica) stavio se na čelo borbe za ukidanje ropstva u Rusiji. Svuda gde bi se pojavio - banuo bi kao neki razbarušeni drevni slovenski bog. Tako je bilo i kad je kročio u kuću dvorskog lekara Bera u Kremlju. Tu će prvi put sresti Sofiju Adrejevnu, svoju buduću suprugu.
Berovi su imali tri kćeri - Lizu, Sofiju i Tanju. Sofiji je tada bilo 11 godina. Kad ju je majka predstavila grofu iz Jasne Poljane devojčica je zadrhtala od glave do pete. Pred njom je bio slavni pisac, neustrašivi ratnik, vitak i prav, utegnut u svoju blistavu uniformu. Tolstojevo energično lice, pomalo surovo i grubo, devojčicu je dovodilo do ushićenja. U knjizi “Zadnja stanica” Džeja Parinija Sofija kaže:
“Tolstoj je imao tamne brkove koji su mu padali oko usana, savršeno ispeglanu uniformu i tako uglancane čizme da su mu se kolena ogledala na njihovim vrhovima. Svečana sablja visila mu je o pojasu. Zlatne epolete i dva reda dugmadi na njegovoj uniformi - pa to se nije moglo izdržati. Dok je govorio grofove oči žarile su pažnjom. Pogled mu je bio prodoran i neodoljiv.“
Sofijin opis Tolstojevog pogleda slaže sa opisom koji je dao Turgenjev: “Ništa tako ne zbunjuje kod Tolstoja kao oči. One zahvataju do dna vašeg srca kao da tamo traže vašeg Boga.“
Sonja ističe da su njen otac i Tolstoj prigušenim tonom razgovarali oko dva sata. Ona se pitala čemu tolika tajanstvenost i zaključila da je reč mogla biti samo o jednom - koja će od njih tri postati grofica Tolstoj. Ma koliko to izgledalo čudno, “njeno srce je pohrlilo Lavu Tolstoju”.
“Odlučila sam tada i na tom mestu da ću jednog dana biti njegova žena. Kad je otišao, otrčala sam u salon i zavezala crvenu mašnicu oko zadnje nožice fotelje na kojoj je Tolstoj sedeo. Želela sam da me se u svakom trenutku seća.“
Zatim je prepisala čitave stranice Tolstojeve “Mladosti” i nosila ih uvek skrivene u nedrima, sasvim blizu srca.

Znak sudbine

U svom dnevniku Tolstoj ovako opisuje trenutak kada je prvi put sreo svoju buduću ženu: “Večerao u Pokrovskom. Deca su nas posluživala oko stola. Kakve ljupke, razdragane devojčice.”
Tolstoj je zatim češće svraćao u dom doktora Bera. I svakog puta svojim pričama očaravao “tri ljupke razdragane devojčice”. Izmišljao je igre, organizovao izlete. A zatim je iščezao i nekoliko godina se nije pojavljivao.
Redovni gost porodice Ber postao je ponovo 1861. A tada je Sofija već bila vitka devojka od 17 godina, tamnih očiju i gracioznih pokreta. Bila je verena sa armijskim kadetom Polivanovom. Sofijina mama Ljubov govorila je da je Liza idealni partner za tog ekscentričnog i preterano intelektualnog grofa i stalno je ugađala da baš ona sedi pored njega.
Liza je bila lepa i inteligentna devojka, ali malo na svoju ruku. Nije imala ljupkost i šarm svojih mlađih sestara Sonje i Tanje. “Sonja je imala divnu kožu, zube bleštave beline, a izraz uzbudljivosti, koji je zračio iz njenih krupnih tamnih očiju, davao je njenom licu izvanrednu ljupkost.”
Porodica Ber planirala je da deo letnjih ferija provede na dedinom imanju u Ivickom. Kako se ovo mesto nalazilo nedaleko od Jasne Poljane, Tolstoj je zahtevao da obavezno nekoliko dana provedu kod njega. Dogovor je pao i društvo je krenulo na put. Ali, Tolstoj ih nije mogao ugostiti u domu svojih predaka, lepoj beloj kući sa 40 odaja, ukrašenoj balkonima i stubovima, u kojoj je on proveo svoje detinjstvo. Rodnu kuću morao je da proda, da bi isplatio velike kockarske dugove.
Umesto dragog roditeljskog doma Tolstoj je sagradio dvospratnu drvenu kuću koju je sasvim jednostavno opremio. Prizor baš nije bio očaravajući pogotovu za one koji su dolazili iz Kremlja. U prizemlju je bila prostorija zasvođena tavanicom na kojoj su stajale gvozdene alke o koje su se nekad vešala sedla i sušile šunke. Nameštaj je bio izrađen od brezovine, a radio ga je domaći stolar. Bilo je tu nekoliko obojenih stolica i fotelja sa tvrdim jastucima prekrivenim grubim pamučnim presvlakama.

Branje malina

DomaĆin je svoje goste odmah odveo u voćnjak. Sofijinoj majci učinilo se čudno što im domaćin pre kuće pokazuje voćnjak, ali se uzdržala od komentara. Rekla je: “Obožavam voćnjake, zar ne devojke!”Liza je dobacila: “Nisam baš ovo tako zamišljala.” Tanja je zastala kraj gustog grma okićenog zrelim rumenim plodovima i vrisnula: “Maline!”. Rekla je to kao da ih prvi put vidi.
U knjizi “Zadnja stanica“ Sofija ovaj trenutak ovako opisuje:
’Tolstoj nam je dao po kotaricu, a zatim se izgubio. Majka je rekla: ’Kakve božanstvene maline!’ Ja sam brala plodove kada je iz gustog lišća, kao medved, iskočio Ljovočka. Ja sam se trgla. On me je uhvatio za ruke i rekao: ’Žao mi je. Stvarno jeste.’ ’I treba da vam je žao’ rekla sam. Nije mi puštao ruke: ’Ovo su gradske ručice’, rekao je i držao ih dugo gledajući me u oči. Upitala sam: ’Hoćete li malinu?’ Kao prkosno dete uzeo je plod iz moje kotarice i gurnuo ga između svojih bezobraznih usana. Spazila sam njegov debeli crveni jezik i skrenula pogled.
Kad je palo veče, pošto nisu imali svi gde da spavaju, Tolstoj je za Sofiju sklopio ležaj od fotelje. Mlada Moskovljanka prevrtala se na tom improvizovanom ležaju cele noći, kao princeza na zrnu graška. Ali kad je svanulo, osetila je veliku radost. Dan je bio lep i Tolstoj joj je predložio da uzjaše njegovog sivog konja Bjelogupku. Žarko je želela da se nađe na leđima te lepe životinje.
“Ali ja nemam amazonsku odeću“, rekla je pokazujući svoju žutu haljinu sa pojasom od crne kadife.
Tolstoj se glasno nasmejao:
“To ovde nema nikakve važnosti. Osim drveća, niko drugi vas neće gledati. Zatim se zajedno sa Sonjom vinuo na konja i zajedno su pojurili poljem.“
Sutradan je Sofija sa porodicom napustila Jasnu Poljanu i otišla kod dede u Ivicki. Za njom je, kao lud, dojurio Tolstoj. Prevalio je na konju, u galopu, 50 vrsta.
(Nastaviće se)