To je bio moj dan

TOLSTOJ je u Ivicki, gde su boravile supruga i tri kćeri dvorskog lekara Bera, dojahao na belom konju. Posle tri sata galopa, gotovo da se nije video od znoja i bele prašine. Jedva savlađujući veliko uzbuđenje, majka Ljubov rekla je najstarijoj kćeri: - Lizo, grof je došao po tebe. Ovo je tvoj dan.
Tanji - koja je nosila ravno podsečene šiške i čiji je svaki mišić zavodio - kao da nešto nije bilo pravo. Dobacila je: - Ja nikad ne bih spavala sa tako prašnjavim muškarcem.
Liza joj nije ništa odgovorila. Samo je podigla nos, kao znak da se buduća grofica Tolstoj neće hvatati na takve udice. Ali tu je bila i Sofija. Njene tamne, blistave oči govorile su da će to biti njen, a ne Lizin dan.
Dan je protekao u napetosti i neizvesnosti. Posle večere Tolstoj i Sofija su ostali sami u salonu. Bar su tako mislili. Nisu znali da njihov razgovor ima svedoka. “Pajac” je bila Tanja, koja se tu zatekla i, nemajući kud, sakrila se ispod klavira.
Tolstoj je zamolio Sofiju da sedne pored njega na sofu, a zatim je privukao sto prekriven čojom. Uzeo je kredu i počeo nešto da žvrlja po mekoj podlozi. “Hajde već jednom”, prolazilo je Sofiju kroz glavu. Očekivala je da je konačno zaprosi.
Tolstoj je rekao: - Sofija, verujete li da možete da odgonetnete rečenicu ako napišem samo prva slova njenih reči. I napisao je: “V.m.i.v.ž.z.s.s.m.p.n.m.g.i.n.n.s.z.m.”
- To je niz slova, Lave Nikolajeviču - rekla je Sofija, dok joj se želudac stezao.
- Da vam pomognem - rekao je Tolstoj. - Prva dva slova znače: “Vaša mladost...”
I dogodilo se čudo. Sofija je iz prve uspela da odgonetne celu rečenicu: “Vaša mladost i vaša želja za srećom surovo me podsećaju na moje godine i na nemogućnost sreće za mene.” Tolstoj je zatim izbrisao ono što je Sofija dešifrovala i ispisao novi niz slova: “V.p.g.u.v.s.m.o.p.L.P.m.d.t.r.” Čim je shvatila da L. znači Liza, rešila je i ovaj rebus: “Vaša porodica greši u vezi sa mojim osećanjima prema Lizi. Pomozite da to raščistimo.”
- Moje srce - kaže Sofija - počelo je žestoko da kuca. Činilo mi se da sam izgubila svaki smisao za stvarnost i vreme. U tom trenutku kao da sam mogla da saznam bilo šta, da shvatim neshvatljivo. Čitala sam lako... Naše duševno stanje dostiglo je takav stepen napregnutosti i egzalttacije da ništa nije bilo u stanju da začudi ni mene ni njega. Osećala sam da se između nas dogodilo nešto krupno.
Tolstoj tog dana nije isprosio Sofiju Andrejevnu. Nije to učinio ni idućih nekoliko nedelja. - Ali - kaže Sofija - jedno sam znala, s jadnom Lizom je gotovo. Ljovočka voli mene.

Opasna priča

U Želji da Tolstoja što brže i jače privuče, Sofija pravi grešku koja je mogla biti kobna. Dala mu je da pročita njenu priču o mladoj i nežnoj devojci kojoj se udvara stari i prilično ružni plemić Dubicki. On bi želeo da se oženi njome, ali devojka nije sigurna da ga može voleti. Zato udešava da se Dubicki oženi njenom starijom sestrom, privlačnom, ali hladnom lepoticom.
Sofijina priča teško je pogodila Tolstoja. On je od mlade Moskovljanke bio gotovo duplo stariji, a nije bio ni naročito lep. U svoj dnevnik on je zabeležio sledeće: “Odvratna budalo, ne idi da zabadaš njušku tamo gde caruju pesništvo, mladost, ljubav, lepota... Rad do iznemoglosti, intelektualno isposništvo, eto to je tvoj miraz!”
Posle nekoliko dana Tolstoj je Sofiji poštom poslao sledeći odgovor na njenu priču: “Naravno da sam, kad sam pročitao Vašu priču, draga moja, shvatio da sam ja Dubicki. Šta sam drugo mogao da pomislim? Shvatio sam da sam ono što sam: ujka Lav, star, neverovatno običan - čak ružan - lik koji treba da se posveti Bogu i ništa više. Treba da se bavim Božjim poslovima i to dobro, i to bi trebalo da mi bude dovoljno.
Ali, pri pomisli na Vas, postajem nesrećan. Kada se prisetim da sam Dubicki, podsetim se svojih godina i nemogućnosti da budem srećan. Bar ja. Da, jesam Dubicki. Ali da se oženim samo zato što mi je potrebna žena, to se kosi s mojim shvatanjima. Ne mogu. Od svoje buduće žene očekivao bih nešto strašno, nemoguće: da me voli koliko i sam volim. Zaboravite me. Više Vas neću uznemiravati.”
Sofija misli da je sve izgubljeno. Proklinjala je sebe što je Tolstoju dala da pročita njenu priču: “Kad bi iole pomoglo, hiljadu puta bih sebi zarila nož u grudi”. Ali nikad nije kraj dok zaista nije kraj.
Tolstoj nije održao reč. Odlučio je da ponovo pokuša i Sonji kaže šta mu je na srcu. Evo, šta o tome beleži u svom dnevniku: “Napisao sam pismo. Daću joj ga sutra. Gospode, kako me je strah, da umrem. Takva sreća mi se čini nemogućom. Bože, pomozi mi.”
Smogao je snage da ode u dom doktora Bera. Sofija je videla bolnu zgrčenost njegovog lica i znala da će se dogoditi nešto sudbonosno. Ali šta? Možda prosidba? Možda poslednje zbogom?
Tolstoj je bio vrlo nervozan. Nije ga držalo mesto. Zamolio je Sofiju da sedne za klavir i nešto odsvira. Sofija je imala veliku tremu. Zamolila je sestru Tanju da svojim divnim kontraaltom otpeva italijansku pesmu “Baćo” (poljubac), a ona će je pratiti. Ali nije išlo. Njeni uzdrhtali prsti saplitali su se na dirkama. Tolstoj je seo pored nje i počeo da svira. Poneta klavirskom pratnjom, Tanja je strasno otpevala najviše tonove ove kancone. A Tolstoj se bio zarekao: ako Tanja dobro otpeva visoke tonove, on će predati pismo Sofiji. Ako podbaci, pismo će ostati u njegovom džepu. Jedna slučajnost odlučivala je, eto, njegovu sudbinu.

Ljubavna pesma

Predao je pismo Sofiji i rekao: - Da li biste ga pročitali? Ono je za Vas. Sofija je bez reči uzela koverat, otrčala do svoje sobe i zaključala se. Ruke su joj drhtale. Od suza jedva je rastumačila Tolstojeva reči: Sofija Andrejevna, meni postaje neizdrživo. Evo, već tri nedelje kako sebi svakog dana obećavam: danas ću reći sve. Ali, ipak, svaki put izlazim iz Vaše kuće sa istom zebnjom, istim žaljenjem, istim strahom. Recite mi SASVIM POŠTENO, s rukom na srcu i bez žurbe, preklinjem Vas, bez žurbe, za ime Božje - želite li da budete moja žena? Ako to iskreno želite svim svojim srcem, tada recite: Da. Ali, ako u Vama lebdi samo senka sumnje, recite: Ne. Preklinjem Vas nebom, dobro razmislite. Užasnut sam pri pomisli na ’ne’, ali sam spreman da čujem i imao bih dovoljno snage da to izdržim. Bilo bi užasno ako me moja žena ne bi volela, koliko ja volim Vas.”
U knjizi “Zadnja stanica” Džeja Parinija (izdavač “Dereta”), Sofija Andrejevna ovako opisuje ovaj trenutak:
“Otvori vrata!”, kreštala je Liza. Tačno je znala šta se događa. “Sonja, otvaraj vrata!” Provirila sam. “Šta ti je napisao? Reci mi iskreno.” “Isprosio me je”, rekla sam. Lice joj se zateglo. Činilo se da će prsnuti kao prezreli paradajz. “Sonja, odbij ga! Kaži ne!” Stala je da čupa kose. “Umreću ako to ne uradiš. Ovo je nesnosno.”
Kad je čula viku, mama je besno dojurila hodnikom. Odvukla je Lizu u svoju sobu. Liza se otimala i skičala kao prase. “Šta će grof pomisliti?”, povikala je majka, a meni je rekla: “Moraš se vratiti u salon i odgovoriti mu”. Ljovočku sam zatekla kako stoji uza zid, beo kao kreč. Kršio je prste.
“Pa?”, upitao je. U njegovom glasu osetila sam da se miri sa sudbinom i moje srce pohrlilo je njemu. Jadni, dragi čovek.
“Da”, rekla sam. “Da, Lave Nikolajeviču, udaću se za Vas.” Liza je plakala kraj mene. Tanja je nevaspitano vikala. Mama je nudila piće. Grof Tolstoj je grof Tolstoj. Takav zet se ne odbija.
(Nastaviće se)